Празници јесу дошли и прошли, али кинеска Нова година још није стигла, па што да и даље не будемо у празничном расположењу - ипак треба нешто да ме ''држи'' до Ускрса.
Већ сам говорила о томе како ме је еуфорија преплавила већ средином децембра, када је божићна и новогодишња декорација буквално (па добро, не баш буквално) експлодирала у стану и одједном смо и ми и намештај били прекривени срмама, шљокицама, ирваским роговима и папирним пахуљицама,
My preciousss
у недостатку правих, а и било би компликовано напунити стан правим снегом и не изазвати катастрофу већих размера, нарочито када је о паркету реч... зашто ми је уопште таква помисао пала на памет? Имам осећај да је то утицај моје маме, која се сваки дан (али баш сваки) вајка како нема снега и неуспешно га призива свакодневно. Ето откуд ми ген за празничну еуфорију.
Нисмо имали леп поглед кроз прозор, али то не значи да атмосфера у кући није била свечана, мислим да нам уопште није било лоше.
Као и сваке године, решила сам да направим gingerbread кућицу, јер, празници нису празници, ако се три дана не нервирам око оваквог пројекта, а после имам сатисфакцију која се огледа у томе да јој се светим за све муке кроз које сам прошла, замишљајући успут да сам Годзила док у сласт једем оџак, кров или жалузине.
Операцију је најпре требало добро осмислити, нацртати план, смислити мере, али је било компликовано, па је ускочила помоћ у виду стручњака:
И некако склепасмо прототип, уз помоћ канџи и маказа.
Након два дана печења, сечења, лепљења и украшавања, па малих преправки, јер је неко усред ноћи украо и смазао једну од gingerbread јелкица које су стајале испред куће, успут оставивши трагове шапа у ''снегу'', кућица је била готова и цена мог ремек дела од слаткиша је била та да сам сваке ноћи морала да је пребацујем у спаваћу собу, да је ноћни нападачи не би сакатили зарад мале ноћне посластице. Да се разумемо, говорим о мачки, не о мужу, а с обзиром на то да је ''кућица'' била висока преко 50 цм, није било лако маневрисати сваки дан са њом у рукама, пазећи да ме мали длакави саботер не потплете или се ушуња у собу при покушају да насрне на кућицу или, још горе, јелку. Ранијих година јој је успевало, па су украси летели на све стране током њене експедиције на врх, али се током године прописно подгојила, па не знам какав би то ефекат имало на јелку и њено самопоуздање, уколико би гране крцкале под њеним дебељушним шапама.
Гдин муж је рекао да на овим сликама, кућица изгледа као барака и да изгледа малецно, али ви одмерите рукама пола метра у висину и ширину и замислите да су слике мало боље, њему у инат... и пре него што заборавим - да, била сам довољно залудна и инспирисана да правим прозорска стакла од карамела и спроведем осветљење. Првих дана сам се бојала да ће се од топлоте сијаличица (пакет оних за јелку, у белој боји) све разлепити и распасти, али се то (фију!) није догодило, светлела је све у шеснаест током свих празника које смо обележили... а онда смо је из'ели.
И то је то, јануар се ближи крају, снега још нема, осим повремених неколикочасовних лажних нада, које се брзо претворе у баре које бахатим возачима дају шансу да ме запљускују док покушавам да се домогнем продавнице, па све наде улажемо у фебруар, да нам зима буде мање сива и суморна. До Ускрса и новог налета еуфорије, у виду зечева, јаја и цвећа нема празника осим неколико рођендана, па имам доста времена да порадим на неким DIY пројектима које сам запоставила.
Један од њих је била kit-kat & smarties торта којом сам изненадила мужа за рођендан, јер, како да пропустим ту прилику, када се слаткишима радује као мало дете. Тегла од кило Нутеле коју је добио као поклон је такође била пун погодак и знам да увек може да прође као поклон, када остварење свих других идеја закаже (а то се управо и догодило ове године). Тако је то када живимо у малом граду и немамо Paypal. Уздах незадовољства. До следећег читања ево мало торте, морам да частим, ипак је муж напунио јубиларних 35!