петак, 27. април 2012.

Данас нам је диван дан, диван дан, диван дан!



Мени је рођендан, рођендан, рођендан! Тралала. Последњи пут почиње цифром 2, али ко још мари за то, радујем се још више следећем, јер, некако сам увек волела ''округле'' бројеве, а важних 30 ваља прославити весело и уз овећу журку, мезетлук, пићенце и све што уз то иде. И свећице, највише волим свећице!

Но, вратимо се у садашњост, тек напуних 29, ред је да мало уживам у њима. Кажу да сваке године човек научи понешто, са сваком навршеном годином нешто ново сазна. Почињем да верујем у то, јер, није прошло ни 5 сати откако сам двадесетдеветогодишњакиња, кад уклавирих да све време у фотошопу нешто радим на тежи начин. Дакле, истина је, већ сам мудрија!

Добила сам леп, сунчан дан (било би још боље да сам то искористила и заправо изашла из куће данас, али, свеједно, ценим гест Мајке природе), торту, свећице, свечани ручак, винце, поклончиће и госте, шта човек може пожелети више?

Кума М. се појавила обучена као Сенди из ''Бриљантина'', од главе до пете, са све кожном јакном. Само је натапирана коса фалила. Донела ми је неке малинасто-миришуће стварчице за мацкање, купање и парфемисање, дође ми да саму себе поједем. Лизнула сам, срам ме је да признам, али јесам. Није укусно.


Сад морам да променим мелодију на телефону, када ме кума зврцне, да се зачује ''Grease is the word, it's got groove, it's got meaning..." или да натерам Тајчи да песму ''Мој мали је опасан'' мало измени и отпева ''Моја кума је опасна... носи јакну са нитнама и пије пиво без пене'', и то би могло... само имам утисак да се превише заносим. 
Муж је био вредан па ми је донео нешто што сам одавно желела и што сада заузима почасно место на зиду (немамо камин, али да имамо, стајало би изнад, к'о у филмовима), да ме инспирише и изгледа лепо, а то му је уједно и примарна функција. Има везе са британским пропагандним постерима из времена другог светског рата, варијација на тему Keep calm and carry on, Британцима је дизао морал, а мени диже расположење, што уопште није за потцењивање. 







 Круна је са француским кључем, шрафчићима и матицама, идеална за DIY ентузијасте - коме још требају family jewels

Уколико се некоме свиђа, ево великог формата за штампање - овде.


Рекох себи да ћу направити топ 3 разлога зашто волим да славим свој рођендан, пошто сам од неких вршњакиња чула да ће ускоро морати да почну да крију године и да им такве прославе ништа добро не доносе, јер постају маторе (сто људи, сто ћуди!), што мени ни на крај памети није, чак одбројавам дане до свог рођендана, толико сам узбуђена, као какво детенце. Што и не бих била, рођендани су тако кул; када бих иначе била у прилици да без гриже савести пијем пепси из кристалне чаше мислећи у себи како сам потпуно camp & dandy?


1. Поклони (скромно на првом месту)
2. Торта (коју не морам ја да правим! Јес!)
3. Могућност да одбијем сваку активност/дужност уз неизбежну опаску: ''Мени је рођендан!''

Почињем да размишљам о тродневној прослави, сваке године ми се ослади то што сам поштеђена свега, муж измасира, муж донесе сок, муж опере судове... сада већ почињем да мешам машту и реалност. Ипак, на ивици сам тога да, као Шеширџија из ''Алисе'' славим нерођендан - само нек' је весело... and I like cake.


Па, срећан ми рођендан! 

субота, 21. април 2012.

Бакине ђинђуве I




Откако је дошло пролеће, а нарочито откад је једног дана 25, а другог 10 степени, новопечена домаћица, тј. ја углавном спава или четвороношке бауља по стану смлаћена временским приликама и променама притиска. С друге стране, гђица Меги је пуна енергије и орна за мјаукање у по дана у по ноћи, с тим што не зна шта заправо хоће, па су нам се дани свели на моје дремање с јастуком на глави док она седи у предсобљу, у мраку и мјауче... мјауче... мјауче. 
Помислила сам да јој је досадно, па сам се прихватила њене омиљене играчке, некакве перушке на штапу, али се све своди да ја млатарам њиме и трчкарам по кући машући играчком, а она седи и посматра, евентуално понекад дотрчи до мене, млатне перушку два-три пута шапом и извали се на тепих. Са ласером је иста прича. Грана донета из парка (за Птицин кавез) је била хит неких пола сата, гризла ју је и нападала, док је ја нисам нагазила босом ногом у мраку и пребројала све звезде, пошто ју је моја љубимица одвукла на сред собе, ту где се најчешће пролази и то потајно, у мраку, када сам кренула на спавање. Тачно је знала моју рутину и то да волим да одем по чашу воде пре спавања, имам утисак да је и планове развијала, као Пера Којот. 
Као што сам већ поменула, пролећни умор ме не пушта, али сам се по завршетку обе сезоне Downton Abbey нашла у ситуацији да немам шта да радим. Мужа сам послала код маме у посету на неколико дана и тиме добила обе половине кревета на располагању, шансу да се поново храним као студент и не радим ама баш ништа, данима. Реших да то време, док сам сама, искористим за активности попут сређивања фиока препуних ситница којима се не зна ни место ни порекло (имам их више него што желим да признам), одлагање зимске гардеробе (сад кад сам то урадила, пашће неки снег, гарант!), дакле, глупих послића који неће ништа променити визуелно, али кад-тад морају да се обаве. Схватила сам да у стану имам накита у кутијама, ћасама, чинијицама, шољицама и кесицама и да би ред био да све то изврнем на једну гомилу и распоредим како ваља. Мајко мила, у тренутку када сам погледала ту гомилу, осетила сам се као гусар у својој пећини с пленом. Откуд ми оволико џиџа-биџа? 

Одувек сам волела накит, али сам га слабо куповала, из простог разлога што сам наследила бакину (повећу) колекцију, а и мама ми је препустила већину својих огрлица, наруквица и прстења, па је мој удео у гомили на сред пода једва неких 5%. 

Разгледајући све оно што годинама нисам видела, још једном сам схватила да је бака била кул жена, са афинитетима ка необичним комадима накита од разноразних материјала - дрво, стакло, ћилибар, кости и коштице воћа - не шалим се! Опремљена сам за све могуће  прилике и свечаности. Једини проблем је што бих морала да се манем патика, а то захтева жртвовање с моје стране.

Након петочасовног сортирања и мозгања где ћу, шта ћу и како ћу, успела сам да направим план за мој пиратски плен (арррр!). Поручила сам мужу да ми донесе неколико летвица од којих планирам да направим држач за огрлице, па ми сада остаје само да сачекам да се врати кући. С летвицом. Остало може да стане у украсне дрвене кутије. 


Ево шта сам све нашла:

Минђуше


Брошеви:


Огрлице:


И још огрлица:


Има још огрлица које треба средити (неке су покидане, па их треба поново нанизати, неке сам накнадно пронашла, па их још нисам сортирала и сликала...), али нешто треба оставити и за други део приче о бакиним ђинђувама. Ево оних интересантнијих, од корала, кости, коштица воћа, камена и сл. Немам појма јесу ли оно рибље кости или шта, али огрлица на првој слици делује интересантно:


Најинтересантнији предмет у целој колекцији је кутијица са украсним каменом (не знам да ли је прави, сумњам - огроман је, а ја немам никакву наследну титулу), а унутра је некакав парфем у чврстом стању, као нека крема, маст, шта ли. Никада нисам видела тако нешто, не знам ни да ли му је то сврха, али има бар 40 година, а и даље мирише, па је сигурно квалитетно, чим је опстало до данас. У сваком случају је загонетна и мистериозна, могу да маштам да је уникатна и у нашој породици генерацијама. Можда ми неко од вас, који читате, разбије илузије и просветли ме чему служи. До тада, ево сличице:

Зар није дивна? Као у руским романима :)
Следећи задатак је да седнем, узмем конац у руке и саставим све оне расуте перлице пре него што их Меги шапицама покупи са стола, а онда ћу их наћи у усисивачу, највероватније. Такав подухват захтева гледање неке занимљиве серије, да време брже прође, хм, хм. Одох да се бацим на посао! До следећег читања,

Ваша новопечена домаћица, изгубљена међу перлицама.

недеља, 8. април 2012.

Ротквица, пролећно савршенство




Волим, не, обожавам ротквице! Оне су један од разлога зашто волим пролеће. Могла бих да поједем три везице одједном, без знакова кајања што је муж остао ускраћен, ионако не осећа исто што и ја према тим црвеним лоптицама. Озбиљно почињем да размишљам како да их се домогнем и ван сезоне. Пластеник? Било би мало компликовано извести то на тераси зграде. Саксија не би задовољила моју страст према њима. Да ли бих уопште била толико одушевљена да су ми доступне преко целе године? Кладим се да бих. Иста прича је са киселим краставцима, знате како људи могу да поједу пуну чинију кокица уз неки филм? Једном сам успела да потаманим две тегле краставчића од 750г, а зауставила сам се само јер се завршио филм и било је касно, а и штедела сам их за руску салату. Ко зна како су остали у шпајзу одахнули, могла сам да наставим у истом ритму. Преко целе године ми није доста, могу да их једем уз све, сваки дан, цео дан. Свекрва их прави у енормним количинама само због мене и углавном не дочекају пролеће, за разлику од остале зимнице -ајвара, туршије, пекмеза - што углавном и не пипнем.

Но, краставчићи су зимска занимација, вратимо се на овосезонску жртву, коју приносим себи већ данима, нарочито откад им је пала цена, као да сам само то чекала. Ево идеје, ако муж може да троши 130 динара дневно на цигарете, могла бих и ја толико на 4 везе ротквица, до краја сезоне. Ето нечега за размишљање. Кад смо већ код тога, што више размишљам, све се више замишљам као чудовиште које би да потамани све ротквице у Србији, па ми буде мало жао... до следеће прилике.

Океј су у салати, симпатичне као декорација, али начин на који их ја највише волим је веома прост. Хлеб + маслац + ротквице + морска со = савршенство на тањиру.

Нажалост, није мој примерак.

Муж је и даље скептичан према тој комбинацији, што значи да их остаје више за мене, не буним се, али ја је обожавам од најранијег детињства, мамином заслугом. Још ако се поспе сецкани влашац одозго, јооој! Мале ствари чине живот лепшим! 


Покушала сам да нађем нешто више о ротквицама на српском језику, али као и обично, информација је веома мало. На енглеском има свега и свачега, али нико не уме да ми објасни зашто се зове баш - ротквица. Мала ротква, очигледно, али ме етимологија те речи баш интригира. Можда варијација речи root? Ко зна, важно је да су здраве, укусне и долазе у више боја него што можемо да замислимо, пошто код нас углавном форсирају ове, црвене. Није да се буним, али не би ми сметало да загризем љубичасту или белу (пинг-понг, зар то није симпатично?)


Љубичаста остаје дуже хрскава, Сицилијски џин досеже и до 5 цм у пречнику, постоје и розе и љуткасте и слатке. Зашто, о зашто њих нико не гаји овде? Претпостављам да не би било толико интересантно да их виђамо свуда и да тако не би заслужиле читав један пост на мом блогу, али ето их, а ја сам љубитељ, да не кажем ''фан''. Одох по још неку, имам утисак да су усамљене у тами фрижидера... 

недеља, 1. април 2012.

Мушкарци су са Земље, жене су са Земље... и бонус бркови

Уморна сам од нагомиланих обавеза претходних дана, време ме успављује и прејела сам се за ручак, али и даље на памети имам неколико битних разлика између мушкараца и жена, које ме интригирају довољно да о њима напишем неколико редака, као да о томе до сада није писано милион пута. Можда ће ми неке ствари постати јасније ако дуже о њима дискутујем? Ето прве разлике - на сам помен такве дискусије, јачи пол би побегао главом без обзира.

BTW,  Norman Rockwell rulz!

1. Зашто мушкарци не слушају жене? Муж каже да је то до биологије и њиховог мозга који користи наизменично једну, па другу половину, а не обе истовремено, као ми, жене. У реду, нека им буде, али се и даље питам да ли се икада иједан потрудио да слуша, уместо што само смишљају изговоре. Имам утисак да понекад претпостављају да су већ чули оно што жена жели да каже, па се искључе на пола, што доводи до тога да не чују битне информације и касније ризикују да остану гладни, игнорисани или кастрирани, у зависности од расположења партнерке. Без обзира на то што је мој муж симпатични, духовити и шармантни брадоња, па ми је тешко да се на њега љутим (дуго), уме да ме избаци из колосека том својом генетски усађеном (хм!) особином, која ме с времена на време лиши битне намирнице коју је требало да купи или убеђивања да нешто нисам рекла, јер се он тога не сећа. Мој муж има памћење златне рибице - тиме је све речено. Ја памтим као слон, с друге стране, што уме да буде фрустрирајуће ако немам доказ за нешто око чега се расправљамо. Могла бих да почнем да документујем сваки будан тренутак у нашим животима... или не. Ионако не подносим феномен зван ријалити шоу... мораћу да се помирим са тиме да ћу углавном бити разочарана количином пажње коју је уво хомосапиенса мушкога рода спремно и способно да пружи.



2. Мушкарци не разликују боје. Мислим, разликују оне основне, али не препознају нијансе. Муж и ја често имамо ''окршаје'' на ту тему. Свекрвин намештај у дневној соби, по његовом мишљењу је црн. Осим што је јасно као дан да је тегет. Ипак, не мо'ш да га убедиш у то. Тамно је, црно је. Маслинасто-зелена је, у зависности од нијансе или светлости на којој се налази сива или зелена. Зато често не зна коју то дуксерицу да ми донесе, када ми је хладно, а ја му кажем да је на столици у спаваћој соби. Када описује неку особу... она има црну или плаву косу, све између не постоји. Примера је милион, а чак и неки научници кажу да је то природно. Како уопште постоје мушки сликари, да ми је знати... 


3.  Ситнице. Женама су најбитније, а за мушкарце углавном не постоје. 

а) ''Мајица ти је исфлекана'' - Где? Ово? Ма, то нико неће приметити. 
б) ''Где су ми кључеви/документа/телефон, нигде их нема!'' - На столу су, малочас сам их видела. ''Али, нема их, све сам претражио!'' Жена, тј. ја долази, баца поглед на сто, подиже новине, а испод се шепури 'изгубљени предмет'.
в) ''Где је маслац, хоћу да направим сендвич?'' - У фрижидеру. ''Није тамо, свуда сам гледао!'', а маслац, у оригиналном паковању, са великим натписом, само што му не маше с полице. 

Ово су најчешћи примери из нашег свакодневног живота и мени су симпатични, понекад ми је просто невероватно колико су мушкарци блажено несвесни неких ствари у свом окружењу. Наравно, нису сви овакви и нису стално такви, али муж понекад уме да буде у ''Да л' сам пош'о ил' сам дош'о'' моду, понекад мислим да је требало да буде професор.

4. Време. ''Бићу спремна за 5 минута!'' Ноторна лаж с моје стране. Ипак, није намерна, понекад заиста могу да се спремим за толико, али се углавном спремим за двадесетак. Уколико муж у сред припрема дође и констатује да се још нисам спремила уз опаску да ме ''увек чека сат времена!'', у мени проради неки инат који ме тера да успорим и заиста га примора да ме толико чека. Понекада су припреме за излазак лепше од самог провода, умеју да трају сатима, ако прилика то захтева и сигурна сам (надам се!) да нисам једина која то мисли. Оперем косу, па чупкам обрве, пустим музику или пустим неку серију, шминкам се, навијам косу... вртим се по стану питајући се када сам последњи пут видела ''оне'' ципеле или блузу, баш ми сад треба. На крају орман експлодира, кревет се углавном не види од брда одеће, муж је видно нервозан, али ипак бојажљиво улази да извиди ситуацију, надајући се да неће нагазити на минско поље питања у фазону ''која хаљина ми боље стоји, црна или ова коју имам на себи'', које би могло да узрокује пресвлачење и незадовољство тиме што немам ништа да обучем. 




5. Шапутање на јастуку. Муж 2 сата после поноћи посматра као идеално време за спавање. Мени је то омиљено време за разговоре о нама, нашој будућности или мојим размишљањима, плановима и жељама. 

Има их још, али имам утисак да ми је сва крв из мозга сишла у желудац да би припомогла варење мамине рођенданске торте, па ми је памћење некако магловито. Доприноси су добродошли. 

Него, још речи две о рођендану гђе маме - хит вечери, поред рођенданских капица, синоћ су били бркови за сламчице. Мислим да ће од сада па надаље бити присутни на сваком слављу, урнебесни су! Бркови као украс, уопште, су откриће године, за мене. На накиту, од филца, картона или као беџ; селековски, чаплиновски или à  ла Поаро, брци јуначки ме одушевљавају.. толико да бих могла читав пост да им подредим. Ето идеје! До тада - пар рођенданских: