уторак, 23. октобар 2012.

Готик Бајага у патикама... тако некако



Циркус поново у вашем граду, чујте и почујте... домаћица се вратила!



Заправо, нигде нисам ни одлазила, али су ме неке обавезе и (ружна, тужна) дешавања у приватном животу одвраћала од писања и блога уопште. Све је у реду са мужем и са мном, ми смо и даље детињасто заљубљени, ружне ствари су се догађале неким блиским људима, али нећу о томе, јер се бојим да би мој блог попримио goth обличје, са све тамним, плишаним позадинама и музиком Sisters of Mercy... ионако ми је 90% одеће црно, као да студирам богословију (да, гледала сам ''Како је пропао рокенрол'').

Јесам ли вам причала да сам као клинка заправо била потпуно у том фазону? Метал музика, дуге, црне хаљине, мартинке и дуга коса, с раздељком на средини. Вампирски (генетски) блед тен је дошао к'о поручен. Држало ме је до треће године гимназије, а онда сам схватила да ме мрзи да распертлавам мартинке пре физичког и почела сам да носим патике и одећу која више иде уз њих. Мислим да никада нисам изашла из те фазе... забога, удала сам се у старкама! Штавише, сутра идем да пазарим још једне патике, удобне, да се осетим као да ходам по облацима, јер сам фасовала плантарни фасцитис због ношења равних јапанки током целог лета. Пре него што наборате чело и у себи узвикнете: ''Планетарни... шта?!'', поједноставићу - то је упала дела лигамента/тетиве која иде од пете, па испод свода стопала до прстију. Е, пета боли к'о ђаво после дужег мировања (спавања), па су ми ујутро први кораци били као да ходам по ножевима. Осећала сам се као Мала сирена из оригиналне бајке (Андерсен), мада сам више ходала као Хер Флик (муж је заслужан за то поређење). Ето, та глупа, глупа повреда може да се заради од ходања у превише равној одећи, у мом случају, у јапанкама, јер моје мајушно стопаленце број чет'рес' три тешко стаје у нешто женственије. Можда негде преко баре, ал' у земљици Србији се избор своди на теткасте сандале или унисекс јапанке... плантарни фасцитис ту дође као бонус. Ето, кад хоћу да будем модерна.

Кад смо већ код модирања, овог лета сам се мало играла, па сам косу офарбала у омбре стилу... то је оно - горе тамно, доле све светлије, у постепеном прелазу. Могла сам код фризера, али ми је жао да дам паре неком непознатом к'о за то није ни чуо и ко ће у том подухвату експериментисати колико и ја сама, код куће. И успело ми је, ура за уради сама подухвате!



Кажу да свака дама има свог фризера и да се он не мења тако лако. Моја сага је мало компликованија. Прва фризерка је окачила маказе о клин и отишла у пензију, други фризер је емигрирао у западну Европу, развео од жене и нашао мужа, трећа фризерка је такође отишла да окуша срећу ондулирајући бечке госпође, а четврта се није показала најбоље, ошишавши ме као косилицом за траву. Постоји и пета, заправо, која је океј, али није из мог града, па је логистика проблем... и тако моја коса маказе није видела од јануара.


Звучи страшно, али реално, на дугој коси тај проблем највише увиђам ја, веома слабо кума, а муж никако. Он је још увек на седмом небу што сам му услишила жељу да ми макар део косе буде плав, па га ових 10% на крајевима бескрајно увесељавају. Уосталом, да ли мушкарци икада примећују такве ствари као што је 10 цм косе мање? Евентуално ако је 10 све што имате, па се појавите једног дана изгледајући као Шинејд О'Конор... типујем да би приметио, али иначе.. тешко.

Све што ја од фризера очекујем је да зна шта ради, да уме да ме ошиша ''на степенасто'', к'о што волим и да ми не скине кожу с леђа приликом наплате свог труда и рада. Трачеви, хит трендови пролеће/лето 2013, извештаји са фризерских такмичења ме не занимају, на страну што мислим да људи, с ултрамодерним фризурама изгледају као тропске рибице..


Чак сам одгледала неколико снимака на јутјубу, нешто као ''Како се ошишати код куће'', разним методама - маказама,  Венус бријачима итд, итд. Све у свему, не бих се усудила, фарбање крајева косе није баук, али сумњам да бих тако добро прошла штрицкајући мало овде, мало тамо. Вероватно би се поновила епизода у којој сам се ја, инвентивна четворогодишњакиња, прихватила маминих кројачких маказа, у намери да себи направим фризуру попут оне коју је имао мој тадашњи идол - Бајага. Сећате се оне с краја осамдесетих, или како Амери кажу, the mullet?

бизнис напред, журка отпозади

Не сећам се те ситуације најјасније, али ми кажу да су ме водили код фризера да спасе шта се спасти може, а ја сам свеједно била поносна на себе и свој skill. Можда би данас требало да се стресем од ужаса при помисли на репризу тако нечега, јер схватам шта сам способна себи да урадим, али не, и даље ми је смешно... мада сам свесна да је фризер прва тачка дневног реда. Муж је добио мисију да осмотри фризуре колегиницама на послу, па ако нека делује пристојно, да искамчи број телефона... не зезам се. Сиромах, верујем да таква врста концентрације изискује живце и челичну вољу, али ће свеједно то учинити, мени за љубав. Сутра ћу се распитати и код куме (која је бај д веј у благословеном стању и новопечена домаћица ће добити кумче (јеј!), али кума за сада изгледа као да се прејела и за сада нико не примећује моје кумче, осим нас, упознатих са пројектом ''кумче 2013''), па шта буде - биће, у овом моменту сам спремна чак и на повратак '80s Бајаге, само да се види мала промена. Једино се надам да неће доћи дотле да личим на певача групе Flock of Seagulls


 или Роберта Смита из the Cure,  ма колико га обожавала. 

Што ме подсети - ове године, игром случаја, славимо Ноћ вештица, у част К, која живи на северноамеричком континенту, али нас скоро сваке године обрадује својим присуством, а ове године се поклопило да нас посети на јесен, па сада спремамо бундеве, маске, плетемо паукове мреже и спремамо се за бал. Више о томе веома ускоро! Нећу да обећавам, ионако испада да лажем к'о пас... мада не знам што би пси лагали... не обећавам, али дајем часну реч. Ето. :)