субота, 30. јул 2011.

Спаљивачица ciabatta


Шта сам оно рекла о хорорима и ономе како никада не треба рећи: ''Шта је најгоре што може да се догоди?'' Па, не треба или сам ја баксуз. Но, да кренем испочетка.
   Имала сам жељу да испечем италијанске миришљаве хлепчиће, замишљала сам како их, поруменеле, вадим из рерне, а мирис врућег хлеба са белим луком и босиљком се шири кухињом. У позадини би свирала тиха, медитеранска музика, чисто да употпуни слику. Стварност је била друкчија. Најпре, бига уопште није нарасла, забушавала је у току ноћи или квасац није сарађивао. Да спасим ствар, додам још квасца и наставим по рецепту. Најзад, тесто је нарасло, али је уследио фијаско звани прављење хлепчића и ређање у плех. Мајко мила, какво је оно тесто било, меко, најмекше, да сам хтела тако да га направим, не бих успела. Клизило је кроз прсте као пустињски песак. Нисам лоша куварица, варјаче ми. До сада сам упропастила само мафине, једном приликом, али то није имало везе са мном, него са рерном без термостата код моје свекрве. Били су црни споља и благо урушени, као да су имплодирали пуким, несрећним случајем. Рерна? Не, бољи назив за то сокоћало је крематоријум, за 5 минута спаљује, као да у њој обитава какав страшни змај. Не знам зашто сам решила да поново покушам дуел са њом, на њеном терену, овде у Weißkirchen-у. Као да ми ненарасла, млитава гомилица теста није била довољан знак да треба да одустанем. Авај, тврдоглава домаћица не зна када да дигне руке. Неким чудом их поређах у плех, каквог-таквог облика и убацих у чељусти успаване немани. Наравно, у току печења, уместо да помно пратим шта се догађа унутра, ја се загледам у Оранџ Каунти Чоперс на Дискаверију, али не на дуже од 5 минута. Прекасно. Муж је у том тренутку отворио рерну и, на мој ужас, извадио спаљене комадиће нечега што је, у мојој бајковитој визији, требало да буде златно-жута корица, хрскава колико и миришљава, а унутра sexy празнине, изазване мехурићима у тесту. 
Само један комад успео је да избегне кукавну судбину својих сапатника, па је својим јунаштвом и вештинама одолевања врелини, заслужио да се фотографише. Као шлаг на торту, ова домаћица још није овладала својим фотоапаратом и микро/макро опцијама које он пружа. Другим речима I suck, тако да, то вам је што вам је, једна сирота ciabatta вас очекује већ у следећем реду.


За утеху, М. их је у сласт вечерао.  На крају је и судове опрао, што мене чини веома срећном женом. Ипак, не знам хоћу ли имати храбрости за још један окршај са озлоглашеном свекрвином рерном. Мислим да ћу причекати да одемо кући, моја рерна и ја се више разумемо и дефинитивно боље сарађујемо. 

петак, 29. јул 2011.

Ciabatta in the making, а док чекам да нарасте ваља мало и писати...


   Ноћас је поново севало, а богме и грмело, толико да сам морала да тутнем јастуче преко ушију да бих могла да заспим, мада иначе преферирам такво време. Нисам мрачњак, ал' ме олује опуштају. Знате, као када сте јако, јако напети, па се одједном испразните, извичете на некога, одгледате одличну драму и прописно исплачете или добијете чашу вина (или пива, у мом случају) и фину масажу стопала. Е, тако се време мучило, облачило, облаци се вукли и ваљали споро по сивкастом небу, а онда је почело, прво полако, чули су се само зрикавци и понеки комшијски пас, а онда кррр, бам, грм! Јутро је било још горе, досадна киша,  као да сам се пробудила у новембру. 
   Сва мрзовољна, нисам била расположена ни за ''добро јутро'' од стране мог драгог, док нисам дохватила чинију млевеног кекса са млеком. Ретко пијем кафу ујутро, само се понашам као мрзовољна петогодишњакиња, док не проверим блог, трачеве, торенте. После тога може све.



Ипак, овог јутра сам се одлучила за поновно ваљање по кревету, а ускоро се прикључио и муж, у друштву лаптопа, па смо тако џабалебарили, свако за себе, он уз Зуму, ја уз неку љубавну комедију коју ми препоручише на ''Ани''. Као и увек, док смо успутно ћаскали, споречкали смо се због супротног мишљења па је то морало да се реши партијом озбиљног голицања, док неко не изгуби дах или почне да виче: ''Немооој, ја сам старији човек!'' (мој муж, који је 5 година старији).
   Поподне сматрам личним тријумфом, јер је старији човек (платићу за ово, он ревносно чита моје пискарање) појео три тањира грашка, јела које је претходне 33 године провео мрзећи. Нисам могла да га убедим ни да га проба прве 3 године наше везе. Сада га је бурма обавезала да ме послуша и није се покајао. У питању је био најпростији кувани грашак, она варијанта са јунетином, када исецкате шаргарепу, месо, ставите грашак, налијете водом и на крају направите запршку и зачините. На томе сам одрасла и годинама нисам могла да схватим како људи не воле нешто тако лепо као што је грашак. Способна сам да поједем целу конзерву, добро, без саме конзерве, још нисам достигла стадијум козе (ха, ха), а овај за ручак је још и домаћи, из баште, па млад и миришљав, милина једна. Сад схватам колико је начин припремања важан и због тога ми је још драже што он воли мој грашак. Ох, ситне животне радости!
Била сам толико расположена да сам пристала и колач да направим, наравно, најпростију, најкраћу (временски) варијанту, пошто М. (муж) обожава слатко, а и кукао би и скакао око мене све док не предузмем нешто по том питању. Знате оно, ред кекса, ред пудинга помешаног са чоколадом за кување, па посуто сецканим лешницима, па опет ред кекса итд, а одозго шлаг? 

Идеално кад вас мрзи да печете 643 коре за мађарицу (мораћу да одвојим један засебан пост само за њу, имам штошта да кажем) и сличне торте од 15 јаја, ока даждевњака и три змајеве длаке, а мушкарци, када је слатко у питању, генерално не примећују разлику јесмо ли за шпоретом провеле двадесет минута или пет сати. Мом је потребно само да осети а) слатко, б) кремасто, в) чоколадно.
   Предвече се догодило нешто чудесно, добро, бар за нас - Срећко, наше четворомесечно штене, Ђурђевкин брат близанац, који је иначе мирнија половина тандема, за разлику од Ђуђе, која се већину времена понаша као тасманијски ђаво, а тако и звучи - непрестано гроктање, фрктање и гргољање уз повремене нападе пискавог лавежа, се огласио! До сада је ''говорио тихо и водио пса са собом'' (Ђуђу). Заправо, није чак ни био тих, него потпуно нем, није ни гласа пуштао од себе до пре пар сати када се из дворишта чула серија дубоког ''гррр'', ''гррр'', ''гррр'', као да је нешто лоше појео (пу, пу!) или му је нешто застало у грлу (пу, пу, пу!) , да би се онда проломило једно гласно и јасно ''Вау'' (или ''вуф'', како вам драго)! Дебељушни Срећко је нашао свој глас, па сад он, Ђуђа и Меда могу да лају у глас када неко наиђе, мада, ако је лењ колико мислимо да јесте, препустиће оглашавање женском делу екипе (Меда & Ђуђа), а он ће да лешкари у мом крилу, као и до сада, док му (налик на) прасеће ножице висе опуштено на све стране. Срећко је зен мајстор.


Срећко, витез од Блатњаве Њушкице

Зато, од силне среће и реших да се опробам у прављењу  у наслову-поменутих ciabatta хлепчића, хоћу да усавршим рецепт, па их ваља, за почетак, направити и први пут. Сутра ћу имати много више материјала за писање о њима, нарочито ако нешто не крене како треба. Зашто сам то рекла? То увек кажу у хорорима и онда све крене наопако. Damn!

среда, 27. јул 2011.

Пачетина - сцена прва, чин други


  Преживели се из боја враћају уморни, а у мом случају и преједени. Патка није преживела, горка судбина је хтела да заврши у сосу од поморанџе, лимуна и рузмарина.
   Охрабрена неким коментарима на разним форумима и кулинарским блоговима, дрзнула сам се да ипак направим пачетину како сам првобитно намеравала. Пошто смо се муж и ја вратили из набавке за мој ''опит'', схватили смо да смо заборавили најбитније састојке (лимун и поморанџе), муж сирома', тужног погледа, морао је да седне на бицикл и крстари по оближњим дућанима у потрази за њима. У међувремену, ја сам се бацила на посао (време је за иоле озбиљан део текста):

Састојци:
500 г пачећих груди
2 кашике брашна
2 кашике меда
200 мл сока од поморанџе
50 мл сока од лимуна
1/2 кашичице ђумбира
мало бутера
мало уља
мало рузмарина
со, бибер

За пиринач:

1 средњи лук
мало уља
2 шоље пиринча
4 1/2 шоље супе (или воде)
1 кашичица карија
со, бибер

Пачеће груди сам исекла на филете, уваљала у брашно и испржила их на мешавини уља и маслаца, да порумене, склонила са стране, а у тигањ додала сок од лимуна, поморанџе и мед. Када је сос уврио, потамнео је и згуснуо се, вратила сам месо, додала рузмарин и мало ђумбира, со, бибер и оставила да се још мало крчка. У посебној посуди сам исецкала црни лук, мало га продинстала, додала пиринач и налила супом. Када се скувао, додала сам мало карија (муж обожава!) и зачинила. Рецепт сам позајмила са блога 
 и адаптирала га, јер се у оригиналу користи пилетина. Можете га наћи овде.

Епилог је такав да се мужу допало, ништа му није чак ни након 2 сата после јела, тако да мислим да ће преживети. Пресуда је да ћу ово правити поново, ионако нам је пун замрзивач патака, ма колико то чудно звучало. Село rulz! Да није бабе и деде (мог драгог), не бисмо се овако модирали, на ову скупоћу, прилично сам сигурна. А сада морам да одем и оперем косу, јер није лепо мирисати на кари и пачетину када вас муж води на пивце. Заслужила сам, вала!


Мало сарказма никад није на одмет :) 


Њам, њам, моје омиљено поврће - пачетина!


Како боље започети данашњи пост него репликом из цртаног филма са Патком Дачом. Сасвим оправдано, с обзиром на то да је на менију за ручак - пачетина. Нисам вегетеријанац. Ипак, када сам први пут видела печену патку на столу испред себе, онај репић ме је тако асоцирао на Пају Патка. Можда ми се зато није учинила превише укусном. Авај. Јуче је у селу за слободу пало 10 патака. Муж није хтео да ме позове да и ја идем, јер бих вероватно звала ПЕТУ (његове речи), што можда и није далеко од истине. Да поседујем фарму, кокошке, прасићи и све остало би са мном расло, одрасло и било лењо, подгојено, размажено и на крају - маторо. Делује лицемерно кад кажем да могу да једем само животиње које не познајем, али то је истина. Бар знам да месо не праве у супермаркету, као у овом случају:


Но, добро. Као свака добра домаћица, кад-тад сам морала да се сретнем са пачетином или у мом случају патком која лежи на кухињском пулту и чека да ја скупим храброст и направим неко јело од ње. Наравно, да није претходно очишћена (у овом стању не личи превише на слатке, беле, пернате, врцкаве паткице које виђамо по селима (или youtube-у, реалније)) не бих смела ни да се приближим. Звала бих ПЕТУ због себе саме. И што сам једном приликом пробала срну и зеку у истом паприкашу. Стидим се. But they were delicious
   Претраживање интернета ми је помогло да схватим да се пачетина углавном служи са поморанџама, шљивама, рибизлама и сличним воћем. Сумњам да је муж спреман за толико одступање од уобичајене палете укуса. Мој човек воли сланину, кобасице и прасиће у сваком облику. И пасуљ минимум двапут недељно. Патка с рибизлама и медом делује као шок, за његово непце, у најави. Руку на срце, преживео је (и заволео) моје експерименте са кинеском храном (додуше, нисам му спремала кисело-слатко-слане комбинације), импровизације са мексичким рецептима, зачине попут ђумбира, кумина, аниса, па чак и кафу са кардамомом. Можда би патка пуњена печуркама била сигуран избор. Наишла сам и на патку са горушицом, I kid you not. Било би ми жао да то приредим сиротој патки, поред тога што је завршила у рерни, ништа горе од горушице, још кад се догађа ноћу, уф, уф. Добро, де, знам да заправо мисле на слачицу, али ја сам шаљивџија.
   Остаје ми само да још мало истражујем и извагам понуђене опције, али пачетина ће бити послужена, на овај или онај начин. 





понедељак, 25. јул 2011.

Рецепти лење домаћице I



Кромпир печен у љусци и бешамел сос


1. Кромпир исећи уздуж на половине, ређати на подмазан плех, тутнути у рерну на једно 20 минута до пола сата.

2. У мањој шерпи на шпорету загрејати бутер, додати брашно и мало га пропржити, али пазити да остане  беле боје. Полако сипати млеко, непрестано мешајући жицом да се маса сједини. Посолити и побиберити по укусу (у суштини, ставити вегету или сличну мешавину зачина). Кувати још мало да се згусне, а затим скинути са ватре и охладити. Додати једну киселу павлаку, мало сецканог белог лука и мирођију. Voilà! Ручак је на столу. 

Уз ово добро дође и мало салате, ми ових дана правимо дивне салате од парадајза из наше баште. Идеално је натерати мужа да опере судове након ручка, јер ипак смо робовале за шпоретом дуго, дуго, док се ручак спремао... ако имате срца. :)


Рецепт за ђулав и домаћица unplugged

   Још једно споро буђење у Weißkirchen-у, лето је, а у Банату време тече полако и лењо, баш како се ја будим. Наравно, пробудила сам се у кревету сама, што ми увек даје прилику да се дијагонално бацим на мужевљев јастук и дремам још пола сата уживајући у простору, који ми у току ноћи недостаје, јер мој драги у сну изводи акробације... или јогу, своди се на то да окупира моју ''територију'' к'о Немци Француску, а мени остаје само да у себи узвикујем: ''Sacrebleu!'' и евентуално га ''нежно'' ћушнем у нади да ћу га натерати у повлачење. Обично не успева.

Након пар сати, реших да се позабавим ручком, а у плану сам имала пилав, али не онај који се налази по кулинарским сајтовима, већ пилећи пилав који је правила моја бака, а који се запече у рерни, ал' не лези враже - потрага за пилетином, недељом у подне, у Weißkirchen-у је малтене немогућа мисија. Не увек, али када мени треба, сви пилићи, смрзнути или не, посакривају се и мистериозно нестану из расхладних витрина продавница. Из револта реших да уместо пилава направим ђувеч и напуних корпу паприком и другим поврћем. Окрутна судбина (мало драме не шкоди) се онда поиграла са мном и у малој, мени до тада непознатој продавници на путу кући нађем пилетину. 
   Е, сад, мала лекција из кулинарства - ђувеч је заправо посуда у којој се храна пече, али сам ја, инвентивна домаћица решила да експериментишем и спојила рецепте за пилав и ђувеч = ђулав. Без много филозофирања, пиринач, поврће, чак и омражене паприке (све за љубав, мој муж их обожава), пилетина исецкана на коцкице, миришљави зачини из баште и паф! - затворих рерну.



   Предахнула сам као и свака врсна домаћица, уз партију фејсбука и читање неког новог блога, размишљајући како би требало да сликам своје кулинарско ремек-дело, пошто се испече. Наравно, пошто сам се својски занела читајући, скочила сам као опарена, убеђена да ће ручак загорети, али стигох на време. Фију. Муж, измучен чекањем и одолевањем мирисима из рерне,  погледа помућеног од глади, одмах је прионуо на прототип ђулава...
15 минута касније, ништа није остало за сликање. Изгледа да ћу чешће морати да експериментишем, ако се између мене и шпорета не испречи неки ''page-turner'' блог/сајт.
   Вече је почело интересантним ударом грома у неки далековод и све нас у граду оставио да уживамо у романтичној помрачини. Пало је неколико романтичних партија ремија уз свеће, романтично отапање фрижидера и још романтичнија олуја. Океј, то заправо волим. Оно што не волим је шеснаест сати без струје, а то нас је задесило и трајало, трајало, свеће су догоревале, леђа су нас болела од седења за столом и картања, а као из ината, није ми се спавало. Шта су радили у 18. веку? Реторичко питање. Зато су и имали буљуке деце. Најгоре је имати (струју) па немати. Размажене хај-тек домаћице би да свисну без компјутера и малих електричних уређаја, наравно, мислим на мене. Ипак, добила сам прилику да више времена проведем напољу, са куцама и мацама, блатњавих њушкица, којима је главна амбиција да ми се колективно попну у крило. 

После неколико минута су чак и они почели да ме игноришу.  

У нападу жестоке досаде сам напала мужа пинцетом, залепила му отпали циркон с телефона на уво, а онда га зафркавала да изгледа као пајсер. 
  Данас, у 15 часова су се богови електрицитета најзад смиловали и мој компјутер је оживео (замислите узвике гласом др. Франкенштајна: ''It's aliveee!"), а ја се прилепила уз тастатуру да мало скитам и пишем.

субота, 23. јул 2011.

Пролог

Удадох се, шта сад?
Прошло је оно време описано у приручнику за жене ''Кућна економија'' из 1955. где се, тадашњим младим домаћицама објашњавало како треба да се понашају у браку и према својим јачим половинама и буду љупке Степфордске супруге, мада ми се чини да та правила одолевају времену на нашем брдовитом балкану, много више него што то ја, еманципована, образована, млада компјутерашица мислим. Ипак, имала сам среће, нисам се удала за неандерталца, те не морам да сачекам да он заспи, па тек онда да скинем шминку, ставим папилотне, маску, спавам, пробудим се пре њега, скинем све то са себе, набацим ратничке боје и поново се вратим у кревет, а он ће, као сваки срећни супруг помислити како му жена има природно јарко црвене усне (1950's style), руменило  и гар-црне трепавице повијене на горе толико да пркосе законима физике, а локне ми се ''немарно'' расуле по јастуку. Миришем на Шанел 5, природно, разуме се. Док он протрља очи и оде да се умије, омлет је готов, кафа се пуши, а новине су чаробно долепршале на кухињски сто. Хлеб мирише, свеже испечен. Стварно. Након оваквог описа, све што ми пада на памет је да би ме тај исти муж увече прикључивао на usb да ми се допуне батерије. Упс, I sounded dirty. Није ми била намера, поента је у томе да би реална слика изгледала отприлике овако.
Ја, домаћица, се будим, трљам очи и пипкам поред кревета да напипам лаптоп. Нема га, а и друга страна кревета је празна - муж је увелико будан и однео га је у кухињу да се занима док пије кафу и чита новине (сам скувао, сам пазарио). Мрмљам с негодовањем што морам да отпузим до подножја кревета и бацим се за други компјутер, да бих залила своје виртуално цвеће, разуме се. И погледам холивудске трачеве... и омиљене блогове... и скинем епизоде серија које су изашле тог јутра. Као и сваког јутра, осећам се као прави пират због тога, у себи узвикујем: ''Аррр!'' Прича се већ увелико разликује од оне која би била вероватноћа неких 50-60 година раније, је л' да?
Свесна сам да ме у круг степфордских домаћица никада не би примиле, не ондулирам косу, ретко печем пите и никада ме нећете видети како правим чајанке за комшинице са трајнама у туфнастим хаљиницама, којима је сврха у животу да опслужују своје мужеве и причају о флекама на одећи. Ја сам више за варијанту пиво на тераси, с дотичним мужем, музика с лаптопа, а флеке ко шиша. Скинуће се и без претеране филозофије.
Време би било и да поделим са вама, уколико вас има, ту негде у блогосфери, чему све ово трабуњање, шта хоће ова жена од нас (?!) - овај блог је логичан наставак претходног, Млада у старкама, за који сам имала веће планове, који су се у фрци и журби помало изјаловили, али хеј, остаће као фина успомена на припрему једне необичне свадбе, све док сервер дише (по потреби убацити неки други једнако невероватан израз). Планирам да се овим блогом бавим више, поделим свакодневицу са све неуспелим (и успелим) рецептима, загорелим шерпама и језиво слатким сликама кућних љубимаца, чисто из хобија, ако не добијем неку бесну понуду да све ово претворим у књигу сумњиво просечног квалитета и одвалим се од пара. Онда ће о кувању и флекама размишљати нека домороткиња, док ја брчкам ноге у плићацима Сејшела.. или Барбадоса, нисам још одлучила, процес је то. Па, почнимо.