среда, 21. децембар 2011.

Ко још кречи у децембру?





   Само што смо распаковали кофере, а можда и пре тога, мој муж у договору са својом таштом, а мојом мајком, логично, дође на идеју да треба окречити дневну собу, јер је она једина запостављена приликом пролећне акције зване ''шта ако помешамо овај и онај тонер?'', која је резултирала зеленом трпезаријом, жуманце-жутом кухињом и недефинисано тропско црвено/наранџастим предсобљем (спаваћа соба је остала досадно бела, просто не знам шта нам би). Млади смо, хајде да експериментишемо ведрим бојама, рекосмо, и сада се осећамо као да смо на Куби, само да дрвенарију офарбамо у тиркиз или неку сличну боју. Ко је беше фурао тај стил... Касандрина баба, бојим се.

  Већ годинама уназад ја мозгам о потенцијалној боји те, несрећне, дневне собе. У наступу младалачког лудила, изазваног, вероватно, претераним удубљивањем у часописе попут Арт енд декорејшн-а, купила сам угаону гарнитуру јарко црвене боје, од еко-коже (зато што црвени штоф није био у понуди, а праву кожу никада не бих узела; сваки пут бих замишљала сироте кравице, овчице или које год животињице страдају зарад људске потребе за кожним намештајем, имам утисак да би ме софа осуђивала погледом), а мени се пред очима вијорило црвено, и као захукталог бика, ништа ме није могло зауставити у тој намери. Била сам убеђена да ће соба добити +20 бодова за шик уколико би се у њој шепурило 230 цм чисте савршености модерног дизајна...




и била сам у праву, изгледа фантастично... или јесте, док јој моје мачковиште није докачило ћошкове својим ноктима, нарочито када нисам код куће, онако кришом. Прилично сам сигурна да развија оне плаве папире, као Којот, и кује планове за напад, наручује ACME пакете преко Пост Експреса и ко зна како њој падне на памет то што има обичај да ради. Није је уништила пер се, али ју је поштено местимично осакатила. Авај, сама сам крива, сажалила сам се на мршаво, ушато створење, које је цео дан мјаукало испод мог прозора, мислила сам да ће израсти у лењу мачку, која дане проводи пијући млеко и лежећи ми у крилу, а добила сам... гремлина треће генерације. Да, оног који ставља ствари у микроталасну...

   Но, да се вратим на тему, ова дигресија замало да се отргне контроли и мацзила постане главни актер ове приче. 
   Боја зидова мора да се уклопи са бојом угаоне гарнитуре, постојећег намештаја (балканска Икеа, Форма идеале, спас за новопечене младенце, а када се обогатимо, можемо све да ритуално спалимо у дворишту) и бакиним тепихом, који је савршен, ако се изузме рупа, настала заливањем цвећа, чија је саксија имала бушан тањирић, вешто замаскирана једном комодом. Жута не долази у обзир, соба је већ годинама бела, хоћемо промене! Остатак стана је као хавајски коктел, не треба претеривати и иживљавати се са још експериментисања, иначе бисмо стварно могли да снимамо мексичку (или венецуеланску) сапуницу у њему. Магазини и сајтови нису много били од помоћи, јер ја нисам желела сиве зидове (да се осећам као у подморници) нити тапете од 4000 дин/квм, па је избор ипак пао на поликолор. Муж је спретан, разуме се и у подлогу, прање зидова и глетовање. Брзо је закрпио рупе од ексера и сличне недостатке, а ја сам храбро, у радњи, изабрала боју, која је већ на први поглед деловала укусно, што, вероватно, није прва помисао када се бира боја, али сам ја, изгледа, била гладна.

Није имала име, само редни број у каталогу, али мислим да је заслужила макар неки опис... сладолед од лешника? Плазма торта? На страним сајтовима имена су много инвентивнија - Dulce, Honey Butter, Wilmington Tan и сл, а овде, иако тако њам-њам изгледа, има само четири цифре, а ни словца.

   Коцка је бачена! Све би било готово за дан и по, да муж није успео да истегне мишић на ребру. Бокс? Скијање? Карате? Не! Лаптоп је био на каучу, он на фотељи поред и, уместо да устане и узме га, он се пружао преко наслона фотеље и пружао, док нешто није крцнуло... у мужу, не у фотељи. Уз помоћ таште и жене (that's me!) соба је завршена, намештај враћен на место, а читав настали хаос ми је помогао да собу преврнем наглавачке, да све препакујем, пребришем сваку књигу, кутијицу и ћасу, одвојим оно што је битно од онога што се годинама вуче и скупља прашину - динари из Југославије, дугмићи, спајалице, шкољкице, каменчићи, кликери. Кликери! Не један или два кликера, испод регала, гарнитуре за седење и тепиха сам наишла на укупно седамнаест! Све то је било вешто сакривено заслугом нашег крзнатог диктатора који их ћушка на све стране, тако да усисивач и метла не помажу, само велико спремање. Након дужег времена, поново сам се сусрела и са десетак шнала, 2-3 гумице за косу, неколико украса за јелку и два лабела. Све мајсторски угурано и заглављено тако да се открије само ако се намештај подигне и изврне. Мачке, шта друго да кажем?
   Као шлаг на торту, ова домаћица је потрошила који сат једног кишовитог поподнева да се позабави налепницом за зид, која је скоро две године, у неком буџаку, чекала кречење да би добила шансу да се нађе на зиду собе. Занимљива анегдота - листајући сајтове познатих увозника тих лепљивих џиџа-биџа, схватила сам да су цене више од 3000, када је реч о простим дезенима, попут дрвећа, травчица и којекаквих гранчица. Код старих, добрих Кинеза, нашла сам прелепо дрвце, са све кавезом и птичицама, за 150 дин. In your face, грамзиви капиталисти!

Ово је испало малко тамније, због светла

Сада је соба релативно комплетна. Релативно, јер, тепих треба пензионисати, али ме после овог блиц-кречења на саму помисао о бирању тепиха заболи глава, а она не треба да боли од бриге, у ово доба године, не, не. Само од мамурлука изазваног празничним радостима или од превише санкања (ако се снег смилује). Чим поменем празнике, у глави почне да ми бруји ''празници нам стижу, празници нам стижу'' кока-колина реклама, хвата ме еуфорија, невероватна жеља за кићењем моје ''јелкице'', која још увек самује у кутији, јер смо драги и ја скокнули до фамилије у његовој родној груди. Касним, касним, до сада би већ стајала поред прозора, у пуном сјају, али не могу данас, спава ми се, а када ми се спава, нервозна сам, као двогодишње дерле (имам утисак да сам то већ негде, некада, написала?), па нећу ни да почињем кићење вечерас. Сутра је дан К, мачкодлак ће се сигурно обрадовати.


четвртак, 15. децембар 2011.

Liebster Blog Award







Нисам стари блогерски вук, па до сада нисам имала прилике да будем номинована за икакве награде, ал' не лези враже! Ms Jelena ме је номиновала за Либстер Блог награду (на чему јој се од срца захваљујем!), која се додељује блогерима који имају мање од 200 читалаца, у циљу стварања нових веза и промовисања наших писанија.

Либстер је немачка реч која означава нешто драго или вољено, али може да се преведе и као омиљено, па у складу са правилима такмичења


  1. Захвалите се особи која вас је номиновала и поставите линк до њеног блога
  2. Номинујте пет блогова и ставите им то до знања коментарима на њиховим страницама
  3. Копирајте и налепите награду на свој блог
     4.Захтевајте од људи, које сте номиновали да и они номинују своје фаворите

ред је да и ја наведем неке дивне блогове, које сматрам достојним ове награде, али и да ово напишем на енглеском, јер је већина блогова које пратим на том језику.

I'm not an "old blog wolf" so I haven't had a chance to be nominated for any award but Ms Jelena nominated me for Liebster Blog Award and I am very thankful and excited about it!

"Liebster" is a German word meaning dearest or beloved, but it can also mean favourite. The idea of the Liebster Blog Award is that it is given to bloggers who have less than 200 followers, in order to create new connections and bring attention to these wonderful blogs!

 The rules are :
  1. Thank the giver and link back to the blogger who gave it to you
  2. Reveal the five blogs you have chosen and let them know by leaving a comment on their blog
  3. Copy and paste the award onto your blog
  4. Request that people you have sent the award to forward it on to their favourite bloggers

    So, in no particular order (I feel like Steve Jones from X factor when I say this), here they are:




    Ica from Uradi Sama

среда, 14. децембар 2011.

Морска авантура - епилог




Недеља без интернета се претворила у месец без интернета, заправо, месец без писања блога. Зашто? Немам појма. Имала сам инспирацију и сваки пут када бих шетала, утисци су се множили, а ја смишљала реченице које би биле просто савршене за ''пост који ћу написати чим стигнем кући''... и онда стигнем кући. Негде између кувања ручка, простирања веша и, да, да, нових епизода 523 серије које пратим, блог бива запостављен. Е, па не може тако! Срамим се још једном, вероватно трећи или четврти пут по реду, колико касним и отежем са писањем овде из најглупљих могућих разлога.
Идемо испочетка. Муж и ја смо отишли на јесењу авантуру, иза седам гора, седам м... ма, били смо у Црној Гори, због његовог посла, али то већ знате.



Море, мандарине, маслине, сунце, со, палме, невероватно много мачака, поморанџе, еври, руски на сваком кораку, бљини као фаст фуд  . италијански производи као одговор на све пољско/бугарско/мађарско код нас и то вам је то у кратким цртама.



Октобар и новембар на мору треба доживети, спој мириса трава и зрелих наранџастих лоптица које се котрљају по улици, јер су се гране дрвећа посавијале од рода, килограм се може наћи за 0.20 евра и то оних пристојних, повећих и непрсканих.



Морски ваздух, ах, то ће ми највише недостајати; навикли смо се једно на друго, море и ја. Сваког дана бих се спустила до града, шеталиштем, гледајући колико се тога гради и колико ће се место променити до наредног лета. Ништа ми није страно, свако лето током детињства сам провела у том граду, заправо, за својих 28 година, одсуствовала сам само три пута, у континуитету, и једва сам препознала град те, четврте, године. Прошла бих кроз градски парк, поред двора и упутила се на плажу, где никада нисам волела да се купам, јер је песковита, а ја мрзим када ми се песак увуче у купаћи костим, косу, торбу, а било је и јежева пре (мислим да је кроз моје табане прошло бар стотинак иглица). Сада, када сам на плажу ишла само да бих се излежавала на обали, замишљајући повремено да сам негде у Хемптонсу, као богати Амери који седуцкају на плажи у својим беж џемперима, песак ми сасвим одговара. Процедура је увек иста: заузмем једну од 20-ак дрвених лежаљки које, из неког разлога, нису однели са обале. скинем патике и чарапе, брчнем ноге у води, тек да се подсетим оног осећаја када надође талас, а стопала мало потону дубље у песак и да се прекорим што немам петљу да се окупам, иако сам виђала и средовечне госпође како пливају. Сада, када размишљам о томе, паде ми на памет да су то Рускиње, има их много тамо, а њима је та температура вероватно као она којом се туширају.
   Управо на том месту сам упознала другара који ми је правио друштво у излежавању и бацању каменчића у воду. Није ми рекао како се зове, али претпостављам да му не би сметало да га опишем као Жућу.



 Умиљат и нимало снебивљив, одмах би се окренуо на леђа да би искамчио дневну дозу чешкања, а затим би мало поседео са мном на лежаљци и онда отишао својим путем.
Ја бих се, након сат или два, тргла из сањарења и стања медитације у које ме увек баци тај невероватни, морски ваздух и помирила са судбином домаћице која обилази хипермаркете и чак пише спискове за куповину, к'о велика, са све омекшивачем за веш, прашком за пециво и млевеним месом. Јесам ли већ помињала мој шок због сазнања да шампињони коштају преко 2 евра? Оних 400 грама упакованих у провидну фолију? Озбиљно почињем да размишљам о бизнису, само ми један овећи подрум треба... и неколико камиона.
Дакле, ја сам своје време на мору провела шетајући, сликајући и дружећи се највише са животињама, које сам документовала за успомену и дуго сећање, а онда се догодио кикс светских размера. Фолдер са фотографијама је магично нестао са десктопа. Мој заборавни муж је рекао да би могао да се клади у буре нутеле да није ништа брисао, али он је, јелте, забораван, а ја слике сигурно не бих обрисала. Авај, одоше у неповрат. Ове преостале не могу да дочарају те призоре јесени, која можда није толико спектакуларна колико се мени учинила, али као промена у односу на кишовито-магловито-сиво време наше континенталне климе, фасцинантна.



Ипак, кад-тад смо морали да се вратимо кући. Возом, који је био крцат као да је сезона у пуном јеку, због студената који путују за Београд. Провели смо ноћ у друштву бившег де-бе-овца и капетана ратне морнарице, који су нам време прекратили невероватним причама о гоњењу бегунаца, тегобама због метка у колену (на промену времена) и о издавању књига о лековитим травама у борби против импотенције. На једну ноћ осећали смо се као јунаци руских романа, само снега није било. Ујутро, дочекао нас је разочаравајући призор голог дрвећа, људи у јакнама (ми смо до последњег дана били у кратким рукавима);


Муж отишао по ђус

стварност нас је стрефила када смо схватили да нам пртљаг једва стаје у ауто и питали се у себи ко нас је тукао по прстима да понесемо 3 торбе пуне мандарина?


Отприлике је овако изгледало

Један од кофера је толики да смо у њему ноншалатно могли да прошверцујемо једну до две особе, у зависности од савитљвости дотичних индивидуа. Циркузаната бар троје, а кловнова шест.
  Ненаспавани, исцрпљени, стигли смо у градић подно Карпата, где нас је одмах по отварању капије ''напала'' хорда састављена од три блесава пса и исто толико мачака склоних уплитању око ногу, што у комбинацији са зилион торби, торбица и кеса није пристојно. Брига њих. На крају смо заспали док си рек'о ''кекс'' преспавали читав дан, а остатак времена у мужевљевој родној груди провели уверавајући његову бабу да стварно нисмо гладни. Нисмо успели. Неколико дана касније, као чергари, са још више торби него пре (домаћи лук, домаће пиленце (у десетак примерака), домаћа сланина, ''како деца да иду гладна?'') упутили смо се нашој кући, преко Дунава, да се најзад распакујемо као људи и утонемо у удобну колотечину у ишчекивању мог омиљеног доба године и помаме за новим украсима, сијаличицама, фигурицама деда мраза и што више црвених свећа. Али, више о томе у наредној епизоди Новопечене домаћице. Ха, cliffhanger!