уторак, 27. септембар 2011.

Устала сам на леву ногу... и не знам шта причам


Бићу реална, можда и нисам, не сећам се, а и моја страна брачног кревета (угаоне гарнитуре која се развлачи, ипак смо ми младенци, још нисмо стигли да се скућимо како треба) је до зида, па углавном устајем котрљајући се до ивице.. или пода, ако се не зауставим на време. Ипак, нешто нисам најбоље воље данас... лепо је време, није ни хладно ни топло, нисам жедна ни гладна и није ми пао притисак. Скувала сам ручак, одгледала неколико епизода неколико серија (звучи чудно, знам), мало бринула, јер нам се лаптоп ''разболео'', па ни реинсталација система, форматирање и чепркање по биосу није помагало, а ипак је лаптоп, не могу тек тако да га раставим и посматрам део по део, је ли меморија, је ли вентилатор овај, онај...
Муж и ја смо искористили прилику да се видимо са пријатељима, чија је јача половина доктор за компјутере, и испало је добро, Жељко (да, има име и зове се тако, јер смо га дуго желели) је оздравио, нису били ни вируси ни бактерије, само нека глупост, решена за пар минута. Сада не морамо да се тучемо због места за ''великим'' компјутером, криза је прошла.
Дакле, лепо поподне, дивно проведено време са пријатељима, кућа није у лому, мачка данас није била зла према мени (уме да буде), није ми било досадно, а опет, нашла сам се у глупом расположењу, сивим мислима (да не буду баш црне, јер нису биле) уздисала наглас и гледала тужан филм, као да ће ми то помоћи. Није. Сада, поврх свега, размишљам и о пролазности живота и будућности и ... зашто то радим себи?
Не можеш да будеш срећан сваки дан, I get it, али мрзим када на ред дође такво расположење.
Технички, прошло је, сад схватих да гледам у сат и да је пола сата иза поноћи. Јеј! Ионако сам прелетела погледом по ономе што сам до сада написала и схватила да ме је мучно читати.
Покушаћу опет.



 Има наде за мене, ускоро ће време за спавање, а ја волим да спавам. Волим, волим. Спавам око 10 сати дневно, јер се осећам као зомби ако спавам мање. Муж је у односу на мене раноранилац, који се после 6-7 сати сна буди рано ујутру, свеж као јутарња роса, а ја бауљам по кући, не знајући где се налазим, када се налазим и ко сам ја уопште, дуже него што бих волела да признам. Додајте томе и рашчупану косу, отекле усне неповезано мрмљање о томе како ми се чаршав у току ноћи подвио и изгужвао ми целу десну половину тела, направио усеке и кањоне, а јастук, издајица, и по образима.
Нисам јутарњи тип. Данас, тј. јуче, нисам била ни поподневни, али ноћ ми већ више прија. Нарочито сада, јер још увек је довољно топло напољу, прозор је отворен и чује се тиха музика из кафића испред, а ''долети'' и по која реч из разговора пролазника. Када захладни и буде тмурно, грозно и хладно, мирисаће на снег и дим, а то нису мириси у врху моје топ листе омиљених, м-м. Има и зима (римује сее!) својих предности, ћебенце, па топла чоколада или чај, грејање руку, вунене чарапице, гледање божићних филмова, али се још нисам заситила лета... треба ми још, макар да акумулирам мирис мора (или језера, свеједно), боје и осећај сунчевих зрака на кожи, па да лагано трошим залихе до следеће прилике, вероватно лета, тешко да ћу путовати у тропске крајеве, али хеј, ко сам ја да кажем ''не'' судбини!
Испаде да је мој данашњи пост својеврсна интроспекција, где ја сазнајем да падам у депресију због доласка јесени, кише, хладних дана, шалова који ме гребу, пертлања ципела (недостајаће ми јапанке, које само натакнем на ножне прстиће и идем било куда) и кестења које вреба моје, наивно теме, које упорно шета испод ''опасних крошњи'' (сигурно сам у скорије време поменула кестење, имам утисак да је у питању завера), у комбинацији са пропалим интервјуом за диван посао (није пропао, ал' ме нису звали после, шмрк) и филмом са тужним крајем, а онда схватим да после кише долази сунце и да ме чекају лепе ствари и да испод перјане јакне могу да пустим стомаче пошто се преједем за ручак и да волим санкање и кувано вино после, а и јесен може да буде лепа... дужа ноћ за спавање, мачка која ме греје када је лепо расположена, муж, чија су стопала увек топла и хеј, нове сезоне свих серија које волим. Ето, оптимизам на делу, аплауз! Нисам саркастична, обећавам, онима који су издржали целу вожњу на мом  ролеркостеру (постоји ли боља реч, ова је грозна, на хрватској википедији је преведено као ''влак смрти'', што је још горе) емоција, изгледа да писање о својим осећањима заправо помаже, баш као у патетичним филмовима са Халмарка, потпуни клише, без изненадног обрта на крају, без Бруса Вилиса да спаси дан, без великих експлозија и специјалних ефеката, само опуштање, разговор, а масажа стопала неће да одмогне (да, да, теби је упућено).


уторак, 20. септембар 2011.

Great Expectations



 Лења сам, грозна сам, знам. Нисам писала дуго, дуго, уживајући у овом дивном, индијанском лету и искористила високе температуре за по које брчкање у језерима и вршење фотосинтезе, како ја волим да опишем лешкарење на поподневном сунцу. Јесен стиже, ако ни због чега другог, укапирам када ми кестен звекне о главу, сва срећа, већ зрео, не онако зелен и бодљикав. Ускоро ћу и ја у неку врсту хибернације, јер не волим хладно време, па ћу више времена проводити у топлој соби, уз шољу чаја и мој вољени блог.
 Пажљиво сам изабрала наслов, да разбијем низ цитата и помињања назива цртаћа, знам и ја за Дикенса, да, да! Наслов данас чак и поенту има, није ту само да би био леп - у данашњем излагању бавићу се ишчекивањем и стварношћу највише, можда сам нејасна тренутно, али, обећавам, објаснићу вам на шта мислим. Има везе са процесом ''поновног стварања себе'' (знам, знам, ''о чему ли ова трабуња?'') - Амери (а ко други измишља овакве ствари) то зову "Reinventing Yourself", али је бољи назив за то највероватније просто- усавршавање. Већ сам се ухватила у коштац са страшном дијетом, понекад личи на рвање грчко-римским стилом, боримо се, гриземо, понеку рунду добијем ја, понеку храна, али држим се и напредујем, полако, али сигурно. Имам читаву јесен и зиму (*гута кнедлу*, куку мени, славе и празници!), па ће нешто од мене бити на крају, али ја од бикинија не одустајем. Мислим, нећу буквално да носим бикини, није то за мене детињасту, ја не пливам нормално, ја скачем ''бомбе'' и роним и радим све оно што горњи део купаћег углавном наведе да се лансира преко главе и ја останем у топлесу. Јок. За мене су они спортски модели, сигурни са свих страна, па да не бринем да ли ће околни купачи или по која збуњена риба да се згране. Ипак, знате отприлике на шта мислим. Пристојан изглед за просечан купаћи костим, ето. 
 Муж ми релативно олакшава ствари, послушно једе калоричније варијације мојих дијеталних оброка, принуђен је да живи здравије него икада, са хрпом поврћа у тањиру, али сланиница је ту да га утеши када баш постане забринут, онако навикнут на јаку, банатску кухињу. Ту и тамо га ухватим са кутијом кекса, али то нестане за пар минута, па и не стигнем да се ужелим. Но, да се вратим на данашњу тему.
 Пошто сам, јелте, решила да постанем за коју нијансу боља жена, осим дијете сам почела више да размишљам и о облачењу. Није да нисам и пре, али моје интересовање за моду се своди на овлаш прегледање таквих страница у неким магазинима или читање неког интересантног модног блога. Углавном одмах схватим да ја ''то'' никада не бих носила, осим у својој машти, а ако и бих, у Србији бих тешко нашла своју величину, због висине, броја ципела, бла, бла. Колико се хвалимо да смо једна од највиших нација у Европи, конфекцијски бројеви су нам запањујуће мали. Мала дигресија - хоћу Tall моделе, нећете ме преварити! Е, у томе је срж проблема. Ма колико ја волела да носим нешто и мислила да би то била добра идеја, реалност није тако сјајна-бајна (замислите Дел-бојев глас). Не поседујем ниједне ципеле са штиклом вишом од 3 цм, успела сам до сада да негујем неки опуштени стил у смислу ''старке иду уз скоро све'', а нисам радила на местима где постоји стриктан начин облачења, па су фармерке увек биле добродошле. Умем ја да се средим, да се разумемо, али места на које излазим и друштво које имам су прилично опуштени, па су јапанке/мартинке/патике (у зависности од доба године) потпуно прихватљиве. Откад сам одрасла, више немам комплекс због своје висине, па сам схватила да би било фино да удомим неколико пари ципела са штиклом. Авај, постоји проблем броја и веома гадних модела које нама, ногатима, гурају под нос.






  Наручивање преко интернета је ризично када су ципеле у питању, па се још увек не усуђујем, али признајем, патим за једним секси Лобутенкама. Е, ту наступа шамар стварности. Практичан пример:


Очекивања 






и... највероватнија стварност.



 Волела бих, али трапава сам... појма немате. Ипак, ко зна, уколико наиђем на савршени пар за мене ("Пепељуга" фантазија - наилазим на пар ципела, који ме зове као лос у оном цртаном филму (када Мики, Шиља и Паја лове лоса, па се маскирају у једног и намиришу га, а онај, прави, шизне када осети миомирис, нацртан као позивајуће, заводљиве руке), питам за број - имају (!) и стоје ми савршено, а не боле ноге у њима, не праве жуљеве и уопште, не изазивају жељу за самоубиством након пола сата стајања у њима), трансформисаћу се у Мерил Стрип из ''Ђаво носи Праду'', бићу модна икона у свом комшилуку... ето, опет се заносим.


 Шта ми остаје? Чекање прве повољне прилике за посету Бечу, Будимпешти, Прагу и операција општег пустошења продавница, без милости. Верујем да ћу имати жеље за куповином као никада до сада, када ме не спутавају бројеви и кратки кројеви (хеј, то се римовало!).



 Јадан муж. Унапред саосећам са њим. Лажем, наравно, извини, буби, мораћеш да истрпиш, купићу ти 2 кг Нутеле. Уф, где је поменух... одох по једну сочну шаргарепу.