недеља, 9. децембар 2012.

Муж каже да црно-бела шара на блогу изгледа као мозак (''бљак!'') и друге рандом мисли



Не знам што се уопште буни (у преводу: нема појма шта је лепо :) ), блог најчешће чита на лаптопу где је тај црно-бели део једва видљив, а уосталом, до краја празника ћу наћи још минимум 5-6 позадина за блог које ће ми се више свиђати од ове.

Оно што је важније од сукоба мишљења у вези са дизајном блога је да је пао први снег! Снег! Идеалан сценарио, онако филмски би био да сам се пробудила рано ујутро, бацила поглед кроз прозор, стојећи у филмски лепој, vintage спаваћици, увојци савршено просути по раменима, а у руци ми је дизајнерска шоља у којој се пуши кафа или биљни чај, ако ћемо да пуцамо на њу ејџ фантазије, и нокти су ми природно лепи, а на лицу је природно руменило и природна маскара и капци ми нису отечени, али стварност је, као и обично, малко друкчија.

Не носим спаваћице. Реална слика укључује мене у озбиљно изанђалој Led Zeppelin мајици, како се тетурам кроз стан, лица бледог ка' у изгладнелог вампира, косе чупаве као да сам се борила са шишмишом, палим тв да ми прави друштво, а онда перући своју омиљену шољу за чај, коју сам била лења да оперем синоћ, чујем да је снег изазвао саобраћајни колапс у Србији, али не и код мене у граду. Нигде ни трунке снега, голе гране, са неколико спарушених жутих листића, сивило паркинга, стаклорезачка радња, материјали на кило, кафић (окићен од главе до пете, тј. од темеља до крова, да разбије монотонију суседних зграда), ништа под снегом, ни пахуљице на видику. Хоћу и ја снег, је л' треба путар да постанем да би ми снег приредио изненађење?

На фејсбуку су се низали статуси и фотографије аплоудоване преко мобилног, директно са места догађаја, грудвање, Снешко Белић клониран на милион локација, романтичне шетње по снегу. Осећала сам се као да живим у ироночној стакленој кугли, где је снег свуда около, осим у њој.


У тренутку док ово пишем, чујем да људи стварно имају проблема због снега, нарочито у Војводини, и свесна сам да није све сјајно и бајно, али не замерите ми што имам жељу да зима протекне у знаку пахуљица, грудви и опсцених фигура од снега.

Као мала сам често ишла на санкање, брат и ја смо имали много авантура на брду изнад града, од закуцавања у дрво до улетања у поток и обожавала сам сваки минут, али, као што то обично бива, број одлазака на санкање се експоненцијално смањује са порастом броја година, а ни санке се не праве у свим величинама, а двоје маторих коња (мислим на голупчиће, мене и мужа) од преко 180 и 200 цм на дечјим санкама није удобна ни безбедна замисао, мада признајем да звучи урнебесно. Претпрошле зиме смо једну ледену ноћ посветили томе, било је - 15 и поприлично касно, али смо схватили да постоји андерграунд сцена људи наших година који се под окриљем ноћи санкају на истом месту које у току дана запоседну клинци, уз испијање куване ракије или вина (одрасли, ноћу, не деца, бар се надам!), што је помало и логично, јер нас с годинама напушта храброст коју имамо када се са 9-10 година ноншалантно сјуримо низ стрму низбрдицу и не плаши нас ни густа шума ни речица ни могућност да до крај зимског распуста дочекамо у гипсу, пу, пу, да не урекнем.



Епилог авантуре је да сам се ја лудо провела, санке су повремено буквално летеле, због разних избочина и (претпостављам) намерно направљених мини скакаоница, од врха брда до подножја и била сам страшно поносна на себе, вероватно јер ме је спуцао налет адреналина. Муж је извукао дебљи крај, неспреман на џомбе и проклизавање санки, па се при првом покушају и паду са санки при скретању са стазе на најгорој низбрдици добро угрувао и одбијао да покуша поново, проклињући тренутак када сам дошла на идеју да се санкамо, а он наивно пристао. Наредних недељу-две ме је убеђивао да је сломио ребро, кичмене пршљенове и заклео се да више неће покушавати такве лудости. ''Ја сам старији човек, ко ме тер'о, куд сам пош'о!''




Како сам ја превише трапава за скијање, санкање отпада, остаје само понека партија грудвања и шетња, дакле, релативно досадне зимске активности, а највероватније ни снег неће потрајати док се град окити и још више паднем у празничну еуфорију, па нећу превише да се узбуђујем око ове порције пахуљица и намеравам да снег посматрам из топлине свог дома, без промрзлих стопала, леденица које висе из носа и цвокотања зуба, жељно ишчекујући божићну епизоду Downton Abbey-ja. Уколико се бели покривач (бај д веј, сад примећујем да српском језику недостаје синонима за снег, Ескими их имају охо-хо, а ми? Имам осећај да се понављам стално, неправда!) ипак задржи, бар до другог викенда (оног који пада двадесет и неког децембра), муж и ја идемо да се бањамо у отвореном базену с топлом водом, који постоји недалеко од нас, најбоље је када је около све бело, а температура воде око 40 степени. Сквик! То је мој покушај да цикнем од задовољства и узбуђења.

Наравно, купањац отпада у случају да буде смак света, то се подразумева, али бих волела да ми неко разјасни по којој временској зони се рачуна та пропас' света, јер је мужу и мени годишњица 21, па да знам да ли да купујем поклон или не.

До следећег читања, поздравља вас, снегом опседнута, новопечена домаћица.

14 коментара:

  1. E, ne bih da budem đubre, ali stvarno propuštaš diiivnu zimsku atmsoferu :D
    Ne mogu da verujem da postoji mesto gde nije pao sneg, s obzirom na količine kod mene i onoga što viđam na netu i TVu :D No, ne brini, doći će i kod vas, ne miriše mi da će ovakav sneg biti epizodan i kratkotrajan :D

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Is, is s tim snegovima, dalje od mene!! Brr...ni na tv - u ne volim da ga vidim, a kamo li IN LIVE %)

      Избриши
    2. И код нас је пао снееег и сада је лепо и дивно. АКо имате вишка, шаљите на моју адресу, нећу се бунити. :D

      Избриши
  2. Одговори
    1. Немаш појма колико, још сада, када је снеговито, једва чекам!

      Избриши
  3. e bogami sam ja prosle godine pitala neku decu da mi daju sanke da se spustim jednom
    eee..da vidis kako je mojih 190cm izgledalo dok juci padinom XD

    ОдговориИзбриши
  4. Ja mog muza ne mogu da ubedim ni da pravimo sneska ni andjela,a kamoli da se sankamo. Kao jako je mator za te stvari. A sto se tice snega u Vojvodini ,nije(bar sada nije) tako strasno ako dobre komsije ociste deo svoje ulice! Putevi su nam prohodni ali po ovom vremenu vise volim da setam...cujem skripu snega po stopalima,zarumenim se i popijem topli caj u seoskoj kafani!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Да, ја сам на вестима слушала о оној жени која се породила у камиону и слично, али у Ј. Банату одакле је мој муж, није тако страшно, рецимо.

      Избриши
  5. Zaista zanimljiv blog pa sam i počela da te pratim. Čekam novi post. :)
    Ako imaš vremena, svrati - http://puellasole.blogspot.com/

    ОдговориИзбриши
  6. Jel si ti to iz Kanjize kad imate "topao" bazen? :))

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Нисам из Кањиже, заправо уопште нисам из Војводине, али и тај базен делује примамљиво. :)

      Избриши
  7. O da, to je to. I ja sam uspela da se navučem na neki blog. :) Kao da si opisala mene ujutru, samo što nemam Zepeline, već Mejdene. <3 Ili Tool, dok je moja mama ne mazne jer je pocepana, tamo sa strane. :) I da, omiljena šolja za čaj, mislim da je moj blog zapravo posvećen samo šoljama i čaju. :D Ali psssssst. ;) Odličan blog, odličan stil pisanja, divno!

    ОдговориИзбриши