петак, 03. мај 2013.

Post scriptum




Иако сам помислила да више ниједна писана реч из мене неће изаћи, јутрос сам се пробудила са жељом да се против тога борим. Не могу да пишем овде, овде су одложене све моје лепе успомене и не желим да их испрљам тугом и страховима, па сам зато направила нови блог.

Не мислим да ће то ново поглавље у мојој блогерској ''каријери'' бити мрачно и тмурно, можда само мрвицу, али такви нисмо били ни муж ни ја, па се надам да моје писање неће скренути у том правцу. Муж то не би волео. Више желим да са вама поделим ситне кораке којима сваког дана покушавам да изградим своје биће и живот из рушевина у које су се претворили, можда посегнем и за хумором, никада се не зна.

Зато, следи увод у нови живот.

субота, 23. март 2013.

Епилог



Када сам почињала овај блог, планирала сам га као наставак описа живота једне девојке која се успешно изборила за своју свадбу из снова, почетак живота са својим мужем, описивање свих згода и незгода које нас чекају на заједничком путу ка седењу на клупици испред куће, седи и стари, док се унучићи играју око нас, а ми вероватно играмо игрице на неком футуристичком таблету, 'cause let's face it, we're that cool.

Осим што нисмо. Јер нас више нема.

Моја љубав, мој хани, мој буби, особа због које сам почела да користим слаткоречиве надимке, мој покретач, моја снага, мој ослонац у животу је умро. Тек тако. У једном тренутку се шалио на послу, већ тренутак касније га није било. Срушио се и нестао... отприлике као и наш живот.

Не постоје речи којима бих могла да опишем шта тренутно осећам, јер осећам све и ништа, превише је филмски и превише стварно. Не осећам да није ту, али знам да није ту, знам да неће доћи и знам да више никада неће да ме нервира остављањем марамица у џеповима, које ми покваре целу туру опраног веша... шта бих сад дала за једну марамицу у веш машини... за чараше поред кревета и шољу кафе са 2-3 остављена гутљаја. Њу и имам... донели су ми његову шољу са посла... са мало кафе унутра, као и увек. Silly шоља са натписом ''Honey badger don't care"...

Пре само 24 часа је мирно спавао поред мене, сећам се сваког момента јер ми је било вруће... а сада... сада лежим на својој половини кревета, јер сам његову затрпала његовим омиљеним стварима, надајући се да ћу лакше заспати... али све мирише на ј.... ленор, више него на њега... ни то више немам...

Осећам се као Дори, рибица са слабим памћењем из филма ''У потрази за Немом'', која на сваких неколико минута заборавља шта се догодило... тако и ја... смирим се на тренутак, а онда схватим да неће ући у собу... да неће доћи с посла... да ме неће пратити са гитаром по кући и певати песмице које о мени смишља.

Његов глас, његов поглед... све је отишло... ничега није било када сам га видела у болници... само тело које је некада била моја особа... мој партнер, мој најбољи пријатељ.

Сада на десној руци имам две бурме... и када на тренутак заборавим шта се десило, па се сетим... зажмурим и чврсто пожелим да ми је на руци једна бурма, моја... јер би то значило да је све ово ружан, ружан сан... и увек су две.

Не видим разлог, не видим поенту да наставим са писањем овог блога, увек је он био тај који ми је говорио: ''Пиши! Написаћеш књигу једног дана.'' Волео је и да га чита, увек је био први...

Ово је први пост који нећемо читати заједно... ионако по први... и последњи пут у њему нема ничега смешног... само сузе и тишина.

Мој свет је стао, не знам како ћу даље, не знам шта ће бити, знам само да није смело овако, ако је ико заслужио да буде срећан, да му се остваре највеће жеље... да има бебе, да оде у Шпанију... да усвоји куцу... замени матору вектру новим аутом... он је... али га нема.

Никада нисам желела да будем патетична, иако осећам да бих до сутра могла овако да пишем о њему... знам да нема поенте... нема сврхе. Овај блог никада није био томе намењен... требало је да буде замењен блогом Новопечена мама, а не новопечена удовица.

И зато је крај. Крај његовог живота, крај мог живота и крај овог блога.

Љубави моја, буби... надам се да овог јутра пијуцкаш кафу са Миланом Младеновићем и Куртом Кобејном и да је гитара коју свираш kick ass, а не са искривљеним вратом као ова... која ме гледа из угла собе...

све бих дала да ми опет засвираш "More than words"... овога пута ми не би било глупо да певам... глупо је само све остало. Глупо и нељубазно, како смо се шалили између себе.

Љубави, нисмо имали довољно времена... али знај да те волим... и увек ћу.




понедељак, 11. март 2013.

Како нашминкати блог







Не, овога пута није у питању (анти)козметички пост, само дотеривање мог кутка у сајберспејсу, да се не уплашите. Јесте, пада киша, можда сам јуче избаксузирала причом о лепом времену, па сада Ђоле Пролеће забушава, али нисам поново запала у женскасту фазу. Могу ли ја, као жена да имам женскасту страну, уопште, или су све женскасте на свој начин? Мало поподневне филозофије не шкоди.

Знате ли колико је тешко наћи баш, баш одговарајуће ''оделце'' за блог? Могуће је да је некоме свеједно и оне теме/позадине које Блогер нуди им сасвим одговарају, али не и мени. 

Два дана пре него што сам написала прошли текст сам почела да тражим нешто чиме бих могла да освежим изглед и манем се оне зимске теме коју сам поставила још почетком децембра. 

У налету еуфорије што је март замирисао на пролеће, сунце огрејало, а птичице запевале, решила сам да су ми потребне веселије боје, цвеће, лептирићи, па сам се дала у потрагу за нечим што би ми се допало. Прве две станице, као и обично, биле су thecutestblogontheblock и shabbyblogs. На оба је огроман избор прелепих детаља, банера, позадина... али ми се ништа није уклапало, нешто ми је недостајало кад год бих поставила неку и једноставно то није било то


Наравно, заинатила сам се и испекла занат прављења оригиналних позадина за блог, што и није нека мудрост, уколико имате маште и основно знање рада у фотошопу. Само ме је једна ситница спречавала да се упустим у серијску производњу мојих vintage маштарија - лења сам, мрзи ме, дрма ме ПМС и боле ме леђа када дуго седим за компјутером... а нема ни чоколаде, кме.


И тако, док сам кукала у себи због несташице слаткиша у кући брачног пара X (мужа и мене, са дозом мистерије, отуда икс, да не помислите да је у питању х као  хермелин, хрт или хоботница, мада би било занимљиво презивати се Хоботничић), неколико кликова мишем даље ме је одвело на овај блог



Каквих блага тамо има! Тета (мислим да ми не би замерила, ипак јој у профилу пише да је мама и бака) *itKuPiLLi* је финска дизајнерка која живи и ради у Лос Анђелесу, има неколико блогова са потпуно фасцинантним стварчицама и не знам како бих описала њен стил осим неартикулисаним звуцима одушевљења - Уууу! Аааа! Ваууу! - а тако је и било када сам копала по њеном сајту, као дете када открије стару шкрињу на тавану.
Одмах сам нашла једну која ми се допада и из retro стила прешла у full vintage. Једини проблем на који сам наишла је што су позадине премале за мој омалени монитор од 23 инча и са стране ми остане празно. Проблем сам решила у фотошопу, али на лаптопу и мониторима од 15-ак инча се тај део и не види, па мислим да многи неће морати да их дорађују... уколико ипак морате, ево шаблона који можете скинути и у фотошопу само попунити оно што недостаје, знате већ, сец, сец, леп, обрни, окрени и готово. Copy/Paste је још једном спасао ствар. Ево шаблона (клик). Када додајете позадину, слику додајте на Imageshack и директан линк копирајте уместо натписа "link do vase slike" у следећем коду:

<style type="text/css">
body {background-image: url("link do vase slike"); background-position: center; background-repeat: no-repeat; background-attachment: fixed; }
</style>
<div id="tag" style="position:absolute; left:0px; top:30px; z-index:50; width:150px; height:45px;">
<a href="http://blo64rt.blogspot.com/" target="_blank">
<img border="0" src="http://lh4.ggpht.com/_YepnTrx-v5c/Sax5JMdDJ3I/AAAAAAAABO8/BMJtiWz7hvA/free%20backgrounds%20logo.png"/>
</a></div>

Напомињем да је шаблон за блог са два ступца. Уколико се заинатим и направим неке позадине, направићу их у различитим величинама... да ли је време за нови изазов? Одавно нисам себи задала неки...

До следећег читања, по мање кишовитом и сивом времену, 

Новопечена домаћица

П.С. Муж каже да ми даје још годину-две форе да будем новопечена и да онда морам да променим назив блога у бар средњепечена домаћица. Да, драги... ;)

недеља, 10. март 2013.

Март и друге неповезане мисли





Већ је опште позната чињеница да не пишем редовно и често и нећу више смишљати оправдања за себе нити обећавати нешто што, очигледно, не могу да испуним. Ипак, макар и после месец дана паузе, увек ћу се враћати своме блогу, а ако икада престанем да пишем (пу, пу, далеко било), то ће бити само зато што ћу се пребацити на неки други формат - то је моја маштарија о животу успешног, и што је још важније, filthy rich писца.

Протеклих 30-ак дана сам патила од Хенкмудијевог синдрома (звучи озбиљно када се тако напише, зар не?), само без алкохола, кокаина и сличних опијата, ноћног живота у Лос Анђелесу и неморалних жена. Да упростим, за оне који не гледају Californication, имала сам креативну блокаду. Није да ми се није писало, али нисам могла да саставим просту реченицу, а да она звучи пристојно и иоле занимљиво. Можда је тмурно фебруарско време утицало на мене, почела сам чудно да се понашам, да желим нове ципеле, купујем шминку и разматрала идеју да напишем козметички пост.

Жено, 99% времена проводиш у патикама, шминкаш се само када идеш у град (а то није често код couch potato особа, тј. мене), а шопинг те заинтересује само када нађеш сајт преко кога нешто можеш да наручиш online, какав козмезички пост те је спопао?!

Ово горе би требало да буде покушај дочаравања онога што ми подсвест каже, али се бојим да исувише подсећа на случај ''50 shades of Grey'', и ону грозоморну подсвест која игра меренге и носи мачкасте наочаре, or something, и боље што не знате. Поента је - сумњам да би икога занимало како ми је жао да дам више од 200 динара за лак за нокте, јер ће се ионако окаменити пре него што га потрошим (даа, чула сам да постоји разређивач за лак за нокте, на све су мислили, само да би нас омађијали лаковима од 'иљаду динара) или ће ми у процесу трошења једноставно досадити. Исто је и са шминком. Hi end козметика је узела маха на козметичким блоговима које пратим, и то је скроз океј, схватам да је истинитим љубитељима и познаваоцима те тематике то важно, али, није то за мене. Имам и имала сам скупе комаде и, искрено, не видим неку разлику.

Никада ми није био потребан пудер или сенка који ће трајати 12 сати, забога, чак и да изађем у град, вратићу се за максимално 3-4 (ретко издржим дуже, назовите то клетвом интроверта), а није ми фрка да поново намажем кармин, уколико га поједем (или на који год начин он мистериозно нестаје са усана), мада постоји и онај фини, дуготрајни руж, који би ми трајао вероватно до наредног Божића, да га не састружем са себе пре спавања. Аха, буквално тако, ништа га друго не би одвојило од мене. Overly attached lipstick, захваљујући Ксенији, наравно, она је добављач интересантних стварчица из земље јаворовог сирупа и карлинга.

Када сам се припремала за своје венчање и чврсто решила да се упустим у авантуру шминкања саме себе за тај дан, ишчитала сам читаве томове информација на Ана форуму и разним блоговима, била изненађена комплексношћу читавог поступка и мистериозних елемената попут хајлајтера, фиксатора, марамица за блотинг. Од моје шеснаесте године, када ме је шминкање заправо занимало, али је било невероватно просто - пудер, сенка, маскара, кармин и  ћао, до сада, ствари су се очигледно промениле и закомпликовале. Направише читаву науку.

Не хејтујем (видите ме, користим младалачки сленг к'о матора), заиста, понављам, то је супер за оне које све то интересује, али за мене представља мучење. Не мрзим да се шминкам, често се догађало да ми тај процес буде интересантнији од самог изласка, али ми се чини да је за мене онај basic пакет информација довољан. И увек су ми говорили да се лепо шминкам, што приписујем таленту за сликање и мирној руци. Као клинка, када сам пролазила кроз goth фазу, поносно сам се мацкала црвеном сенком и црним кармином. Сећам се да сам мислила да изгледам фантастично, нажалост немам слику да то потврдим из ове перспективе, а можда је и боље што је тако.

Претпостављам да је ствар у томе што сам помало шкрта и жао ми је када помислим како ми се гомила козметике квари из секунде у секунду, а тако је мало користим. Штета што је не продају у различитим количинама, знате већ, S, M, L, XL, сваком своје. Знам да постоје мини бочице лакова, али се не сећам да сам то виђала код шминке. Можда и постоји, шта ја знам, ја сам скромна, оперисана-од-шминке-и-моде блогерка. Удала сам се у старкама, мислим да је то довољно да схватите о чему говорим.

Управо сам, бацивши поглед на почетак овог текста, схватила да сам намеравала да пишем о нечему сасвим десетом, чак сам и слику ставила, да представља писаније о лепом времену и природи која се буди; освануо је сунчани март, птичице певају... али авај, понекада ме мисли одвуку на сасвим другу страну. Deal with it. Ала сам опаснa, саму себе понекад изненадим! ;)

Најважније је да је креативна блокада разбијена, морам признати да ми је недостајало све ово...




петак, 01. фебруар 2013.

Правда за џинџербред кућицу!



Најбољи Ивица и Марица, ever!

Како је могуће да раније нисам писала о томе? Изгледа да ме године полако стижу, јер сам била убеђена да сам раније писала о кућици, што је још горе, да сам постављала слике ранијих радова... пар секунди касније, Гугл претрага није нашла ништа од тога. Можда сам сањала? Важно да сам ноћас уснила Одеда Фера како ме бесрамно заводи. 

Кућицу правим већ неколико година и заиста уживам у том процесу, јер се осетим поново као дете, али уместо пластелина или сличних материјала, могу да направим нешто што касније може у сласт да се поједе... ако уопште може да се издржи дуго, јер она заводљиво мирише на цимет и друге зачине и потпуно схватам Ивицу и Марицу који су хтели да одломе само цреп, јер нико неће приметити. Мхм, ускоро кућица поприми облик страћаре оштењене земљотресом у којој се дрогирају креком. Није ни чудо што је вештица била бесна.

Рецепт сам ћапила од Марте Стјуарт (клик), јер, реално, жена је домаћинске вештине довела до савршенства. Наравно, ја не бих била ја да неколико ситница нисам изменила, али била сам принуђена, јер у оригинални рецепт иде меласа, а ја имам приступ само меду и другим уобичајеним европским састојцима. Океј, и јаворовом сирупу, али то само зато што имам дилера који ме снабдева квалитетним, канадским. Ксенија, о теби говорим. 

Ево мера у грамима, ако вас оне у унцама и шољицама збуњују:


1 кашичица соде бикарбоне
1/2 кашичице прашка за пециво

4 кашичице ђумбира

4 кашичице цимета

1 и по кашичица каранфилића
1 кашичица аниса (или црног бибера (или оба (или ниједан, по жељи))) 
1 и по кашичица соли
2 већа јаја
230г маргарина
500г меласе (или меда)
800г брашна


Умешајте све зачине у брашно и ставите на страну. Маслац и 200г шећера умутите, додајте јаја, мутите још мало, па додајте мед (у оригиналу иде меласа, која даје тамнију боју медењацима, па ако желите да тесто буде тамније, додајте кашичицу какаоа) и сједините масу додајући брашно измешано  са зачинима. Тесто ставите у фрижидер на 20-ак минута јер се много лакше ради са њим када је хладно. Оклагијом га растањите на дебљину око 1/2 цм и исецајте облике које желите. Ја то радим директно на папиру на печење, јер ми је лакше. Облике пеците на 180 степени, 10-15 минута, да буду лепо печени у средини, али да ивице не потамне. Када се охладе, очврснуће и биће спремни за лепљење.
За украшавање и као лепак се користи мешавина беланаца, шећера и сока од лимуна, тј. на енглеском royal icing. 


250 г шећера у праху
3 беланца 
1/2 кашичице лимуновог сока 

умутите да буде чврсто, па ставите у шприц и go crazy! Одлично као лепак, још боље као снег. Неко неписано правило гласи да најпре залепите ивице кућице и направите им потпору (ја користим тегле са зимницом) с једне и с друге стране. Током ноћи ће се све лепо залепити, па идућег јутра можете поставити кров без бојазни да ће зидови попустити. Након неколико сати и кров ће бити стабилан, па можете почети са украшавањем. Нисам се сетила да фотографишем кућицу током стваралачког процеса, па морам да мазнем сличице са нета, од неке добре душе која се заправо сетила да овековечи овај важан корак:

by suzanne57

marthastewart.com

Марта Стјуарт користи карамел као лепак, да се не би видели спојеви (када не планирате да кућицу прекријете снегом, ја више волим ту варијанту, па се држим беланаца, а и карамел ме плаши помало). Једино што сам од карамела направила су прозорска стакла, јер ми се допала идеја да у кућици гори светло и осоколила сам се да идеју спроведем у дело. Направила сам једноставан карамел од шећера и мало воде и излила га на папир за печење у овалним облицима, јер су прозори на кућици високи и заобљени на врху. Радила сам ''одокативно'' и једино ми је било важно да се карамел стврдне када се охлади. Као што рекох, карамел ме плаши, јер је непредвидив или ја нисам довољно Марта за такве подвиге. :) Сва срећа, стегао се и приликом конструкције кућице, зидове сам положила на сто и ''стакла'' залепила royal icing-ом, сачекала који сат и онда тек приступила спајању зидова, као на слици изнад.

Зашто више волим снег од беланаца? Нисам превише стручна ни са тестом ни са шприцем, а грешке су неминовне, али снег може све да прекрије и све је поново савршено. Са њиме не може да се омаши, може и да цури, и да капне где не треба, а опет изгледа савршено природно. Још када одозго побацате милион бомбона... милина.

Ево сличица првих кућица, извукла сам их из нафталина. На првој се нарочито види повећа грешка, део на врху се одломио приликом спајања, али шта да се ради, свеједно смо је појели, чак и тако фаличну. Први модел је требало да има и зидове, али тада нисам знала за цаку да претходно треба залепити зидове, па сачекати и они су се упорно раздвајали. Зато изгледа више као шатор.



Друге године сам знала за јадац, па сам могла да будем маштовитија:



Следећи пут ћу морати да надмашим себе, како је кренуло, али се бојим да ћу за пар година морати да направим зграду или неку китњасту викторијанску вилу, што би значило да ћу морати да узмем шприц у руке и вежбам, вежбам, вежбам. Јер, реално, I suck at this. Када гледам слике кућица на интернету, застане ми дах од одушевљења, а онда схватим да они а) купују готову смесу и б) имају сетове са већ испеченим облицима које треба само да споје. А где је ту планирање, цртање, мерење и нервирање што је једна страна зида нарасла више од друге, па што је један део крова испао мало крив и дужи од другог, па онда ножем стружем вишак, осећајући се као да демонтирам бомбу, јер немам више теста и мрзи ме да месим другу туру, јер би то захтевало одлазак на пијацу по мед, а 2 сата је ујутро и пијаца не ради. Чик ради у тим условима, Марта! И то без помоћника, ако не рачунамо крзнате (и пернате) крадљивце јелкица, али они вредно спавају кад год се нешто конструктивно ради и дођу када је све готово и ''на извол'те''. Заправо, пернати крадљивац је лењ и чека да му се нешто принесе под кљун, тако да није вршио атак на кућицу. Његов фах је кромпир салата, спанаћ или неко месо. Више звучи као хијена него као нимфа. Јесам ли вам рекла да је научио да каже: ''Птичице!'' ? Пиле моје паметно.

Ето. Неправда је исправљена, кућице су добиле засебан пост и текстић какав доликује таквим малим уметничким делима. Уколико сте још увек расположени за такве подухвате, не морате се данима гњавити са великим, баците поглед на ове минијатурне, дође ми да их одмах направим и увесељавам пријатеље када сврате на шољу кафе или чаја. До следећег читања, 

Новопечена домаћица




уторак, 29. јануар 2013.

Празнична ретроспектива






Празници јесу дошли и прошли, али кинеска Нова година још није стигла, па што да и даље не будемо у празничном расположењу - ипак треба нешто да ме ''држи'' до Ускрса.
Већ сам говорила о томе како ме је еуфорија преплавила већ средином децембра, када је божићна и новогодишња декорација буквално (па добро, не баш буквално) експлодирала у стану и одједном смо и ми и намештај били прекривени срмама, шљокицама, ирваским роговима и папирним пахуљицама,

My preciousss


у недостатку правих, а и било би компликовано напунити стан правим снегом и не изазвати катастрофу већих размера, нарочито када је о паркету реч... зашто ми је уопште таква помисао пала на памет? Имам осећај да је то утицај моје маме, која се сваки дан (али баш сваки) вајка како нема снега и неуспешно га призива свакодневно. Ето откуд ми ген за празничну еуфорију.
Нисмо имали леп поглед кроз прозор, али то не значи да атмосфера у кући није била свечана, мислим да нам уопште није било лоше.


Као и сваке године, решила сам да направим gingerbread кућицу, јер, празници нису празници, ако се три дана не нервирам око оваквог пројекта, а после имам сатисфакцију која се огледа у томе да јој се светим за све муке кроз које сам прошла, замишљајући успут да сам Годзила док у сласт једем оџак, кров или жалузине.

Операцију је најпре требало добро осмислити, нацртати план, смислити мере, али је било компликовано, па је ускочила помоћ у виду стручњака:


И некако склепасмо прототип, уз помоћ канџи и маказа.


Након два дана печења, сечења, лепљења и украшавања, па малих преправки, јер је неко усред ноћи украо и смазао једну од gingerbread јелкица које су стајале испред куће, успут оставивши трагове шапа у ''снегу'', кућица је била готова и цена мог ремек дела од слаткиша је била та да сам сваке ноћи морала да је пребацујем у спаваћу собу, да је ноћни нападачи не би сакатили зарад мале ноћне посластице. Да се разумемо, говорим о мачки, не о мужу, а с обзиром на то да је ''кућица'' била висока преко 50 цм, није било лако маневрисати сваки дан са њом у рукама, пазећи да ме мали длакави саботер не потплете или се ушуња у собу при покушају да насрне на кућицу или, још горе, јелку. Ранијих година јој је успевало, па су украси летели на све стране током њене експедиције на врх, али се током године прописно подгојила, па не знам какав би то ефекат имало на јелку и њено самопоуздање, уколико би гране крцкале под њеним дебељушним шапама.


Гдин муж је рекао да на овим сликама, кућица изгледа као барака и да изгледа малецно, али ви одмерите рукама пола метра у висину и ширину и замислите да су слике мало боље, њему у инат... и пре него што заборавим - да, била сам довољно залудна и инспирисана да правим прозорска стакла од карамела и спроведем осветљење. Првих дана сам се бојала да ће се од топлоте сијаличица (пакет оних за јелку, у белој боји) све разлепити и распасти, али се то (фију!) није догодило, светлела је све у шеснаест током свих празника које смо обележили... а онда смо је из'ели.

И то је то, јануар се ближи крају, снега још нема, осим повремених неколикочасовних лажних нада, које се брзо претворе у баре које бахатим возачима дају шансу да ме запљускују док покушавам да се домогнем продавнице, па све наде улажемо у фебруар, да нам зима буде мање сива и суморна. До Ускрса и новог налета еуфорије, у виду зечева, јаја и цвећа нема празника осим неколико рођендана, па имам доста времена да порадим на неким DIY пројектима које сам запоставила.

Један од њих је била kit-kat & smarties торта којом сам изненадила мужа за рођендан, јер, како да пропустим ту прилику, када се слаткишима радује као мало дете. Тегла од кило Нутеле коју је добио као поклон је такође била пун погодак и знам да увек може да прође као поклон, када остварење свих других идеја закаже (а то се управо и догодило ове године). Тако је то када живимо у малом граду и немамо Paypal. Уздах незадовољства. До следећег читања ево мало торте, морам да частим, ипак је муж напунио јубиларних 35!



субота, 26. јануар 2013.

Англоманија у кући новопечене домаћице


Малецна пауза у писању не значи да се не држим своје новогодишње одлуке да чешће и боље пишем, већ да сам себи дала мало одушка током празника. Толико ми је било потребно да се опоравим од празничног менија... и спремим испите за јануарски рок. Да, домаћица је jack of all trades, па се и факултета прихватила у једном моменту свог надасве узбудљивог живота. Једино што га завршавам брзином рањеног пужа, али боље споро него никада, хм.

Још средином децембра ме је прописно шибнула божићна атмосфера (више о томе у претходном, а и наредном посту), па како није био најснежнији, најсвечанији и најмагичнији Божић икада, тј. све је било сиво, тугаљиво и ни налик на холивудске филмове (а ја сам позната по превеликим ишчекивањима), тугу сам морала да утапам у љубљеном интернету.

Још од детињства сам потпуно очарана британским филмовима и серијама, нарочито онима које се догађају почетком XX века и раније, јер, реално, Амери претерују у продукцији, све је пренаглашено, преслатко, преексплозивно или препатетично, а Британци умеју да нађу праву меру за све.



Већ пар година пратим QI, панел квиз чији је творац Џон Лојд, одговоран, између осталог и за Црну Гују. Премиса је проста - водитељ и гејм мастер је Стивен Фрај, набританскији британски производ у модерној британској историји (а заправо је полу-Мађар), стални такмичар је Алан Дејвис (познатији по својој улози у серији Џонатан Крик), а три такмичара се смењују и гостовали су разне славне личности, од Џеремија Кларксона, преко Еме Томпсон и Данијела Редклифа до Дејвида Тенанта (др. Ху за неупућене).
Ни сама не знам како да опишем концепцију квиза, јер све што напишем звучи помало манијакално, а тако изгледају и слике/гифови из емисије,


па је једино што ћу рећи - уколико волите атипичне емисије, а које се тичу културе, историје, уметности, па и поп културе и спремни сте да губите дах због смејања током гледања сваке епизоде - онда морате гледати Quite Interesting. Најозбиљније. Где бисте друго могли сазнати како се понашају пчеле на кокаину, да је средње име Ричарда Гира - Тифани, како мирише озонски омотач, да су Викторијанци, када нису имали новца да унајме оџачара, убацивали живе гуске да проџарају димњак, а да у данашње време, жене купују 80% свега што је на продају (мада смо то могли да претпоставимо и сами)?

Током година ''дружења'' са људима (ставих наводнике да не испадне да сам потпуно одлепила и мислим да заправо познајем људе које гледам на BBC) који често гостују у квизу, наишла сам на неколико одличних комичара, још две-три квалитетне емисије и довољно смеха да потраје читаве зиме. Од срца препоручујем емисију Would I Lie To You (почети од треће сезоне, све епизоде могу се наћи на Youtube) где два супарничка тима покушавају да што боље лажу и за то добијају поене. Цака је у томе што добију папир, на коме је понекада (често у виду бламова) истина из њиховог живота, а понекада најневероватнија лаж, коју никада пре тог тренутка нису видели, али свеједно треба да истрпе унакрсно испитивање од стране другог тима. Такмичари су такође познате личности, најчешће комичари.


Наравно, само је мало фалило да постанем потпуно опседнута и дочекујем мужа с посла речима: ''Дођи да видиш клип/слику/гиф!'' (уз неизбежно - ''само још ово, чекај, и ово!'') или да му препричавам читаве епизоде док путујемо аутом и, искрено, не знам како је преживео ових месец дана са мном. Ваљда се зато водио крилатицом ''Ако не можеш да их победиш, придружи им се'' и почео да гледа оба квиза са мном. Ја сам отишла и корак даље, докопавши се сабраних дела Стивена Фраја у писаном и аудио облику, па биографије мог новог celebrity crush-a Дејвида Мичела и још неколико књижица које планирам у сласт да прочитам на мужевљевом андроиду, а онда ћу се правити да немам појма зашто му је ујутро батерија на минимуму, дајући му тако, суптилне хинтове да нам је потребан још један андроид у кући, који ће мени служити искључиво као будилник и књига.



А сада, музички интермецо. Ла, ла, ла, лааа.

Добро ми дошли назад. Мислим да је трећа шоља црног чаја била за капљицу превелика доза кофеина за мене.

Док су земљу потресале драме у вези са Првим гласом Србије, ми смо, ушушкани у свет енглеских квизова и емисија открили британску верзију Икс Фактора и схватили колико смо били необавештени, гледајући (и нервирајући се) америчку верзију већ две сезоне. It's sooo much better! Потпуно сам одушевљена талентима, такмичењем, атмосфером, квалитетом, али када након тога баците поглед на ПГС или сличне емисије, имате утисак да гледате школску приредбу и притом не мислим на новац уложен у продукцију. И нимало ми није жао што не разликујем Мирну од Маре или беше Саре, када су ту Рајлан, Ела Хендерсон, Џејмс Артур и Џамејн Даглас. Што је још важније, нема досадног Сајмона Кауела, само фантастична, феноменална забава.



Знате ли шта још пропуштам, а одлично је? Јавите ми, никада доста серија, емисија и квизова са Острва. До следећег читања, cheerio!