четвртак, 24. мај 2012.

Још један доказ да не треба да пијем кафу



Већ сам писала на тему утицаја кофеина (пише она ноншалантно, а у себи то више изгледа као ''Јесам ли већ писала о овоме? Јесам, зар не? Сигурно сам писала, мора да сам писала! Ма, сто посто сам писала. А када сам писала? Кафа, кафа, кафааааа! Блаблабла...) на мој организам и бајних последица попут нервозе, лупања срца, убрзања мисли као када пустите грамофонску плочу на 33 обртаја (сећа ли се ико како то уопште звучи?) , што се углавном своди на дупло више причања, attention span of a goldfish и море глупих идеја у пола ноћи, јер не могу да заспим.

Поред тога што слушам ''Ватање у колцу'' на repeat, интензивно размишљам о томе како се добија посао називања нијанси шминке и лака за нокте.  ОPI -  Sand in My Suit , Deborah Lippmann - Bitches' Brew,  Urban Decay - Asphyxia, Tess Nail - Mummified,  Naughty Nailz - Red Thong In Divorce Court... 

Catherine the Grape



Озбиљно, ко то смишља, и оно најважније, зашто та срећница нисам ја? Дајте ми шољу кафе, римоваћу, смишљати најнебулозније називе за најдосаднију нијансу беж боје коју ми дате, као бела лала!
То мора бити један од топ 5 идеалних послова за мене. О осталих 4 још морам да размислим. Посланик је очигледан избор. Дегустатор чоколаде? Мљац. Муж ме је терао да се пријавим за посао некакве вештице у Енглеској пре годину-две, све што би требало да радим је да повремено изађем обучена у црно (не би се претерано разликовало од моје свакодневице), насмејем наглас као вештица (муж мисли да би ме одма' примили), скрчкам нешто у котлићу и за то ме плаћају 50000 фунти годишње. Машала! Мислим да то заслужује једно место на листи. Нажалост, посао ми је измакао само због ситнице зване британско држављанство. Проверила сам. Долазимо до броја 5, али нека оно остане празно, да могу да пустим машти на вољу. 


Човек би помислио да ће овакво време да успостави некакав баланс са мојим coffee rush стањем, оно, низак притисак, свима се спава када пљушти, али не, мозак се не да, ради 100 на сат. Идеално време да надокнадим пропуштене епизоде др. Хауса, нешто сам посустала, а гре'ота је да одустанем 10-ак епизода пре краја серије. Кад сам успела да смућкам онај сент оноре, могу ваљда и да лешкарим и завршим серију. То ће ми баааш тешко пасти. 

It's not lupus.
Него, распричала сам се о нечем другом, Хју, не прекидај! На памет ми је пало да најчуднији називи руменила, сенки и лакова на енглеском (или француском, да не ситнчарим) звуче прихватљиво, али чик их преведите на српски, Заводница, Ратлук и Нисам стварно конобарица звуче као песме са сингл-плоче певаљке са Ибарске магистрале. Претпостављам да је то разлог зашто имена нијанси на српском и не постоје. Осим код прашка за веш. Планинска свежина, дах јоргована и пролећно јутро, помало неинвентивно, али ради пос'о. 

Ех. Толико идеја, толико ентузијазма, али посла из снова нигде. Крајње је време да дипломирам, кажу да се онда лакше налази посао. Председнику је успело. Нисам могла да одолим.


***



Писање блога се још једном показало терапеутски, убија време док ниво кафе у крви не опадне - најзад ми се малко приспавало. Ставићу једну епизоду Хаусових догодовштина да се скине, док оперем зубе, нађем телефон и ''навијем га'' да ми звони ујутро, таман ће бити спремна, 10 mbit, baby! Још увек ме није прошло одушевљење појачаном брзином, а и како би, ипак сам ја сајбер домаћица, интернет је важан колико и варјача. Само да ова киша стане до јутра, иначе ништа од намирница за ручак, шетњице, песка за Меги... домаћица је загубила ципеле за кишу приликом пролећног спремања и спала на неколико (пари) старки, јапанки и осталих неадекватних комада обуће за овакво време. Прилично сам сигурна да сам неке заборавила и код свекрве. И треба да ми буду мокре ноге кад сам заборавна, у овим годинама. Уколико се загледам у серију и сутра, бићу сува, али гладна... мада, има јагода у фрижидеру. Извини, драги, морала сам да сазнам је ли лупус или нека тропска болест (из серије ''Хаус''), а и нисам могла да нађем кишобран (по потреби уметнути још неки изговор за лењо проведен дан).

До следећег читања (када нећу звучати (добро де, писати) као веверица на speed-у, обећавам!), 

новопечена - и на кофеин неотпорна - домаћица 


четвртак, 17. мај 2012.

A Lannister always pays his debts, а новопечена домаћица увек испуњава обећања

... пре или касније, данас, пуком срећом, на време. 

Да се подсетимо: пре неколико месеци задала сам самој себи изазов (<--- линк до детаљнијег објашњења), са циљем да се малко извештим у печењу посластица и да, уопште, то радим чешће. Зарекла сам се да ћу изазов завршити прављењем колача Св. Онореа, фасцинирана њиме још откад га је у својој емисији правио Рудолф са 24Kitchen канала. Морам признати да сам последњих неколико дана преиспитивала своје намере и одлуке, тачније, питала сам се јесам ли нормална и што сам се за то баш ухватила, пошто, реално, делује компликовано, а ја сам аматер. Ипак, обећање је обећање, па када нисам умела да држим језик за зубима и прсте за тастатуром, тако ми и треба. Ево цитата: ''Ипак, стисла сам петљу, написала сам - црно на бело- ухватићу се у коштац са сент оноре противником и једно од нас двоје ће изаћи као победник. Или ћу ја појести њега или ће он мене.''

 Св. Оноре је заштитник посластичара и пекара и слави се 16. маја . Негде прочитах да је сент оноре колач обавезан испит сваког посластичара, јер његова припрема укључује неколико техника које сваки професионалац мора да зна - лиснато тесто, тесто за принцес крофне (choux), карамел, посластичарски крем). Ето, професионалац и нека тамо домаћица која мора све да зна. Никада нисам правила принцес крофне, никада нисам правила карамел, а и овај крем ми је непознат. Једино чиме се јесам раније позабавила је лиснато тесто и успело ми је, мада сад тек схватам да никада нисам писала о том свом подухвату; правила сам Tarte Tatin, са јабукама, али не мари, писаћу о њему у неком од наредних постова, данас је дан за сент оноре. 

Првобитни план је био да радим по рецепту Рудолфа ван Вина, али нисам могла да нађем снимак те епизоде, а рецепт на сајту је на холандском, претпостављам да знате шта гугл транслејт уради тексту када покушате да преведете нешто дуже од једне реченице. Дакле, могла сам, али би ми требало пола дана да растумачим шта је песник (гугл) хтео да каже и шта су забога 3 ''протеина'', који су преко потребни за крем (накнадно сам сазнала да је то беланце, само што је та реч непреводива са холандског, бар док не ангажујете другарицу која је дипломирала на катедри за баш тај језик). Било ми је жао да је терам да ми преводи све, па сам крстарећи нетом, наишла на један који ми се допао, рецепт Пјера Ермеа, из књиге ''Secrets Gourmands", на блогу La Cerise

Saint Honoré by La Cerise

На њеном блогу можете наћи комплетан рецепт, са описом сваког корака, у сликама (детаљ кога се ја, згранута количином труда која је потребна за колач, нисам сетила), стидим се. Ипак, морам признати да сам поприлично поносна на себе, јер (та-на-нааа (напета музика)) сам успела! Направила сам сент оноре и чак је био укусан. Чуј, укусан. Онај крем (crème chiboust) је нешто најсавршеније што сам у последње време пробала, од сада ћу га стављати у принцес крофне, обичне крофне, палачинке, торте, колаче... желим да њиме напуним каду и једем док се не онесвестим. Too much? Пардон, морала сам да дам одушка свом новом открићу и одушевљењу које је изазвао код свих укућана, да, да - и звер је фасцинирана. 

 Saint Honoré by moi, новопечена домаћица.

Јесте, ова лепотица је мојих руку дело. It's mine, all mine! Нескромна сам, знам, али с обзиром на то да у животу нисам правила већину ових ствари, нисам лоша. Океј, шлаг није тако сјајан, али никада нисам радила са посластичарским шприцем, тако да ми се опрашта. 

До 23 часа отишло је скоро 2/3, нисам сигурна да ли ће дочекати јутро, добро је што сам је сликала на време. Ово дефинитивно није посластица која се често прави, хеј, 10 јаја, не памтим када сам користила толико за неку торту, а богме и одузима време. Будите спремни на 2-3 сата зевзечења по кухињи. Ако не, имате форе до сутра да наручите парче, сумњам да ће опстати дуже. Није што је моја, али је мљац. 

Овим проглашавам свој изазов завршеним, што не значи да ћу окачити оклагију о клин, не бих то могла мужу да приредим, он тако слатко једе све што направим. Ипак, сада ћу бити храбрија у одабиру, пре изазова су ме компликованији рецепти мало плашили, мислила сам да нећу умети, да ми неће успети, али сам у току овог процеса схватила да ће се мужу допасти чак и ако је у погрешном агрегатном стању, па ми то даје додатно самопоуздање. Ето. Сент Оноре, драго ми је што смо се упознали, видећемо се ми поново, само не баш скоро, сада ми треба одмор.

Додатак:


Иако нисам планирала, нешто ми није дало мира, целу ноћ ми се кроз мисли провлачила идеја о томе да је требало да преведем рецепт и објединим све кораке, јер је на оном страном блогу то помало конфузно и раштркано; можда неко не зна енглески, можда га мрзи да чита све кораке кликћући (каква реч! Компјутерски термини фасцинантно звуче када се мењају по падежима и временима) на различите линкове. Ипак, пошто сам заборавила да сликам већину корака у припремању, користићу слике са дотичног блога, надам се да ми неће замерити, пошто јој тиме одајем признање за труд и рад који су за ову посластицу итекако потребни!


Gateau Saint-Honoré

- комплетан рецепт -

Корак први - основа, која је заправо лиснато тесто, па ако вас мрзи да га правите, једноставно употребите куповно и прескочите овај корак:



Pâte Feuilletée Inversée
(чак и лиснато тесто звучи префињено на француском)

I
375г меког маслаца
150г брашна

détrempe

II
350г брашна
15г соли
110г истопљеног маслаца
1.5 дл воде (150г)

375г маслаца и 150г (I ставка) брашна замесити у глатку лопту и ставити у фрижидер на сат и по.

Све састојке за détrempe помешати (немојте одмах сипати сву воду, све зависи од брашна, па може да се догоди да је има превише), добро умесити, па када тесто буде глатко, стањите га оклагијом на дебљину 2цм, умотајте у фолију и ставите у фрижидер да одмори сат и по.

Оба теста извадите из фрижидера, стањите прво у облик диска дебљине 1цм. Сместите друго тесто у средину диска и обавијте га првим тестом. Стањите га ударцима песница (oui!) или оклагијом, а затим га оклагијом стањите да добијете облик правоугаоника који је три пута дужи него шири.



Савијте тесто као на слици, нежно га притисните и умотајте у пластичну фолију, па сместите на још сат времена у фрижидер. Након овог корака, тесто може да остане у фрижидеру и до два дана, за случај да вам понестане воље или времена за даљи рад.




Поново развијте тесто у облик правоугаоника, али овога пута га савијте као писмо, на три дела и опет вратите у фрижидер, на пола сата (ово је последњи пут, обећавам!). Тесто је након овог корака спремно за коришћење.

Можете додавати мало брашна на површину када развијате тесто, али Ерме каже да је боље да се то не чини, па зато држање у фрижидеру помаже, или тесто једноставно развијајте на папиру за печење, тако се неће залепити за површину.

Корак други - Pâte à choux


Код нас је уобичајени назив тесто за принцес крофне, нисам сигурна да уопште постоји неки уопштени назив за њега. Прави се овако:

130 мл воде
130 мл млека
1 кашика шећера
1 кашичица соли
110 г маслаца
140 г брашна
5 јаја

Воду, млеко, со, шећер помешати у шерпи, додати маслац и загревати док не прокључа, мешајући дрвеном варјачом. Чим се то догоди, умешати све брашно одједном и брзо мешати док се све не сједини, неких 2-3 минута, да тесто престане да се лепи за шерпу. Скинути са ватре и додавати једно по једно јаје, тако што сачекате да се прво умути, па додате наредно итд. За овај корак сам користила миксер, много лакше иде.

Пјер Ерме наглашава да тесто одмах треба ставити да се пече, с тим што сам ја један део испекла одмах, а други за неколико сати и оба су испала савршено океј.


Посластичарским шприцем са наставком од 1 цм (можете узети и чвршћу кесу за замрзивач и исећи јој ћоше) формирати крофнице на папиру за печење и пећи их на 180 степени, у претходно загрејаној рерни.





Један део теста издвојте да бисте направили следећи облик на основи од лиснатог теста:






Почните на око 1цм од ивице, јер ће нарасти, а лиснато тесто се мало скупити и након печења ће таман бити на ивици. Облик спирале служи да би се у простор између сместио крем (рецепт следи!).



Корак трећи - Crème Chiboust:



Кесица желатина (10 г)
60мл хладне воде
130г (+ 2 кашике шећера)
70г брашна
1/4 кашичице соли
5 жуманаца
500 мл млека
мало рума
1/2 л слатке павлаке
3 беланца (ја сам грешком ставила свих 5 и испало је добро)
мало соли
105г шећера

Желатин растворите у 60 мл хладне воде и оставите неких десетак минута. Шећер, брашно, со умутите са жуманцима и млеком на тихој ватри и мешајте док се не згусне. Склоните са рингле, умешајте рум и желатин и мешајте док се желатин потпуно не сједини са смесом. Када се мало прохлади (ја сам шерпу ставила у посуду са хладном водом), умешајте половину улупане слатке павлаке и наставите да мешате док се крем не охлади. Тада полако додајте чврсто улупан снег од беланаца (мутите их са прстохватом соли и онда додајте 105г шећера).

Крем сипајте у посластичарски шприц, па напуните сваку крофницу њиме, а такође и спиралу од истог теста, у једнаким размацима:



Е, сад следи права забава - карамел! Никада га нисам правила, деловало ми је као превише компликован процес, јер сви помињу неку стриктну температуру, термометре и слична чуда, али истина је да није толико компликовано.

Корак четврти - карамел:

У шерпицу ставите 250г шећера и 60 мл глукозе (која спречава кристализацију). Ја глукозу нигде нисам нашла, па сам на интернету прочитала да као алтернатива може да послужи кашика меда и мало воде, што сам и користила. Воде је потребно јако мало, тек да окваси шећер, можда 50 мл. Ставите на тиху ватру и повремено само мало 'продрмајте' шерпу, док карамел не добије боју која вам одговара - процес траје дуже него што сам очекивала, не прегорева тако лако као што сам мислила.

Када сте задовољни нијансом карамела, шерпу склоните са ватре.

Крофнице урањајте једном страном у карамел и постављајте их на папир за печење, на равну површину, да карамел буде на дну.


Када се охлади, карамел ће формирати равну површину, а хлади се брзо, што је мени мало представљало проблем, очигледно је да ми за овај корак треба мало више вежбе. Морала сам да подгрејем карамел да бих умочила другу страну крофница (да бих их залепила за основу), али, схватила сам, ни то није неки баук, само будите брзи.


Остатак крема шприцем нанесите у празан простор основе и одозго нанесите остатак улупане слатке павлаке. Колико сам схватила, постоји неки посебан наставак за шприц, који се користи за овај колач, међутим, пошто ја тај не поседујем, морао је да послужи неки други. Ја сам одабрала звездасти, учинио ми се најлепшим. 

Ако вам преостане карамела, слободно пустите машти на вољу, кашиком сипајте масу у облику трачица на папир за печење, формирајући разне облике, за украсе, или једноставно скувајте шербет, добар је за грло. Ако то не урадите и само оставите карамел да се охлади, можете касније чупати косу од ужаса, када покушате да оперете шерпицу. 

Ето, рецепт за сент оноре у комплету, па ако вас не мрзи... невероватно је укусан. Муж ме је натерао да обећам да ћу чешће правити принцес крофне по овом рецепту, пунити их кремом и умакати у карамел, што је дефинитивно лакша опција од прављења целе торте, а карамел заиста даје посебан укус и ноту. Сад одох по још једно парче. :)

четвртак, 10. мај 2012.

Стокхолмски синдром: Ја волим своју мачку!


Моје млађе љубимче (папагај је старији око три године) можда делује питомо, слатко и доброћудно... на сликама, јер, уживо вас утисак никада не може преварити. Никада се не појављује када неко дође у госте. Чим чује звоно на вратима, улази у combat mode, само што не виче: ''Incomiiiing!" (као у ратним филмовима) и одмах трчи да се сакрије, под кревет, иза завесе, било где, само што даље од страшних посетилаца. Многи гости, који долазе и неколико пута недељно, понекада је не виде месецима. Деси се (једном у сто година) да се гђица окуражи и промоли нос у дневну собу, њушне ногу или две или се смести у најудаљенији угао собе и мрко гледа уљезе. Када (на њену радост) оду, следи инспекција места где су седели, њуш, њуш сваког квадратног центиметра, уз отворена уста, ради лакшег дефинисања мириса и ефекта (за нас, који је гледамо) лагане менталне заосталости, јер тако изгледа када ''откачи'' доњу вилицу. Знам да је то због Јакобсоновог органа, који многе животиње имају у усној дупљи (бла, бла, научнички мамбо-џамбо о чулу мириса), али изгледа - смешно.

Када останемо сами, више није тако снебивљива и фина. Мјау (''Пусти ми воду у лавабоу, жедна сам.''). Уколико игноришем, мјаукаће као да је дерем, да цео комшилук зна да нисам устала на први господаричин захтев, како ли се само усуђујем?! Мјао (''Види ми се дно чиније за храну, умрећу од глади!'')! Каква је то дрскост, види се дно, не само површине једне грануле, него 2-3! Две-три грануле! Ужас! Запостављање сироте животиње! ''Јадна јаааа, мјао, мјао!''



 Човек би помислио да је са француског двора, настала укрштањем најплеменитијих шампионских сорти размажених мачака. Јок, ово моје је покондирена тиква, нађена испод аута паркираног испред моје зграде. Мршави, изгладнели гремлин.



Била је тако доброћудна, никада не бих могла да претпоставим да ће се претворити у правог, правцатог предатора, који ће ме терорисати до границе Стокхолмског синдрома.

 Уколико се догоди да Меги жели негде да легне, Меги ће лећи, без обзира на то да ли је то кревет, тастатура или човек.

 Треба ти лаптоп? Не дам!

 Преферира стомак (болно, када пребаци тежину на предње шапе и упорно стоји, премишљајући се да ли ме је довољно мучила или да сачека још мало, за пун ефекат), груди (када погоди кост, доводи до губљења даха или онесвешћивања) или најгоре место (по нас, хомо сапиенсе), које се може замислити - новине које читамо, компјутерски миш у тренутку коришћења, или било где одакле може да заклони видик на тв, монитор...

 У ретким тренуцима када заправо не омета коришћење компјутера

Цака је у томе што нормалну мачку можете склонити, без бојазни од каснијег планираног сакаћења виталних органа, али код нашег мачковишта, ситуација је малко друкчија.
Понекад се догоди да сама устане и легне негде другде, али чешћа је ситуација да зенице почну да јој се шире, што није пријатно када је удаљена 10-ак цм од вене на мом врату и увек се питам да ли ће некада начинити тај корак и постати прави мачећи питбул, гледа у мене, гледа и:

а) У милисекунди отвара уста и уједа ме за прво згодно (откривено) место на руци, као змија (понекад ме само убалави, понекад уме да уштине тако да ми сузе крену на очи, а понекад успе и модрицу да остави, све у зависности од расположења).


б) Скочи као опарена и у одласку ме почасти једним ''фффффффрк!'' што тумачим као ''ускоро, смртниче, ускоро...!'' и за сваки случај покривам рањиве тачке.

 My precious!

Без обзира на исход, након пола сата долази код мене као да се ништа није догодило, нит' је она покушала да изврши атентат на моју маленкост, нит' сам ја њу назвала сотониним изданком, пење се на мене уз једно шармантно ''мрњау'' и гура њушку под моју браду да јој чешкам брке јуначке. Онолико пута колико она то захтева. Мислим да ми тиме поручује "You're my bitch", покори се, удовољи ми, мази, чешкај, служи! И поново смо најбоље другарице, наизглед.

Јер, зна се ко је газда у кући, то сигурно није муж, а ни ја.

Морам да напоменем (не само зато што ме у овом тренутку гледа као да тачно зна шта пишем) да ми често, поред кревета оставља поклончиће, који ме сачекају када се пробудим. Углавном бубе које налази на тераси, обезглављене. Ноћу, углавном сачека да ме ухвати први сан, седне на узглавље кревета и почне да ми лиже косу, запетљавајући се у моје, пола метра и кусур дуге длаке, испуштајући мљацкаве звуке. Претпостављам да и поданици понекада заслуже да их кућно божанство удостоји биштења (или како се зове мачји поступак сређивања крзна лизањем). Ох, радости. Ипак ме воли. Понекад.

 Шта ми лепо спремаш?

Воли ме када јој донесем свежу храну, мада ми и тада често упути осуђујући поглед, остављајући ме да размишљам шта сам то погрешно урадила. Да ли вам је Вискас препечен? Заборавила сам да вам дам да помиришете буке? Пребрзо сам вам сипала гранулице у чинију, па нисте стигли да уживате у звецкању хране о дно посуде? Разлога је много, а господарица је ретко у потпуности задовољна. Углавном када спава (само да знате да хрче!).Тада делује анђеоски симпатично, питомо, мазно.

 Хрк!

Просто пожелим да је помилујем, али знам да не бих смела, уколико не желим да трпим последице. Наџак је када је неко пробуди. Кад мало боље размислим, наџак је и када се сама пробуди, можда бих могла да почнем да уживам у сваком тренутку и мазим је када се мени прохте... само да развијем вештину спринта... и носим дугачке ногавице. Carpe Diem








понедељак, 7. мај 2012.

Трилинг сланиша



Нисам у фазону да поваздан кувам, јесам се знатно извештила током самозадатог изазова (видети претходне постове), али могла сам можда и чешће и боље. Ипак, с обзиром на то да раније нисам малтене ништа пекла, свака ми част и на овоме.

До сада ништа нисам упропастила, осим када сам направила најобичнији патишпан, по мамином рецепту, за неку брзу посластицу. Наравно, противник је била свекрвина рерна из пакла, она без термостата, којој морам да приносим жртве да ми не би испекла све прсте и упропастила све што у њој покушам да испечем, а морам и у пасуљ да гледам и нагађам када да је искључим, укључим, искључим (и тако у круг) да бих добила температуру од 180 степени. Тог пута је победила, патишпан је био црн, гарав, угљенисан, како вам драго. Нисам се дала тако лако. Састругала сам све загорело и добила танко, ломљиво  бисквитно тесто, али нормално печено. Муж каже да је то била најбоља торта коју је у животу јео и од тада стално тражи да му направим такву - да је намерно препечем, састружем, измрвим... као да је могуће ту катастрофу поновити.

Није ми намера да свој блог претворим у кулинарски, таквих има довољно, на моју радост, пошто могу да штрпкам рецепте који ми се допадну и испробавам без бојазни да ће пропасти - муж једе све (осим интегралних стварчица које ''имају укус као картон''), а и лепо изгледају на сликама. То ми је битно, да има слику, јер онда знам како треба да изгледа крајњи производ и знам чему да стремим. Ипак, као млада домаћица, морам понекад и неки рецепт да сервирам, можда неком буде од помоћи,  блог делује шареније, а и није лоше ни грицнути нешто док се чита (полазећи од премисе да је неко заправо решен да прочита све што сам раније беседила), па ето неких идеја.

Данас на менију - сланиши! Видела сам једном натпис ''Слаткиши и сланиши'' испред сајма у Београду и било ми је много симпатично, па зато крадем идеју за обједињено име три слана јела о којима данас пишем.

Сланиш први:

Лења пита са сиром





250 г белог сира
100 г киселе павлаке
4 јаја
500 г брашна
1 шољица млаког млека
1 кашичица соли
1 кашичица шећера
40 г квасца
100 мл уља
сусам или ким

Фил:
Сир издробити и посолити по потреби (ја сам користила Имлеков ситан сир и лепо је послужио, а успут је кремаст), додати 2 јајета и павлакуи сјединити.
Тесто:
Квасац растопити у млаком млеку, помешати са брашном, додати шећер, со, уље и замесити тесто које одмах треба поделити на два дела, сваку са окглагијом развућ у форму круга (у величини тепсије). Тепсију намазати уљем, ставити први део теста, фил па други део теста, посути сусамом (ја преферирам ким у овој комбинацији) и пећи на 200° C док не порумени. Стандардна процедура - тесто убодете виљушком или другим оштрим предметом (нож, сабља, омање копље) који вам је при руци, ако остане чиста, пита је готова.

Када сам била млађа, једна пекара је продавала ове питице, у мини издању, пречника око 10 цм и ми, клинци, смо се у њима давили. Не знам зашто су престали да их праве, али знам да од тада ретко пазарим код њих. Издајице. Због тога сам срећна што сам налетела на овај рецепт и што сам успела да га модификујем да што више личи на те питице из детињих дана. Уколико пак желите да покушате са оригиналним рецептом (незнатно се разликује), ево га овде.

Сланиш други:

Бухтлице са младим луком



250 г брашна
1/2 кашичице соли
1/2 кашичице шећера
20 г квасца
100 мл млаког млека
60 г маслаца
2 јајета
перца младог лука

Квасац размутити у млеку, додати шећер, па кад надође умешати у брашно. Додати со, маслац, јаја, замесити глатко тесто и пустити га да се одмори пола сата, на топлом. Исецкати перца лука,  умесити их у тесто, обликовати куглице које ћете ставити у подмазану тепсију (ја сам користила калуп за мафине). Додала сам и 2 чена белог лука (да замирише) и мало сира у средину сваке лоптице, ето мале модификације, али може и без тога, како ко воли. Пећи на 180 степени, око 20 минута. Феноменалне су са пршутом, павлаком... било којим намазом који вам падне на памет. Оригинални рецепт можете наћи овде.

Сланиш трећи:

Пита с луком




400 г брашна
1/2 коцке квасца или пакетић сувог квасца
1 кашичица шећера
1/8 млаког млека
100 мл уља или масти
1 кг лука (не шалим се!)
100 г сланине (ако имате мужа као што је мој - минимум 200!)
400 г киселе павлаке
4 јајета
бибер
ким (по жељи)
мускатни орашчић (по жељи)

У брашно сипајте квасац (са шећером и млеком), додајте масноћу, со па добро умесите и оставите да одмори бар пола сата. Лук исеците на танке плошке или коцкице, као и сланину, па је онда пропржите у тигању и додајте лук. Динстајте 5-10 минута. Павлаку умутите са јајима, па додајте луку и сланини. Зачините.
Тесто оклагијом развијте на величину тепсије, а преко њега сипајте смесу од лука. Одозго поспите кимом (по жељи). Пеците на 200 степени око пола сата. Служити топло. Мени је још лепша када скинем сву сланину (не волим, на радост мужа) и сачекам да се охлади. Упозорење - пита је тешка као Трепча - једно парче до два и готови сте до краја дана. Ипак, неодољиво је укусна, па је тешко стати.

Е, тако, један, у потпуности, кулинарски пост, за промену. Сада се треба концентрисати на слаткише (обећани Св. Оноре!) и бакине џиџа-биџе, тек да се зна да нисам заборавила, само малко забушавам, такво је време, идеално за лешкарење на трави, евентуално мажење коња, куца, маца и одбрану од крпеља првомајаца. Нисмо роштиљали ове године, друштво се мало расуло, неки су добили принове, па смо решили да то прескочимо и једноставно проведемо дан у природи. На крају крајева, имамо цело лето за роштиљ.

Радознала гђица је била фасцинирана фотоапаратом, морала сам да је поделим са вама :)

недеља, 6. мај 2012.

1:0 за Супермесец



У ноћи између 5. и 6. маја, на небу ће се видети Супермесец, тј. нормалан Месец, али за 14% већи, јер је најближи Земљи. Било је на свим вестима: ''Супермесец - идеална прилика за фотографисање, ако до сада нисте!'' - и нисам! ''Супермесец ће одлучити изборе?'' - кажу астролози, а ја бих се радије уздала у пророчанства хоботнице (покојног) Пола. Одлучих ипак да искористим ту прилику, па муж и ја седосмо у вектрицу и зууум - правац природа! Сад кад сам написала ''зууум'' схватам да звучи необично глупо, као да поседујемо свемирску летелицу из ''Џетсонових'', али сам сад одмакла у писању и мрзи ме да мењам. Углавном, упутили смо се ка видиковцу одакле се види читав град (и Месец, разуме се), прошли кроз делић шуме на путу до тог места, кад одједном бљесну! Сев! Грм! Док смо дошли до чистине, црррни облаци су већ заклонили фамозни Супермесец, а једино што сам могла (и успела) да усликам је улична светиљка, уз коју се муж узверао попут мајмунчета. Пун месец чини да људи раде чудне ствари.

Највероватније не бих ни успела да усликам тај феномен онако како сам замислила - немам сталак, а ''из руке'' то тешко иде, друго, немам никаква додатна сочива, па сумњам да би мој Кенон то успео сопственим снагама да изведе. Ипак, желела бих да сам макар имала шансу да пробам. Кад смо већ код сликања без сталка, прошле вечери сам (поред мужа) усликала и светла града у даљини. Наравно, руке дрхте, једна од слика је испала чудно, а опет, занимљиво, јер, светла су, уместо округла, испала у облику срца. Ето, доказ да ја на живот и даље гледам кроз ружичасте наочари, тј. срцолике.


Ако ћемо искрено, да сам хтела, не бих успела, што је можда и разлог више да ценим те, ненадано успешне, фотографије.

Супермесец ће се поново појавити за око 400 дана, мада, треба да се поклопи и то да буде пун, што се дешава на сваких 18 (и кусур) година, што значи да ћу га усликати кад-тад! До тада ћу набавити и бољи апарат, сталак и све живо што ми треба, али ми неће утећи. Када је Пера Којот успео да ухвати Птицу тркачицу,  и ја ћу Месец. Мотивација, само мотивација, па макар и осамнаестогодишња; ипак ја памтим као слон.