уторак, 29. јануар 2013.

Празнична ретроспектива






Празници јесу дошли и прошли, али кинеска Нова година још није стигла, па што да и даље не будемо у празничном расположењу - ипак треба нешто да ме ''држи'' до Ускрса.
Већ сам говорила о томе како ме је еуфорија преплавила већ средином децембра, када је божићна и новогодишња декорација буквално (па добро, не баш буквално) експлодирала у стану и одједном смо и ми и намештај били прекривени срмама, шљокицама, ирваским роговима и папирним пахуљицама,

My preciousss


у недостатку правих, а и било би компликовано напунити стан правим снегом и не изазвати катастрофу већих размера, нарочито када је о паркету реч... зашто ми је уопште таква помисао пала на памет? Имам осећај да је то утицај моје маме, која се сваки дан (али баш сваки) вајка како нема снега и неуспешно га призива свакодневно. Ето откуд ми ген за празничну еуфорију.
Нисмо имали леп поглед кроз прозор, али то не значи да атмосфера у кући није била свечана, мислим да нам уопште није било лоше.


Као и сваке године, решила сам да направим gingerbread кућицу, јер, празници нису празници, ако се три дана не нервирам око оваквог пројекта, а после имам сатисфакцију која се огледа у томе да јој се светим за све муке кроз које сам прошла, замишљајући успут да сам Годзила док у сласт једем оџак, кров или жалузине.

Операцију је најпре требало добро осмислити, нацртати план, смислити мере, али је било компликовано, па је ускочила помоћ у виду стручњака:


И некако склепасмо прототип, уз помоћ канџи и маказа.


Након два дана печења, сечења, лепљења и украшавања, па малих преправки, јер је неко усред ноћи украо и смазао једну од gingerbread јелкица које су стајале испред куће, успут оставивши трагове шапа у ''снегу'', кућица је била готова и цена мог ремек дела од слаткиша је била та да сам сваке ноћи морала да је пребацујем у спаваћу собу, да је ноћни нападачи не би сакатили зарад мале ноћне посластице. Да се разумемо, говорим о мачки, не о мужу, а с обзиром на то да је ''кућица'' била висока преко 50 цм, није било лако маневрисати сваки дан са њом у рукама, пазећи да ме мали длакави саботер не потплете или се ушуња у собу при покушају да насрне на кућицу или, још горе, јелку. Ранијих година јој је успевало, па су украси летели на све стране током њене експедиције на врх, али се током године прописно подгојила, па не знам какав би то ефекат имало на јелку и њено самопоуздање, уколико би гране крцкале под њеним дебељушним шапама.


Гдин муж је рекао да на овим сликама, кућица изгледа као барака и да изгледа малецно, али ви одмерите рукама пола метра у висину и ширину и замислите да су слике мало боље, њему у инат... и пре него што заборавим - да, била сам довољно залудна и инспирисана да правим прозорска стакла од карамела и спроведем осветљење. Првих дана сам се бојала да ће се од топлоте сијаличица (пакет оних за јелку, у белој боји) све разлепити и распасти, али се то (фију!) није догодило, светлела је све у шеснаест током свих празника које смо обележили... а онда смо је из'ели.

И то је то, јануар се ближи крају, снега још нема, осим повремених неколикочасовних лажних нада, које се брзо претворе у баре које бахатим возачима дају шансу да ме запљускују док покушавам да се домогнем продавнице, па све наде улажемо у фебруар, да нам зима буде мање сива и суморна. До Ускрса и новог налета еуфорије, у виду зечева, јаја и цвећа нема празника осим неколико рођендана, па имам доста времена да порадим на неким DIY пројектима које сам запоставила.

Један од њих је била kit-kat & smarties торта којом сам изненадила мужа за рођендан, јер, како да пропустим ту прилику, када се слаткишима радује као мало дете. Тегла од кило Нутеле коју је добио као поклон је такође била пун погодак и знам да увек може да прође као поклон, када остварење свих других идеја закаже (а то се управо и догодило ове године). Тако је то када живимо у малом граду и немамо Paypal. Уздах незадовољства. До следећег читања ево мало торте, морам да частим, ипак је муж напунио јубиларних 35!



субота, 26. јануар 2013.

Англоманија у кући новопечене домаћице


Малецна пауза у писању не значи да се не држим своје новогодишње одлуке да чешће и боље пишем, већ да сам себи дала мало одушка током празника. Толико ми је било потребно да се опоравим од празничног менија... и спремим испите за јануарски рок. Да, домаћица је jack of all trades, па се и факултета прихватила у једном моменту свог надасве узбудљивог живота. Једино што га завршавам брзином рањеног пужа, али боље споро него никада, хм.

Још средином децембра ме је прописно шибнула божићна атмосфера (више о томе у претходном, а и наредном посту), па како није био најснежнији, најсвечанији и најмагичнији Божић икада, тј. све је било сиво, тугаљиво и ни налик на холивудске филмове (а ја сам позната по превеликим ишчекивањима), тугу сам морала да утапам у љубљеном интернету.

Још од детињства сам потпуно очарана британским филмовима и серијама, нарочито онима које се догађају почетком XX века и раније, јер, реално, Амери претерују у продукцији, све је пренаглашено, преслатко, преексплозивно или препатетично, а Британци умеју да нађу праву меру за све.



Већ пар година пратим QI, панел квиз чији је творац Џон Лојд, одговоран, између осталог и за Црну Гују. Премиса је проста - водитељ и гејм мастер је Стивен Фрај, набританскији британски производ у модерној британској историји (а заправо је полу-Мађар), стални такмичар је Алан Дејвис (познатији по својој улози у серији Џонатан Крик), а три такмичара се смењују и гостовали су разне славне личности, од Џеремија Кларксона, преко Еме Томпсон и Данијела Редклифа до Дејвида Тенанта (др. Ху за неупућене).
Ни сама не знам како да опишем концепцију квиза, јер све што напишем звучи помало манијакално, а тако изгледају и слике/гифови из емисије,


па је једино што ћу рећи - уколико волите атипичне емисије, а које се тичу културе, историје, уметности, па и поп културе и спремни сте да губите дах због смејања током гледања сваке епизоде - онда морате гледати Quite Interesting. Најозбиљније. Где бисте друго могли сазнати како се понашају пчеле на кокаину, да је средње име Ричарда Гира - Тифани, како мирише озонски омотач, да су Викторијанци, када нису имали новца да унајме оџачара, убацивали живе гуске да проџарају димњак, а да у данашње време, жене купују 80% свега што је на продају (мада смо то могли да претпоставимо и сами)?

Током година ''дружења'' са људима (ставих наводнике да не испадне да сам потпуно одлепила и мислим да заправо познајем људе које гледам на BBC) који често гостују у квизу, наишла сам на неколико одличних комичара, још две-три квалитетне емисије и довољно смеха да потраје читаве зиме. Од срца препоручујем емисију Would I Lie To You (почети од треће сезоне, све епизоде могу се наћи на Youtube) где два супарничка тима покушавају да што боље лажу и за то добијају поене. Цака је у томе што добију папир, на коме је понекада (често у виду бламова) истина из њиховог живота, а понекада најневероватнија лаж, коју никада пре тог тренутка нису видели, али свеједно треба да истрпе унакрсно испитивање од стране другог тима. Такмичари су такође познате личности, најчешће комичари.


Наравно, само је мало фалило да постанем потпуно опседнута и дочекујем мужа с посла речима: ''Дођи да видиш клип/слику/гиф!'' (уз неизбежно - ''само још ово, чекај, и ово!'') или да му препричавам читаве епизоде док путујемо аутом и, искрено, не знам како је преживео ових месец дана са мном. Ваљда се зато водио крилатицом ''Ако не можеш да их победиш, придружи им се'' и почео да гледа оба квиза са мном. Ја сам отишла и корак даље, докопавши се сабраних дела Стивена Фраја у писаном и аудио облику, па биографије мог новог celebrity crush-a Дејвида Мичела и још неколико књижица које планирам у сласт да прочитам на мужевљевом андроиду, а онда ћу се правити да немам појма зашто му је ујутро батерија на минимуму, дајући му тако, суптилне хинтове да нам је потребан још један андроид у кући, који ће мени служити искључиво као будилник и књига.



А сада, музички интермецо. Ла, ла, ла, лааа.

Добро ми дошли назад. Мислим да је трећа шоља црног чаја била за капљицу превелика доза кофеина за мене.

Док су земљу потресале драме у вези са Првим гласом Србије, ми смо, ушушкани у свет енглеских квизова и емисија открили британску верзију Икс Фактора и схватили колико смо били необавештени, гледајући (и нервирајући се) америчку верзију већ две сезоне. It's sooo much better! Потпуно сам одушевљена талентима, такмичењем, атмосфером, квалитетом, али када након тога баците поглед на ПГС или сличне емисије, имате утисак да гледате школску приредбу и притом не мислим на новац уложен у продукцију. И нимало ми није жао што не разликујем Мирну од Маре или беше Саре, када су ту Рајлан, Ела Хендерсон, Џејмс Артур и Џамејн Даглас. Што је још важније, нема досадног Сајмона Кауела, само фантастична, феноменална забава.



Знате ли шта још пропуштам, а одлично је? Јавите ми, никада доста серија, емисија и квизова са Острва. До следећег читања, cheerio!