среда, 26. децембар 2012.

О празницима, слаткишима и још понечему... хик!



У нашој кући празнично расположење је у пуном замаху још средином децембра, јелка је већ окићена (само кићење је процес који траје бар два дана, што због величине јелке, што због тога што сам перфекциониста и сваки украс мора да буде на савршеном месту), ја помахнитало јурим по стану са маказама, папири разних боја ми испадају из руку, лепак и селотејп су на свим могућим и немогућим местима, а на сваких пола сата - сат ниче једна пахуљица или звезда од папира. Никада доста украса! Да се ја питам, сваке године стан би се претварао у снежну бајку, са милион украса који висе са плафона, јастучићи на троседу би били пресвучени у празничне мотиве, на све стране украси, мирис цимета и боровине, а муж би био обучен као патуљак (или елф, како вам драго), са оним опанчићима савијених врхова и капицом са звончићима.

Такође, код нас се славе оба Божића, па је весело до самог краја празника. Потпуно еуфорична, тренутно ми се куповина мајице са принтом ugly Christmas sweater-а чини као сјајна идеја и ако муж ово чита, а знам да чита, ето једног суптилног начина да сазна шта желим као поклон. 

Vardagen

Можда би било паметно направити и целу листу онога што желим, али бих се осећала похлепно, а онда би ме гризла савест и не бих могла да спавам, имала бих још горе подочњаке него сада (виленим ноћу уз Стивена Фраја и QI) и шта би онда било...
Да се вратим на тему - Божић, овај први, зовемо га и католички, иако га, руку на срце, славе и православци, и ја заиста не схватам зашто се ми, у Србији, толико опиремо преласку на Грегоријански календар... користимо га у већини случајева, па када Нову годину чекамо 31. децембра, могли бисмо и Божић 24, тј. 25. Наравно, није лоше имати ни два Божића, па не знам што се уопште буним, зато је боље да пређем на ствар, јер, ово би требало да буде краћи пост у односу на остале, километарске, какве иначе пишем. Слаткиши, алкохол (оно ''хик'' у наслову је требало да буде хинт), саставни део сваке светковине, па и овог (првог) Божића. Ево неких ствари у којима смо уживали данас (да, данас, видите како сам ажурна!). Ово што следи је модификовани рецепт са сајта kuglof.blog.rs:

Божићни куглоф:

Потребан материјал:

- 250 г путера или маргарина
- 200 г шећера у праху
- 1 ванилин шећер
- 6 јаја
- кора од једног лимуна 
- 100 г сувог грожђа
-100 г кандираних поморанџи
- 50 г сувих кајсија
- 50 г кандираног ананаса
шака крупно сецканих лешника
- 200 г брашна
- 1 прашак за пециво
- 100 г чоколаде исецкане на коцкице
100 г чоколаде за прелив


Суво воће исецкати. Путер, ванилин шећер и шећер измиксирати у пенасту масу. Додати једно по једно 6 жуманаца, лимунову кору, насецкано суво воће, кандирано воће и лешнике. Додати брашно са прашком за пециво и на крају снег од 6 беланаца. Пећи у подмазаној и презлом посутој модли за куглоф у загрејаној пећници на 180° C око 45-50 минута. Након печења куглоф оставити у модли око 10 минута, преврнути и прелити растопљеном чоколадом. По жељи украсити сувим воћем. 

Овако је то изгледало код нас

Потпуно је њам! Уз то, фино иде eggnog, традиционално божићно пиће, попут ликера, настало у средњовековној Енглеској, ако је веровати интернету. Кога брига, када је тако укусан. :)

475 мл млека
150 г шећера
500 мл слатке павлаке
6 жуманаца
200 мл рума (или по укусу, како желите, ја сам ставила мало мање од 200 мл и таман ми је)
3 каранфилића
1 и по кашичица екстракта ваниле
кашичица млевеног цимета
1/4 кашичице мускатног орашчића (може и без, ја данас нисам имала и нисам ни ставила)

Млеко, цимет, каранфилић и ванилу сипати у шерпу, загревати до кључања и онда смањити ватру. Шећер и жуманца пенасто умутити, па додати у проврело млеко и кувати 3 минута, на тихој ватри. Извадити клинчиће и оставити да се охлади. Тада сипати слатку павлаку, рум и орашче, промешати лепо да се све сједини и оставите да преноћи у фрижидеру (или одмах прионите на пиће, као нестрпљива ја). It's freakin' amazing! Једино што је немогуће попити много, брзо засити (како и не би, колико јаја и павлаке!). Од ове количине се добија 6 порција, али то, наравно, највише зависи од тога колике су порције заправо. Ала сам срочила, свака ми част! :)

Слика је са нета, ја не умем овако профи да сликам. :(

И ето, то је најкраћа прича коју сам способна да испричам, па уколико се не ''видимо'' пре Нове године (у случају да се препијем егнога и завршим под јелком или се једноставно улењим, што је много вероватније), желим вам много лепих тренутака, среће, здравља и све што по реду иде у оваквим честиткама (здравице, честитке и сл. ми не иду баш од руке, али мораће да послужи) и да ова домаћица у наредној години буде вреднија, иновативнија и духовитија, па да самим тим и блог буде све бољи. Срећни празници!


недеља, 09. децембар 2012.

Муж каже да црно-бела шара на блогу изгледа као мозак (''бљак!'') и друге рандом мисли



Не знам што се уопште буни (у преводу: нема појма шта је лепо :) ), блог најчешће чита на лаптопу где је тај црно-бели део једва видљив, а уосталом, до краја празника ћу наћи још минимум 5-6 позадина за блог које ће ми се више свиђати од ове.

Оно што је важније од сукоба мишљења у вези са дизајном блога је да је пао први снег! Снег! Идеалан сценарио, онако филмски би био да сам се пробудила рано ујутро, бацила поглед кроз прозор, стојећи у филмски лепој, vintage спаваћици, увојци савршено просути по раменима, а у руци ми је дизајнерска шоља у којој се пуши кафа или биљни чај, ако ћемо да пуцамо на њу ејџ фантазије, и нокти су ми природно лепи, а на лицу је природно руменило и природна маскара и капци ми нису отечени, али стварност је, као и обично, малко друкчија.

Не носим спаваћице. Реална слика укључује мене у озбиљно изанђалој Led Zeppelin мајици, како се тетурам кроз стан, лица бледог ка' у изгладнелог вампира, косе чупаве као да сам се борила са шишмишом, палим тв да ми прави друштво, а онда перући своју омиљену шољу за чај, коју сам била лења да оперем синоћ, чујем да је снег изазвао саобраћајни колапс у Србији, али не и код мене у граду. Нигде ни трунке снега, голе гране, са неколико спарушених жутих листића, сивило паркинга, стаклорезачка радња, материјали на кило, кафић (окићен од главе до пете, тј. од темеља до крова, да разбије монотонију суседних зграда), ништа под снегом, ни пахуљице на видику. Хоћу и ја снег, је л' треба путар да постанем да би ми снег приредио изненађење?

На фејсбуку су се низали статуси и фотографије аплоудоване преко мобилног, директно са места догађаја, грудвање, Снешко Белић клониран на милион локација, романтичне шетње по снегу. Осећала сам се као да живим у ироночној стакленој кугли, где је снег свуда около, осим у њој.


У тренутку док ово пишем, чујем да људи стварно имају проблема због снега, нарочито у Војводини, и свесна сам да није све сјајно и бајно, али не замерите ми што имам жељу да зима протекне у знаку пахуљица, грудви и опсцених фигура од снега.

Као мала сам често ишла на санкање, брат и ја смо имали много авантура на брду изнад града, од закуцавања у дрво до улетања у поток и обожавала сам сваки минут, али, као што то обично бива, број одлазака на санкање се експоненцијално смањује са порастом броја година, а ни санке се не праве у свим величинама, а двоје маторих коња (мислим на голупчиће, мене и мужа) од преко 180 и 200 цм на дечјим санкама није удобна ни безбедна замисао, мада признајем да звучи урнебесно. Претпрошле зиме смо једну ледену ноћ посветили томе, било је - 15 и поприлично касно, али смо схватили да постоји андерграунд сцена људи наших година који се под окриљем ноћи санкају на истом месту које у току дана запоседну клинци, уз испијање куване ракије или вина (одрасли, ноћу, не деца, бар се надам!), што је помало и логично, јер нас с годинама напушта храброст коју имамо када се са 9-10 година ноншалантно сјуримо низ стрму низбрдицу и не плаши нас ни густа шума ни речица ни могућност да до крај зимског распуста дочекамо у гипсу, пу, пу, да не урекнем.



Епилог авантуре је да сам се ја лудо провела, санке су повремено буквално летеле, због разних избочина и (претпостављам) намерно направљених мини скакаоница, од врха брда до подножја и била сам страшно поносна на себе, вероватно јер ме је спуцао налет адреналина. Муж је извукао дебљи крај, неспреман на џомбе и проклизавање санки, па се при првом покушају и паду са санки при скретању са стазе на најгорој низбрдици добро угрувао и одбијао да покуша поново, проклињући тренутак када сам дошла на идеју да се санкамо, а он наивно пристао. Наредних недељу-две ме је убеђивао да је сломио ребро, кичмене пршљенове и заклео се да више неће покушавати такве лудости. ''Ја сам старији човек, ко ме тер'о, куд сам пош'о!''




Како сам ја превише трапава за скијање, санкање отпада, остаје само понека партија грудвања и шетња, дакле, релативно досадне зимске активности, а највероватније ни снег неће потрајати док се град окити и још више паднем у празничну еуфорију, па нећу превише да се узбуђујем око ове порције пахуљица и намеравам да снег посматрам из топлине свог дома, без промрзлих стопала, леденица које висе из носа и цвокотања зуба, жељно ишчекујући божићну епизоду Downton Abbey-ja. Уколико се бели покривач (бај д веј, сад примећујем да српском језику недостаје синонима за снег, Ескими их имају охо-хо, а ми? Имам осећај да се понављам стално, неправда!) ипак задржи, бар до другог викенда (оног који пада двадесет и неког децембра), муж и ја идемо да се бањамо у отвореном базену с топлом водом, који постоји недалеко од нас, најбоље је када је около све бело, а температура воде око 40 степени. Сквик! То је мој покушај да цикнем од задовољства и узбуђења.

Наравно, купањац отпада у случају да буде смак света, то се подразумева, али бих волела да ми неко разјасни по којој временској зони се рачуна та пропас' света, јер је мужу и мени годишњица 21, па да знам да ли да купујем поклон или не.

До следећег читања, поздравља вас, снегом опседнута, новопечена домаћица.

четвртак, 06. децембар 2012.

Право лице домаћице, макар и под маском



Остала сам вам дужна извештај о Ноћи вештица - који је требало да буде фантастичан, лудо забаван, знате већ како изгледају те журке на филмовима, али авај, ово је Србија, па доживех још један случај превеликих ишчекивања. Није да сам очекивала бал под маскама достојан спота Florence + The Machine - Shake it Up, или сцену из Rocky Horror Picture Show, али ипак...



1. Овај празник дефинитивно није заживео код нас, да ли због тога што је радни дан, западњачка творевина или у славу Сотоне (да, мало сам саркастична, мрвицу само), не знам, али нас је мало било спремно да правимо циркус од себе и заплашимо понеког пролазника својом појавом. Нисам ишла улицом и викала: ''Бууу!'', обећавам!

2. Људи изнад 25 немају воље, времена или маште да учествују у таквој забави, на моју жалост.

3. Било је језиво хладно и дувала је кошава која је претила да ми одува маску с лица, па је можда и то утицало да ми расположење спласне. Хвала богу на аутомобилу и доброј вољи мужа да нас одвезе до клуба где се маскенбал одигравао, иако је морао рано да устане ујутро. 

4. Наша драга К. (у даљем тексту, с обзиром на маску коју је носила - Горгона Медуза), која живи ''преко баре'', имала је добре воље и маште за све нас заједно, али пошто функционише по канадском времену, свуда касни и по неколико сати, па је уместо у 19, почела да се спрема у 23 часа, доневши пуну кесу алата, клешта, маказе и - жицу за кокошињац!


Не шалим се, ено, у ћошку стоји метар или два, немам појма шта је желела тиме да постигне, али ми је оставила на коришћење... да ли је добра идеја држати кокошке на тераси, хм?

На крају је успела да направи змијице од жице, косе и разноразних хај-тек помагала, старогрчку тогу, а и ледени поглед који може да окамени све, осим самог Персеја, али он није дошао на маскенбал. Ми, остали, смо скретали поглед читаво вече, за сваки случај.

Медуза у тами и две кока-коле, модерна уметнос'

Моја кума је успела да дâ свој максимум и не баци се у кревет у 9 увече, стигавши маскирана у трудну продавачицу ципела (интерна шала - она заиста ради у продавници ципела, у другом стању је и није се костимирала). Чак је помогла Медузи око змијица, јер сам ја била заузета својим пројектом у фазону dia de los muertos, зато што не захтева превише труда, само мирну руку и вољу за црткањем, идеално за ленштине. Боје за лице, за дечје рођендане, су одрадиле посао и успеле да се одрже на лицу читаво вече, ево доказа, ово је сликано по повратку кући.

Вест године - новопечена домаћица је најзад показала своје лице!

 Муж је имао сопствену замисао, желео је да буде једноставни зомби, са лименком која му штрчи из чела, мало крви около и то је то. Видели смо нешто слично на нету, али смо сметнули с ума да нам је за то потребан лепак, па је након експериментисања са homemade лепилима и очајничким потезима охо лепком, морао да се помири са тим да буде сабласни пајац, нешто између џокера и кловна. Сутрадан је на посао отишао са фином црном линијом испод очију, као да се пажљиво шминкао од раног јутра, јер није имао стрпљења за детаљно скидање шминке. 

Мој шармантни супруг

Да не грешим душу, нама је било лепо, сами смо себи довољни, па макар били сами у клубу, а место ипак није било празно, али нисмо видели много познатих људи. Свеједно смо били звезде вечери, изгледа да смо се највише потрудили, и иако не волим да будем у центру пажње, под маском ми није сметало. И тако сам на једну ноћ била муерте Фрида Кало, без брчића, али у колико-толико мексичком издању, са марамом, перлицама и цвећем у коси, које је кошава немилосрдно покушавала да одува с мене.




Како је идеалне, наранџасте бундеве тешко наћи код нас, а нису ни јефтине, охрабрена упутствима са интернета, бацила сам се у акцију прављења вештачких, од новина и кесе за смеће. Papier-mâché је стручни израз, поступак је мало мање гламурозан, а резултат је следећи:


Само једна је остала код мене и тренутно ''чучи'' и углу собе, а када на њено место дође јелка (што је веома ускоро, јер ме је само помисао да је блесаво радовати се празницима још у новембру, спречавала да уђем у full speed jingle bell mode), мораће се иселити у плакар или на терасу, још ни сама нисам сигурна. Било ми је жао да се одрекнем све три, ипак сам се неколико дана гњавила са прављењем... уколико имате бољу идеју шта да урадим са њом, јавите ми. 

До следећег читања, желим вам лепе и ушушкане тренутке, по могућству под ћебенцетом, уз шољу врућег чаја или кафе и неки добар филм, јер време напољу није ни за шта друго, бар док не падне неки већи снег и још више ме баци у божићно-новогодишњу еуфорију. :)

уторак, 23. октобар 2012.

Готик Бајага у патикама... тако некако



Циркус поново у вашем граду, чујте и почујте... домаћица се вратила!



Заправо, нигде нисам ни одлазила, али су ме неке обавезе и (ружна, тужна) дешавања у приватном животу одвраћала од писања и блога уопште. Све је у реду са мужем и са мном, ми смо и даље детињасто заљубљени, ружне ствари су се догађале неким блиским људима, али нећу о томе, јер се бојим да би мој блог попримио goth обличје, са све тамним, плишаним позадинама и музиком Sisters of Mercy... ионако ми је 90% одеће црно, као да студирам богословију (да, гледала сам ''Како је пропао рокенрол'').

Јесам ли вам причала да сам као клинка заправо била потпуно у том фазону? Метал музика, дуге, црне хаљине, мартинке и дуга коса, с раздељком на средини. Вампирски (генетски) блед тен је дошао к'о поручен. Држало ме је до треће године гимназије, а онда сам схватила да ме мрзи да распертлавам мартинке пре физичког и почела сам да носим патике и одећу која више иде уз њих. Мислим да никада нисам изашла из те фазе... забога, удала сам се у старкама! Штавише, сутра идем да пазарим још једне патике, удобне, да се осетим као да ходам по облацима, јер сам фасовала плантарни фасцитис због ношења равних јапанки током целог лета. Пре него што наборате чело и у себи узвикнете: ''Планетарни... шта?!'', поједноставићу - то је упала дела лигамента/тетиве која иде од пете, па испод свода стопала до прстију. Е, пета боли к'о ђаво после дужег мировања (спавања), па су ми ујутро први кораци били као да ходам по ножевима. Осећала сам се као Мала сирена из оригиналне бајке (Андерсен), мада сам више ходала као Хер Флик (муж је заслужан за то поређење). Ето, та глупа, глупа повреда може да се заради од ходања у превише равној одећи, у мом случају, у јапанкама, јер моје мајушно стопаленце број чет'рес' три тешко стаје у нешто женственије. Можда негде преко баре, ал' у земљици Србији се избор своди на теткасте сандале или унисекс јапанке... плантарни фасцитис ту дође као бонус. Ето, кад хоћу да будем модерна.

Кад смо већ код модирања, овог лета сам се мало играла, па сам косу офарбала у омбре стилу... то је оно - горе тамно, доле све светлије, у постепеном прелазу. Могла сам код фризера, али ми је жао да дам паре неком непознатом к'о за то није ни чуо и ко ће у том подухвату експериментисати колико и ја сама, код куће. И успело ми је, ура за уради сама подухвате!



Кажу да свака дама има свог фризера и да се он не мења тако лако. Моја сага је мало компликованија. Прва фризерка је окачила маказе о клин и отишла у пензију, други фризер је емигрирао у западну Европу, развео од жене и нашао мужа, трећа фризерка је такође отишла да окуша срећу ондулирајући бечке госпође, а четврта се није показала најбоље, ошишавши ме као косилицом за траву. Постоји и пета, заправо, која је океј, али није из мог града, па је логистика проблем... и тако моја коса маказе није видела од јануара.


Звучи страшно, али реално, на дугој коси тај проблем највише увиђам ја, веома слабо кума, а муж никако. Он је још увек на седмом небу што сам му услишила жељу да ми макар део косе буде плав, па га ових 10% на крајевима бескрајно увесељавају. Уосталом, да ли мушкарци икада примећују такве ствари као што је 10 цм косе мање? Евентуално ако је 10 све што имате, па се појавите једног дана изгледајући као Шинејд О'Конор... типујем да би приметио, али иначе.. тешко.

Све што ја од фризера очекујем је да зна шта ради, да уме да ме ошиша ''на степенасто'', к'о што волим и да ми не скине кожу с леђа приликом наплате свог труда и рада. Трачеви, хит трендови пролеће/лето 2013, извештаји са фризерских такмичења ме не занимају, на страну што мислим да људи, с ултрамодерним фризурама изгледају као тропске рибице..


Чак сам одгледала неколико снимака на јутјубу, нешто као ''Како се ошишати код куће'', разним методама - маказама,  Венус бријачима итд, итд. Све у свему, не бих се усудила, фарбање крајева косе није баук, али сумњам да бих тако добро прошла штрицкајући мало овде, мало тамо. Вероватно би се поновила епизода у којој сам се ја, инвентивна четворогодишњакиња, прихватила маминих кројачких маказа, у намери да себи направим фризуру попут оне коју је имао мој тадашњи идол - Бајага. Сећате се оне с краја осамдесетих, или како Амери кажу, the mullet?

бизнис напред, журка отпозади

Не сећам се те ситуације најјасније, али ми кажу да су ме водили код фризера да спасе шта се спасти може, а ја сам свеједно била поносна на себе и свој skill. Можда би данас требало да се стресем од ужаса при помисли на репризу тако нечега, јер схватам шта сам способна себи да урадим, али не, и даље ми је смешно... мада сам свесна да је фризер прва тачка дневног реда. Муж је добио мисију да осмотри фризуре колегиницама на послу, па ако нека делује пристојно, да искамчи број телефона... не зезам се. Сиромах, верујем да таква врста концентрације изискује живце и челичну вољу, али ће свеједно то учинити, мени за љубав. Сутра ћу се распитати и код куме (која је бај д веј у благословеном стању и новопечена домаћица ће добити кумче (јеј!), али кума за сада изгледа као да се прејела и за сада нико не примећује моје кумче, осим нас, упознатих са пројектом ''кумче 2013''), па шта буде - биће, у овом моменту сам спремна чак и на повратак '80s Бајаге, само да се види мала промена. Једино се надам да неће доћи дотле да личим на певача групе Flock of Seagulls


 или Роберта Смита из the Cure,  ма колико га обожавала. 

Што ме подсети - ове године, игром случаја, славимо Ноћ вештица, у част К, која живи на северноамеричком континенту, али нас скоро сваке године обрадује својим присуством, а ове године се поклопило да нас посети на јесен, па сада спремамо бундеве, маске, плетемо паукове мреже и спремамо се за бал. Више о томе веома ускоро! Нећу да обећавам, ионако испада да лажем к'о пас... мада не знам што би пси лагали... не обећавам, али дајем часну реч. Ето. :)

недеља, 23. септембар 2012.

Бакине ђинђуве II


Дуго очекивани и давно (од априла, проверила сам!) обећани пост је стигао! Навали народе! 



Прочитавши први део ''ђинђува'', схватам да ме не хвата само пролећни, већ и јесењи умор, што би значило да поново бауљам по стану четвороношке, зато што је напољу бљак, зато што је тмурно и зато што, ако устанем, морам да се обучем и одем по хлеб и млеко, а то захтева труд и рад, а то захтева енергију, коју немам. И патике. Након месеци и месеци проведених у јапанкама, (популарно звани) кромпирићи на ногама се буне при помисли на скученост затворене обуће.

С обзиром на то да је време никакво, морала сам да нађем начин да се забавим код куће, па што да не спојим лепо и корисно и направим мало реда. Другим речима, крајње је време да средим онај накит из претходног поста на ту тему и остало о чему сам обећала да ћу писати, па све тутнула у картонску кутију и игнорисала је до пре неки дан. ''Али, било је вруће и спарно и била сам заузета!'', брани се део мене, али, будимо реални, имам климу, била сам заузета колико и Меги док дрема, па је једини изговор који би прошао на детектору лажи - лењост, моја стара бољка.

Нисам направила ни оно сокоћало на које бих качила накит, мада то јесте био посао који је муж обећао да ће обавити, али бушилица и дашчице & летвице и даље чаме у неком мрачном ћошку. 

Оно што јесам направила је кафа, а затим села на под и чврсто решила да средим ђинђуве, мада су у овом случају, то више џиџа-биџе, и то подоста њих. Зашто на под? Зато што сам скоро донела ''неколицину'' књига из своје девојачке собе (ха, како то звучи, старински, к'о проминцле), па је све живо било затрпано књигама, а ред је да и њих распоредим.



Неколицина књижица

Наравно, чим сам почела да их преврћем, почеле су да навиру успомене, јер неке наслове нисам видела десетинама година - Влак у снијегу, Ризница песама за децу (она жута, Змајева), Полетарац, Бајке у слици (сећате ли се њих?)...


Када сам била мала, терала сам маму да ми чита једну те исту бајку током три или четири године, па се чак и данас, када јој поменем Риђобрадог, најежи када се присети.
Међу књигама сам наишла и на нешто што сам чувала као највеће благо, миришљаво, бледуњаво злато:

Албум пун миришљавих папирића! Јеа!

Не знам ни зашто су миришљави папирићи били толико популарни, али се сећам да смо их сакупљали као да нам живот од њих зависи. И ето, још их имам. Можда ће за 50-ак година вредети много и бити хит на аукцији у Содбију, а ја ћу задовољно трљати руке и све спискати на неко сениорско крстарење Карибима. A girl can dream.

Но, да се вратим на тему, иначе ћу почети да вам цитирам омиљене делове ''Вука и седам козлића''. Већ сам поменула да је моја бака волела накит, и шопинг уопште, судећи по садржају њеног ормара. Има толико тога интересантног, али не знам како већину тога да прикажем... можда ми је потребна кројачка лутка. Да, то би помогло. Бака је имала довољно одеће за омањи бутик. Нажалост, била је скоро 30 цм нижа од мене, тако да од свега тога могу да носим накит, мараме и шешире. Не жалим се. Ипак, морам да се замислим - колико марама је потребно једној жени? Бака их је имала довољно да сваки дан у месецу носи по једну и још недељу-две преко тога. Носила их је око врата, не на глави, да се разумемо, а било је неколико и оних које бисмо данас звали пин-ап банданама. 


Нисам могла да их усликам све посебно, не зато што ме је мрзело, заиста, него зато што је мој помоћник све време јуришао по соби и проклизавао по марамама, растурајући их при сваком маневру и разносећи их свуда по кући, углавном зато што се за неку закачи ноктом, па онда отрчи, са марамом која се вијори, а ја за марамом. Трчим, не вијорим се.. Да не буде забуне, све се догађало док је муж био на послу, па није он у питању, већ Меги.

Меги, блажена међу марамама.

Алтернатива би била да се затворим у собу, али би онда гђица седела испред врата и тужно мјаукала минутима, сатима, колико год је потребно, док ја не попустим или полудим. Понекад мислим да сними свој глас на неки касетофон, остави га да мјауче уместо ње, а она оде да одрема неку партију. Зато реших да сачувам своје нерве (и уши) и сликам само оне најинтересантније. Наишла сам и на једну мистериозну појаву. 10-ак марама са логом Олимпијаде '88. у Сеулу, све исте, све ''мејд ин Кореја'', прилично сам сигурна да се бака није такмичила у некој дисциплини, па ће то, откуд оне ту, највероватније и остати мистерија. Неколико њих је носило ознаке Шанел, не знам да ли су шанел-шанел, али на етикетама пише 100% свила, па кога је брига, док су лепе на додир.

Шанелчићем ћу те, шанелчићем ћеш ме.

Међу стварима је била и ташница, мислим да је модне блогерке зову ''клач'', а ја се кроз маглу сећам назива писмо-торбица, па, ваљда је то то, још неке минђуше, сатови и много, више, превише расутих перлица, које треба сортирати и нанизати у старо стање огрлица и наруквица. 


Сат на зглобу, сат на прсту...


Све је сортирано, попаковано у кутије и чека да домаћица заради много пара и касније све изложи у ормару какав има Кери Бредшо, само што ће код мене, уместо ципела, у ормару стајати накит, марамчићи и старке у разним бојама.

Имам утисак да сам заборавила нешто, а мислим да је у питању још једна кутија са накитом, али у овом тренутку не знам ни која је ни како изгледа, јер сам се начисто погубила од силних слика, кутија и кутијица и приспавало ми се. То ћу и искористити као изговор да завршим писање данашњег уноса и увучем се у кревет, јер ми се смрзао нос и прсти, а муж, испружен дијагонално на кревету чини да пожелим да га мрднем и отмем му лаптоп, да и мени буде лепо, а то ћу и да урадим.

До следећег, краћег и са мање слика, поста, поздравља вас новосмрзнута домаћица.

петак, 31. август 2012.

Варљиво лето '12.





Зашто варљиво, када је дуго и топло - зато што сам се ја преварила у свом надању да ћу лето провести брчкајући се, ронећи и дружећи се са жабицама, рибицама и, хеј, нећу да дискриминишем - змијицама.

Гос'н муж није имао слободног времена од посла да одемо негде на дуже, па нам се обома лето свело на врели асфалт. Базен је безвезе, за мене, наџак-домаћицу, која не воли гужву и већ годинама успешно избегава вашаре, бувљаке, пијачне дане и општенародна весеља; језеро предалеко. 



О мору за сада могу само да маштам. Баш сам данас на гуглу гледала слике албанске и румунске обале. Имам тај трип да нађем лепо месташце на коме нема гужве, да проводим дан за даном читајући књиге, у сенци сламнатог шешира, у некој увалици где нема никога. Никооога. Осим мужа, он је шофер. 



Кад смо већ код читања књига, откад у свом поседу имам телефон са ''андроид'' оперативним системом, навадила сам се на читање електронских књига као мољац на мој омиљени џемпер. Прогутала сам 15-ак књига претходног месеца, лешкарећи у климатизованој соби, што даље од летње даноноћне жеге.
Када кажем у свом поседу, мислим на то да је током дана то званично мужевљев телефон, али ноћу се дружи са мном. Мој телефон служи само као будилник и евентуално као средство за комуникацију, под условом да није затрпан јастуцима, покривачима или чак можда пао иза кревета. Понекад се тек након 2-3 дана сетим да и ја имам мобилни и да заправо немам појма када сам га последњи пут видела. А леп је, чак је и розе, лепо звони, има тач-скрин и све што је потребно, али има ту несрећу да је мени запао у руке и сада углавном чучи негде, запостављен. 

Није да сам антисоцијална, али имам утисак да ме мобилни телефон спутава, да сви очекују да сам на извол'те, а ја сам инаџија и нећу да сам на извол'те. Ма, кога ја заваравам, потпуно сам антисоцијална. Имам мали круг пријатеља и не волим да излазим у град. Кривим компјутер. Имам га од детињства, само смо с годинама постајали блискији. Муж каже да бих свиснула када бих морала да се одвојим од компјутера/интернета на 10-ак дана, али ја искрено не верујем у то. Мораћу да му предложим опкладу... нека ме пошаље на неко егзотично место, Кариби, Хаваји, не бирам, а ја нећу пипнути ништа што се укључује у струју, осим, можда, фена. Не морам чак ни то. Знам да ће прочитати ово, хајде, чик! 

***

Потпуно сам свесна да више од месец дана нисам ни словце овде написала, али ћу бити храбра и нећу подмићивати своје читаоце симпатичним овековеченим догодовштинама моје (све дебље) мачке, само ћу рећи истину - 

Схватила сам да не могу да пишем када сам нерасположена. Имам утисак да би се одразило на моје писање, а не желим да ово буде такав блог. Ово је место где су веселе, шарене и блесаве успомене записане у блогосферски тефтер, и желим да тако и остане. Јесам ходала као да имам кишни облачић изнад главе, због неких ствари које се дешавају, а не би требало да се дешавају (логично), због тога што ми ништа у претходном периоду није ишло од руке, али, све је то живот. Важно је да се домаћица и домаћин воле(ду), а све остало ће доћи на своје место. Је л' тако? Тако је! Позитивне мисли, енергија, вибрације. Носим се мишљу да почнем да се бавим јогом... или пилатесом. Набавила сам неки ди-ви-ди на ту тему, па ћу писати овде колико сам модрица зарадила падајући с оне гумене лопте. Све у свему, звучи као да ће бити права авантура. 

Пре тога ћу ипак добити прилику да оквасим своја ''пераја'' у води веће површине од моје каде. Сутра муж и ја идемо код његових, а тамо има језера... спојићу лепо и корисно и сад ми преостаје само да наговорим мужа да ме одведе на купање одмах чим стигнемо, јер на путу ка његовој кући пролазимо поред једног језера... 20 минута ће за почетак бити довољно, а онда једном увече, па ујутро, па када кренемо назад кући.



Јесам ли већ помињала да се сваки наш дан на плажи завршава тако што он, у формацији са мамама које су са децом дошле на купање, стоји на обали и виче: ''Хајде, брзо напоље!, на шта ја обавезно одговарам (углас са клинцима): ''А само још пет минута!''. Док ја изађем, комарци већ увелико чекају прве жртве.

О, да планирам да га малтретирам и сутра, да акумулирам тај дивни осећај, пошто сумњам да ћу имати још прилика за пливање ове сезоне. Осим ако нас не изненади индијанско лето. Ох, сада ми je у глави та песма.




И тако, уместо варљивог лета, добили сте варљиви пост - причу ни о чему и свачему. Следећи пут ће бити боље, чак сам и батерије фотоапарата напунила, јер ће бити сличица (јеееј!). Следи давно обећани други део Бакиних џиџа-биџа. Или су ђинђуве биле у питању? Важно да је једно од та два.

Хвала Вам на стрпљењу и бодрењу (терању да пишем), понекад ми је потребан добар шут у позадину да бих урадила нешто корисно. Свечано објављујем да је домаћица спремна за нове радне победе, а до следеће (скоре) прилике, мах-мах!

уторак, 24. јул 2012.

Оправдано спречена домаћица


... бар у претходна два дана, за оне претходне немам оправдање. Срамим се, као и обично, али, лето је, интернет је досадан, а напољу је сунце, има сладоледа и 'ладног пића, деца се играју на улици (сваки пут када изађем напоље, ризикујем да ме покоси неко дерле на ролерима, али то је већ друга прича).

Елем, испуњавајући своје дужности домаћице, перући судове након спремљеног ручка, успела сам да се прописно исечем неким невероватно оштрим ножем (што је иронично, јер, кад год ми стварно затреба really, really оштар нож, нигде га нема), тако да ми је кажипрст леве руке онеспособљен, јер, ем је посекотина дубока, ем је на самом врху, па не могу да куцам. Авај. Гледам то с ведрије стране - имам шарене фластере са лавом, видром, куцом, пингвином итд, баш ме увесељава кад год ми поглед падне на рањени прст. Откако сам открила те дечје, не пада ми на памет да се враћам на оне ружне, једнобојне, који никада нису у правој боји коже. Када се већ види, нека се види на километар!

У међувремену, док куцање престане да буде болно, ћу радити на припремама давно обећаног поста Бакине ђинђуве II, још једне ствари у низу оних које касним да испуним. Bad, bad домаћица.



Ако ништа друго, бар сам средила фиоку са рачунима, наравно, не без левог сметала које је на пола посла решило да прилегне и одрема партију, а мене ко шиша. Ето, имам и слику као доказ, надам се да може да послужи као мито или искупљење за моје хронично неписање. Хм? До следећег поста,

ваша рањена, (скоро) деветопрста новопечена домаћица

уторак, 10. јул 2012.

Новопрепечена домаћица

Све ћу ве спржим!

Ја сам пролећно дете, што не мора аутоматски да значи да ми је то омиљено годишње доба, али јесте тако. Није ни вруће ни хладно, могу да носим старке и да не бринем о томе да ли ми се лак на ноктима слаже са било којим делом одеће (деси се да вришти, што због нијансе, што због неслагања са било чим осим са неком радиоактивном честицом, Винча style), могу да носим дуге панталоне, да други не виде колико сам умодричена јер не умем да проценим удаљеност моје ноге од изненађујуће тврдог сточића изненађујуће оштрих ивица, могу да носим своју дугачку тиркизно-плаву јакницу, коју обожавам и која сакрива остатке божићне гозбе која са мном остаје много дуже од зимских празника... могу да дишем и да се не осетим као у сауни, могу да пустим косу, а да се не осетим као радник на високој пећи. Могу да одем до продавнице, а да се не осетим као Носферату када осети зраке сунца на својој деликатној, вампирској кожи... 

Хссс!

могу овако до сутра, али почињем себе да подсећам на тв шоп, када набрајају шта све можете да урадите са њиховим производом и на којим га свим местима можете користити (на камповању, у аутомобилу, на послу, док косите траву, медитирате, али станите, то није све! Уколико позовете одмах, на поклон ћете добити и потпуно бескорисни предмет који ће вам скупљати прашину у ормару! Како човек да одоли?). 

Оно што хоћу да кажем је да је ненормално вруће и сунце ме не воли, пече ме к'о пиле у рерни. Јесте, бела сам к'о сир, ал' не могу ни да сиђем испред зграде да купим Форнети, а да ме не пецне. Зато ми се у јутарњи ритуал убацила и крема за сунчање, фактор 50, па да видимо кога ће сад да пржи, мхм. Ревносно се умивам, перем зубе и мажем кремом, сва видљива и сунцу доступна места. Онда уживам у осећају топљења креме на кожи док идем у дневну набавку намирница, мисију плаћања рачуна на сто места у граду, јер нема веће уживанције ићи на један крај града у топлификацију, други да платиш струју, трећи воду, а пошта је успела да се угњезди тамо негде, на североистоку, малтене на Тибету (тако та раздаљина изгледа на + 40). Бар да је на Тибету, тамо никада није овако вруће.

Пре неки дан сам ишла до поште и успела да изгубим јапанку успут, решила је да откаже послушност и распала се неповратно. То сам сазнала тако што сам се најнормалније сагла да проверим може ли се спасти, поцепавши панталоне на туру. Сва срећа па сам обукла дужу тунику и избегла даље брукање. Лаганим корацима у стилу хер Флика сам обавила шта сам имала и одшепала до куће по други пар, тријумфално бацивши издајице у канту за ђубре. Ионако су ми фарбале табане у црно.

Али, чекајте, то није све (Морам да се навикнем да мењам канал када почиње продаја преко тв)! Претходну ноћ је падала нека кишица, до јутра се све осушило, али сам ја, идући по храну за своју вољену мачку, пролазила поред једине баре у граду, чак не може да се назове ни баром, пре је барица, али је неки злотвор успео да протутњи у свом глупавом спортском аутомобилу и испрска ме. Јеј. Хлађење. Сутра мало, вода је била млака.

Зато сам чврсто решила да излазим само ноћу. Сачуваћу тен боје алабастера и мање људи ће имати прилику да гледа како се бламирам из дана у дан. И хладније је! И модрице се не виде у мраку. Win-win ситуација! Још када би поште, банке и остала места са шалтерима радила ноћу или када би се компјутеризовали.. ех, ех, Европо, два'ес' први вече, где си? 

Чин други, сцена прва. Кување. Лети. Две речи од којих ми се, када их употребим у истој реченици диже коса на глави. Што се мене тиче, живела бих на муслију, салатама и сладоледу, али муж је карнивор и сматра да сваки дан мора да једе. Не знам шта је то са мушкарцима данас. Хех. Сад озбиљно, он се с посла враћа око 15ч, по оној врућини и то пешке, откако нам се ауто покварио, а њему истекла дозвола истог дана. Тренутно је све у статусу кво, због врућинчине и чињенице да плата стиже тек после петнаестог. Зато он, сирома', на путу до куће дехидрира и успе да изгуби цирка 2 кг, па га не кривим (много) што би повремено ''нешто кашиком''. Ипак, чак и када укључим климу, поред шпорета је неподношљиво. Имам утисак да ми се праг толеранције суновратио откад имамо климу, просто не знам шта сам радила до пре годину-две, али се водим саветом краљице Викторије - затворим очи и мислим на септембар (или октобар, како је кренуло, тек тада ће захладнети).

У овој врелини, патим и за плажом, пливањем и гњурањем, али муж неће добити одмор овог лета, па ми не преостаје ништа него да напуним каду, пустим звуке таласа на јутубу, направим неки коктел и пустим машти на вољу. Бар нећу да изгорим. То мирење са судбином у односу на очекивања која сам имала за ово лето ме је подсетило на ово:



Једино што на другој слици фали је моја верна мачка која непогрешиво зна када ми је највише врућина, па дође да ме додатно угреје елегантно сместивши своју подгојену позадину на мене - и ни макац. И шта ћу, жао ми је да је мрднем. Греје лаптоп, греје она. Презнојавање је беше добро за целулит?

Но добро, јесте врело као у сауни, клима ми јесте убила оригано на тераси (тренутно на опоравку у кухињи, за сад у критичном стању), али је време бар душу дало за ленствовање. ред дремке, ред мувања по кухињи, ред одмарања, ред панике јер долазе ненајављени (добро, најављени, али за пола сата) гости, муњевито сређивање стана, уз хектолитре проливеног зноја, брзином Брзог Гонзалеса, а након тога срећа што не морам прстом да мрднем, када је о сређивању реч, наредних дана. Тако ових дана судове перем тако што их налијем топлом водом са додатком детерџента, убедим себе да би требало тако да стоје неко време, а онда одем да гледам серију. Једини проблем је - нема довољно серија. Двапут недељно се обрадујем нечему, а остатак недеље проведем хранећи своју радозналост најбизарнијим информацијама са интернета, па завршим гледајући слике мачака. То ми се редовно дешава, увек су маце у питању. 
***
У току писања сам устала да донесем воду из фрижидера и заборавила о чему сам још хтела да пишем. Бојим се да 5% плаве косе које имам однедавно (крајеви су ми плави, решила сам да експериментишем са омбре техником) узима маха, заборављам ствари, тешко сабирам и множим, а почињем да гледам више романтичних комедија. До сада сам мислила да је то мит, али ко зна. Обавештаваћу вас о даљим утисцима. Сада одох да се борим за своју страну кревета, муж спава стилом морске звезде, а спавање у пози тетрис облика (попуњавање слободних површина кревета) чини да и након буђења останем у том положају, па сматрам да је вредно борити се за сваки центиметар. Пожелите ми срећу.

П.С. Како ви преживљавате ове тропске врућине?


уторак, 26. јун 2012.

Комшилук, илити welcome to da hood.


Идеју за данашњу тему сам елегантно ''позајмила'' од MyPerfectLounge, мада просто не могу да верујем да ми раније није пало на памет да пишем о својим комшијама. Инспирација ми није јача страна ових дана, да л' ми је ум прокувао, или га је одувао 'ладан ваздух захваљујући клими и вентилатору, не знам, али ми је у глави, као и у стану данас, промаја.  

Стан у коме живим је припадао мојој баки, а ја сам ту провела више времена него код сопствене куће - бака је са мном гледала авантуре Фредија Кругера, уз наручену пицу и лименку пива, чак ми је дала и да се повремено ''огребем'' за неки гутљај и штрикала ми је џемпере са мотивима који само детету од 6-7 година могу да падну на памет. Моја најбоља другарица је живела три спрата изнад, бакине пријатељице из зграде су ми доносиле слаткише. Јесам ли поменула помфрит за доручак, пре школе? Ко би могао да одоли, није ни чудо што сам стално била ту.

С временом, ствари су се мењале. Баке више нема, као ни њених пријатељица. Другарица је емигрирала у Аустрију, а у празне станове су се уселили неки нови људи.

Данас више нема урамљеног кућног реда у ходнику зграде, као некад, мада мислим да би се он игнорисао чак и да још увек постоји. У стан на другом спрату су се уселиле рвачице у чоколади. Кладим се да многи нису знали да тај спорт уопште постоји. Сваког викенда сам их виђала како вуку монтажни базен, пре и после наступа. Питам се на какве свечаности су их звали, али зарада очигледно није била довољна, јер су ускоро почеле да вежбају певање и музицирање, у стилу Гранд звездица. Пробе су углавном биле од 22 часа, нарочито средом и четвртком, што није било страшно, док нису набавиле озвучење.

Наспрам њих, дечко који свира трубу је право освежење - он бар никада није показивао амбиције да иде на Гучу или поподне Лее Киш, а такође је заслужан што сам се у неколико наврата осетила као богаташица из једне од америчких сапуница, пошто је свирао тему из ''Династије'' док сам ја лешкарила у кади пуној пене. О, да. Само зажмурим и уместо каде од метар и по замислим ђакузи, милина једна. 

Ту негде живи и један бишон, Дино, који је чупав и пресладак, али стално пишки у ћоше поред мојих врата, а власници се уопште не обазиру, а и што би, нису њихова врата у питању. Претпостављам да Дино намирише моју звер, па постане територијалан, али ми буди невероватну жељу да урадим cut/paste на њихов отирач. 

У стану изнад мог живе људи који су најактивнији после поноћи, никада их нисам видела, и након неколико година искуства стеченог гледањем True Blood-a, почињем да сумњам да су вампири. У сваком случају су бољи од звезде прошлог серијала VIP Великог Брата, који је са породицом живео у том стану пре њих, константно ударајући у цеви радијатора играчкама и разноразним алаткама, по цео дан, а ако није чангрљао, онда је трупкао и ваљао тешке објекте по стану, неуморно, као некакав огроман, прерасли хрчак. 

Осим стана који се с леве стране граничи са нашим, где поподне мирише као да кувају мачке, (срце ми заигра од радости када видим да ме Меги, жива и здрава, чека у предсобљу када дођем кући), најбоље чувам за крај.

Комшиница која живи у стану до нас, са десне стране, је убеђена да је Анастасија Романов и уопште јој не смета детаљчић што је она тек напунила шездесет година. Не знам како се то њено убеђење одражава на релативно одговоран посао којим се бави, а кажу да је стручњак у својој професији, али је живот поред члана краљевске породице и њене чиваве из пакла све осим досадан. Damn. Сад схватам да је ово последње заправо тужно, и не мислим притом на чиваву из пакла. Мршаво, искежено створење, које буквално пени од беса што својим сићушним корацима не може да стигне просечног човека и добије своју дневну дозу крви, али је до'ватила панталоне онима који се нису надали и били довољно брзи да утекну. Иронично, зове се Милица. 

Сад ће испасти да не волим псе, јер им свима налазим мане. Јок. Постоји много симпатично куче на трећем спрату, маторо к'о библија и ходником иде брзином пужа, али увек волим да га сретнем, јер је ем лепо васпитан, ем је сладак, скоро потпуно сед, али са враголасто повијеним устима на горе и чупавим обрвама, као код правог старца. Сад схватам да не знам како се зове. У праву је био Маркс када је говорио о отуђености појединаца. Мада, овакве комшије (већину) не желим да виђам ни на фејсбуку.

Мој сан је кућа на селу, са вееееликим имањем, где ћу моћи да правим доручак на трави, док кравице, овчице, козице и евентуално неки мага скакућу око мене и моје савршене корпе за пикник, где ће комшије имати довољно простора и сопствену авлију, па им клима неће цурити на моју терасу, нити ће ми кроз прозоре упадати струготина, када неко одозго реши да подмлади своје прозоре.  Неће бити ни играонице на тераси тржног центра на који прозори спаваће собе гледају, ни клинаца који урлају испред, пуштају језиву, ј-е-з-и-в-у музику (ону у којој индивидуа сумњивих вокалних квалитета користи превише самогласникаАаАаа на крају сваке речи) с мобилних телефона и повремено се потуку, ваљајући се по прашини, у ћошку где ти исти сваког викенда, да простите, пишке када се враћају кући цврцнути из неког од околних кафића. 

Види, Жика са четвртог спрата је купио нови ауто, а овамо му је одрпан отирач пред вратима, ц, ц.

Све су то чари живота у строгом центру града, када једна страна зграде гледа на пешачку зону, фонтане и излоге продавница, а мени се заломила друга страна, која гледа на двориште, задња врата пекаре и једног ресторана кога је кроз шаке пропустио кувар са телевизије, она домаћа верзија Гордона Ремзија, учећи их како да кувају, привуку муштерије и чисте кухињу, како им се не би излегли гуштери и змије (то је мени мама говорила да ће се догодити, ако не одржавам ред у својој соби, па ако ме је лагала и ја лажем вас). Пекари обожавају да слушају народњаке у 4 ујутро, а кувари седе на гајбицама испред врата и ћућоре, што наводи на закључак да и даље немају много посетилаца.

Заборавих на мачке! Имамо читаву фамилију одмах до играонице, јер тржни центар није завршен, локали на првом спрату зврје празни, осим фамозне играонице, па су мачке искористиле прилику да се доселе у велики град, као бучни Италијани који су доводили по 20 чланова фамилије у Њујорк. Можда су и мафијаши, ко зна, чујем да се туку ноћу, а да ли утерују дугове или је крвна освета у питању, не знам. Газда, тј. кум је свакако један црно-бели мачор (да ли је случајност што носи црно-бели смокинг? I think not!), који је уједно и најгласнији, толико, да ми се неколико пута догодило да устанем у току ноћи, сва буновна и пустим воду из славине у купатилу, јер сам убеђена да Меги мјауче, јер је жедна; онда се вратим у кревет и затекнем Меги испружену и допола умотану у мој покривач, хрче ли хрче. Сва срећа, она за сада не показује тенденције да ''уђе у банду'', нити је њихови разговори занимају, очигледно је мачећи комшилук дотиче мање него мене мој, двоножни. Док мачке фркћу, реже и дозивају се, она пет пара не даје, само се повремено сита изразговара са неком птицом на тераси. Мекеће, несвесна да тај звук дворишне мачке користе када желе да улове птичицу за вечеру. Она је користи само да би мени било смешно, сумњам да би била храбра када би се нека од тих птица приближила. Ни папагају не сме да приђе.

Колико год бучно деловало, ја сам огуглала на то, па ништа не примећујем (осим ако су у питању ти новокомпоновани народњаци, мрзим народњаке), спавам као беба поред отвореног прозора, али муж пролази кроз пакао. Момак из малог места, навикао на цвркут ноћних птица, повремени зов петла из комшилука и шуштање лишћа, још увек се мучи када дође време за спавање, јер, чак и када нема људи напољу, чују се клима-уређаји оближњих продавница. Спава с јастуком на глави, а када чврсто заспи, ја га отмем, јер мени никад доста тзв. ''грлиша'', морам да имам јастуче које ћу да грлим, једно да ставим руку на њега када лежим на страни, и једно ''шетајуће'', које углавном заврши на поду, али је свеједно, сушта потреба, за мене, принцезу на зрну грашка.

Да се разумемо, ја волим свој крај и живот у центру, увек се нешто дешава - свирка у рок кафеу тик испод прозора, не морам чак ни да се спремим за излазак, само отворим пивце и уживам, улични продавци балона који их пумпају баш ту, испред, тако да могу да узмем неки, само ако испружим руку, маце, вране, свраке и врапци с којима Птица воли да ћаска рано ујутру, али ми, опет, не би сметало да све то заменим за горепоменуту сеоску идилу. Зашто, питате се? Недостаје ми могућност да ујутро устанем и прошетам босе табане по влажној трави, да поподне седим у башти, пре него што сви комарци на свету дођу да се госте на мени, да заливам цвеће и сунчам се без горњег дела. Могла бих и веш да прострем, па да се с мужем јурим кроз снежно беле чаршаве, у слоумоушну, разуме се, као на филму. Ех. Свашта бисмо могли на селу, али смо за сада, осуђени на ужурбани живот у оковима бетона. Али, једног дана, ко зна, можда нам је ваљање у сену записано у звездама, картама, талогу од кафе, пасуљу... поента је да нам се можда смеши - у блиској будућности, никада се не зна.











четвртак, 21. јун 2012.

Новопечена домаћица у канџама поп културе




Већ дуже време имам теорију (или хипотезу, ако ћемо прецизније) да не могу да критикујем неки филм или књигу, ако га претходно не одгледам. Могла бих да кажем да је то зато што волим да сагледам ствари из свих углова и детаљно анализирам дато дело или зато што ме занимају овакви социолошки феномени, стварајући тиме улепшану слику о себи, као интелектуалки, која воли да буде у жижи медијских дешавања (што јес' - јес', волим да будем у току), али ако говорим истину и само истину... радознала сам.

Радознала до те мере да морам да видим у чему је штос, зашто сви причају о томе, зашто ја једина да не знам о чему се ради, зашто не схватам пошалице на твитеру, редиту и тамблру? Радозналост уби мачку, а у мом случају, већину слободног времена, а и забушавала сам када је реч о домаћинским дужностима. Прашина, храна и веш могу да сачекају, муж може да купи бурек у пекари преко пута, ал' ја морам да видим што се дигла прашина око овога и онога. Потиштено признајем да сам тако одгледала Твајлајт, чула шта пева Џастин Бибер и имала ноћне море јер ми се песма Карли Ре Џаспен вртела у глави недељама, сама сам крива. Овога пута, мира ми није дала књига ''50 Shades of Grey''. Сви причају о њој, сценаристи су се већ бацили на посао адаптације књиге за велике екране, социјалне мреже брује ли брује, па куд сви ту и новопечена домаћица.

Зашто? Чула сам да је dirty (како да одолим?), чула сам и да је очајно написана, али кад сам преживела Твајлајт, све ћу. Потукла је ''Харија Потера'' и ''Фаренхајт 451'' по броју продатих копија, нашла се на првом месту топ листа бестселера Њујорк Тајмса. Није било теорије да макар не гвирнем.



Домогла сам се пдф копије, нимало обесхрабрена бројем страна који прелази 1200 (само прва књига), наместила Адобе читач тако да позадина буде црна, а слова сива (читање е-књига ми није до сада баш полазило за руком, након сат времена бих почела да видим дупло због беле позадине), завалила се у фотељу са лаптопом на крилу и почела да скролујем.

Након неколико десетина страна, схватила сам да ми је нешто у вези са књигом познато... можда и превише. Неколико минута на верном, старом Гуглу и схватих да је књига написана као фан-фикција о Бели и Едварду, минус вампирске тенденције, плус садо-мазо моменти. Квалитет писања - средњошколски ниво. Фразе које се понављају изнова и изнова, док не постане јасно као дан да се све три књиге састоје од copy/paste момената двоје људи који су параноични да нису довољно добри једно за друго. Будимо реални, дијалози су потпуни треш, нарација је сумњивог квалитета колико и роба у продавницама ''Све за 100 динара'', просто сам могла да замислим како је списатељица (мрзим ту реч) на Википедији прочитала неколико текстова о БДСМ субкултури, типовима Ауди аутомобила и географији околине Сијетла и користећи речник синонима написала капитално дело које просечна домаћица чита, закључавши се у купатило. Ко би желео да други знају да читају ово? Изгледа да је софт-порно литература прихватљива ако њен наслов осване на топ листи озбиљних новина.



Наравно, свака њој част, досетила се и продала ''инвентивну'' идеју, која је неким чудом експлодирала на интернету резултирајући тиме да ја изгубим три дана на целодневно држање претоплог компјутера у крилу на 38 C. Иии... сад разумем форе. И смешне су. Што је најгоре, није ми жао, иако сам просто шкргутала зубима када видим да се у књизи по стоти пут понавља иста сцена, иста реч, изнова и изнова и изнова.

Жао ми је што ја нисам имала петљу и живце да ја напишем нешто слично (не слично-слично, него слично-популарно), па да уживам у новостеченом богатству негде на Кокосовом острву или Аруби, где ће ме болети уво што сам пуно име ставила на наслов књиге кога би се сваки писац који држи до себе постидео. Ипак, криза је, а ја бих радије да лешкарим на ситном, ружичастом песку неке егзотичне плаже, него да плаћам карту за градски базен и бринем да ли ће ми босиљак на тераси увенути јер спољна јединица климе дува право у саксије. С друге стране, кактуси су, откако су температуре скочиле, порасли за 10 цм. Пустињска клима и моја пустињска лисица, Меги, која ужива да лежи на тераси, са све чет'ри увис, док јој врућ ветар мрси брке јуначке.


Изгледа да ми је праг толеранције превисок, чим стално налазим нови материјал за анализу и критику (респективно), жалећи се мужу да сам изгубила ''драгоцено'' време на ''те глупости'', али и даље тражим још, иако се коси са здравим разумом, мојим схватањем личних слобода и феминизма. Нарочито ако дотично дело још није постало популарно у Србији. Так'и сам хипстер, ужас један. Нема везе што је ђубре, ја сам прва чула, ута-та. Дође ми да преврнем очима на сопствене глупости. И јесам. Требало би да се стидим, јер знам да ћу одгледати и нови Твајлајт и филмовану верзију Fifty Shades, само зато што су ми доступни, а бусам се у груди што одолевам турским сапуницама. Ц, ц, ц. Можда је то оно, ко не плати на мосту, платиће на ћуприји.

Наравно, цео овај текст служи само као скретање пажње с мог неоправданог изостанка с блога, јер је лакше излежавати се, гледати серије (почео је True Blood! - што ме подсети на моју новостечену навику да га гледам без укључене климе, уз моје лично алигаторче (Меги), да бих дочарала временске прилике вреле Луизијане. Смешно, али штеди струју.) него радити нешто, па и писати блог. Сваког јутра се будим са одличном идејом о чему бих могла да пишем, да бих, док оперем зубе и одем по хлеб, потпуно изгубила интересовање за ишта друго осим за лежање у расхлађеној, мрачној просторији. Могу евентуално да направим салату, испохујем тиквице и умутим сладолед. Све остало захтева натчовечански труд. Или сам лења. Пре ће бити да је то. Бићу боља, стварно.