субота, 25. фебруар 2012.

Cute Blog Award



Волим ове блог наградице, забавне су и повезују блогере, а увек када видим неке номиноване, откријем понеки нови, симпатичан блог. Хвала Анђели на овој номинацији!

Пропозиције су следеће: 


- Објави слику награде
- Захвали особи/особама које су те номиновале у посту
- Номинуј колико год блогова желиш и обавести блогере

 Одговори на питања:

1. Најдражи мејкап производ?
2. Најдражи модни тренд 2011/2012?
3. Најдражи десерт?
4. Најдража боја?
5. Твоје средње име?
6. Последња песма коју си слушао/слушала?
7. Мачке или пси?
8. Откриј нешто о себи што никада ниси споменуо/споменула на свом блогу.



1. Хм, хм... шминкам се мало, а мој несесер је прилично спартански снабдевен. Увек сам у страху да нешто нећу стићи да искористим пре него што му прође рок, па тако поседујем само основне ствари. Нека буде, нека буде...  кармин. Увек ми је у торбици/џепу и служи и за негу и за декорацију. L'oreal Color Riche 235, морала сам да проверим, пошто не знам напамет. То је уједно и једини кармин који поседујем. Лажем. Скоро сам добила неки нескидајући Римелов, који је у стању да пркосно стоји на уснама цео дан и ноћ, непромењен. Вриштеће је црвен, па нисам сигурна у којој ситуацији да га носим.

2. Модни тренд 2011/2012? Старке, од 1917. до данас.

3. Чоколада. У било ком облику и агрегатном стању.

4. Пошто црна заправо није боја, онда плава.

5. Немам средње име, мада имам надимак који је људима познатији него моје право, крштено име. Толико.

6. Tool / Schizm

7.  И мачке и пси. И понека капибара, вомбат, твор, магаре и прасе. Идила.

8. Не волим чварке, сланину и паприке, на радост мужа. 


А сада - номинације! Без икаквог редоследа, блогови које пратим редовно и уживам у њима



четвртак, 23. фебруар 2012.

Чарапица на глави, куглоф у рерни



Данас сам се спремала да проведем поподне уз шољу омиљеног ми црног чаја и неку серију, посегла сам за слушалицама, које су се од силне употребе, понеког гажења и саплитања малко истрошиле, попустиле мало и сада добиле третман лепљивом траком, уз мужевљеву помоћ. Једини проблем је што их је залепио у положај који одговара његовим димензијама његове главе. И мени би било фино, да су ми уши на врату. Тако сам, са једном чарапицом смотаном у сарму на вр' главе, да слушалице буду  таман, гледала серију и размишљала о томе да ми је потребна друкчија забава,  да се поподне може провести и на продуктивнији (и достојанственији) начин од гледања три серије за редом са чармицом (чарапа-сармица) на штрафте као модним детаљем.

Пре извесног времена сам кукала како ми је потребан хоби или неки пројекат, ономад када је напољу падао снег, муж се забављао покушавајући да га надмудри лопатом, а ја гледала серије и размишљала који нови лак за нокте да испробам. Е, па схватих још једном да не може и једно и друго. Или ћу имати лепе нокте и неговати их по читав дан, а да ми највећи напор буде кликтање мишем или ћу жртвовати нокте зарад авантуристичког живота! Изабрах авантуру, нокти су сами отказали послушност и морала сам да их гиљотинирам, али сам дошла на занимљиву идеју чиме да се забавим, нешто научим и, на крају крајева, увеселим мужа који ће највише профитирати из свега тога. Пекарски изазов! Звучало је боље док то нисам написала. Виртуални папир трпи све, па ће и пекарски изазов за сада морати да послужи. Немојте да замишљате петнаестак дебељушкастих мушкараца са белим капицама и брашном на образима и брцима, не правим такмичење било које врсте, овај изазов је само за мене - од мене. Можда би на енглеском било боље? Baking challenge! Хм. fi cuisine! Ето, сад звучи свеЦки. 

Да појасним. Ова домаћица мора да призна да, иако јој кување прилично иде од руке, печење пецива и печење било чега што захтева неко тесто, хм, хм. Успе и то, али то је поље на коме обично забушавам и препуштам другима и искуснијима (маме), не рачунајући мафине и запечене палачинке. Мање посла, мање бриге хоће ли остати живо унутра, хоће ли пропасти ако отварам рерну пречесто и урушити се у калуп, хоће ли се залепити или ћу сести за компјутер и заборавити шта се у кухињи дешава, потпуно игноришући мирисе који одонуд допиру и мачку која мјауче јер схвата да црни дим који куља из пећнице није добар знак. Муж се чак усудио да ми каже да никада не правим тако нешто. И у праву је. Зато на дневни ред ступа овај изазов који ће ми помоћи да усавршим cooking skill или угојим мужа... или оба. Ово почиње да личи на филм Џули и Џулија, када Ејми Адамс реши да блогује о томе како учи да кува по рецептима Мерил Стрип, тј. Џулије Чајлдс, нисам сигурна да Мерил уопште кува, знам само да има духа у гостињској кућици, али то је сасвим друга прича. Претпостављам да уме нешто да смућка, ипак има четворо деце, могу мислити какав је то стампедо кад огладне сви одједном. 





Дакле. Изазов, ма како се звао (подсети ме на Шекспирово ''a rose by any other name would smell as sweet'') је почео данас, лаким задатком, по угледу на бродске кухиње - проверити стање резерви па прионути на тражење рецепта са састојцима који су у том тренутку присутни на броду, пардон, у кухињи.

Лаким ''еци, пеци, пец'' системом изабрала сам неки кувар с полице и прионула на тражење. Успут сам нашла неколико папирића са мистериозним бројевима телефона, цртеж из детињства и неки магазин у коме звезде попут Кристл и Алексис из Династије саветују људе како да се најбрже реше вишка килограма. Сад ви замислите колико је то старо. Избор је пао на куглоф са кокосом; незахтеван, а и калуп ми је при руци, не морам да буцам по шпајзу наилазећи на ствари које сам ћушнула тамо само на неки дан, док им не нађем боље место. Понекад се изненадим када видим шта све поседујем. Машину за издвајање коштица вишње. Довољан аргумент.

Наравно, рецепт који сам нашла није довољно добар за мене креативну, морам да изменим пар ставки, иначе не бих била ја. Штрпнем одавде, додам тамо, прекројим и добијем оно што ми се свиђа. А то иде овако некако:

4 јајета
140 г маргарина (или маслаца)
180г шећера
1 ванилин шећер
1 прашак за пециво
100г кокосовог брашна
125 мл млека
рум по укусу
100 г сувог грожђа

За глазуру:

200г шећера у праху
5 кашика лимуновог сока

Маслац пенасто умутити са шећером и ванилином, па у то додавати једно по једно жуманце. Потом додати кокосово брашно и обично брашно са прашком за пециво и млеко. Лепо умутити, додати рум и снег од улупаних беланаца (пажљиво). Суво грожђе прелити врелом водом и након пар минута уваљати у брашно и сипати у тесто. Подмазати калуп, сипати масу унутра и пећи на око 200 степени док не порумени.  Шећер у праху за глазуру и лимун мутити док се маса лепо не сједини, па њоме прелити куглоф када се прохлади.Voilà. Не знам што ме мајсторисање по кухињи наводи на то да парлам француски, некако ми иде једно уз друго. Дође ми да отворим пекару или да макар своју кухињу урадим по угледу на франуски Paul.


Тешко да ћу то успети у скорије време, али макар могу да замишљам да сам у Паризу тамо где сам то најмање очекивала - у мужевљевом родном градићу, који има пекару направљену по угледу на париског Пола, веома пристојне кремпите и фантастичан црни хлеб (у фебруару је био у облику срца, оборили су ме с ногу). Изгледа малтене исто као на горњој слици. Ко би рекао, успавани војвођански градић с времена на време уме да ме изненади како никада не бих очекивала. 

Но, да се вратим на свој Изазов - схватила сам да нисам написала какав је план! Покушаћу да макар једном недељно направим нешто пристојно, а притом мислим на нешто конкретно, а не на топле сендвиче или брускете - кифлице, погачице, хлепчиће, хеј, можда чак и кроасане, а након данашњег гледања Cake Boss-a питам се да ли су репови јастога 



превелики изазов за мене овако новопечену. Ко зна. За крај, прилажем доказ да онај куглоф нисам само измислила и бацила на блог рецепт без испробавања и прљања три посуде, две варјаче и метлица за миксер. Муж је био задовољан. Не онако како би био да сам му послужила нешто са 300 г чоколаде, лешницима и нутелом уместо шлага, али, слатко је, дај шта даш.








 Шалим се. Чим поједе више од две порције, знам да је добро. Па ето, то је то, сад треба смислити шта даље, да ли савладати вештину прављења лиснатог теста или ударити по традицији и правити нешто што лепо иде уз златиборски кајмак и пршуту? Одлуке, одлуке.


субота, 18. фебруар 2012.

Личи ми на оранжаду... пази, пази, то шишти!

Напомена: из неког разлога, одређене слике се не приказују, али се виде када кликнете на њих, па ако хоћете да их видите, то је једино решење, пошто се блогеру, изгледа, не свиђају или му нешто није потаман ових дана, низак притисак, шта ли.




Враћам се старом, добром цитирању цртаних филмова, у овом случају Софронија у епизоди када тражи жену. Наравно, мој пост нема везе са ''Домаћине, ожени се'', нити са било којом другом тв емисијом, већ са мојим покушајем да код куће смућкам нешто, ни приближно шиштеће и наранџасто.

Унапред упозоравам свог мужа, који воли да чита моје писаније, а и остале мушкарце, уколико залазе на ове стране, да се текст који следи бави козметиком и мацкалицама за лице. Можда ће вам бити досадно, а уколико будете храбри и истрајни, на крају можете наћи нешто што ће се можда допасти вашим лепшим половинама. До ђавола, сада ће сви незаинтересовани скроловати до доле и видети у чему је цака. Но, да се вратим на тему.



Већ годинама сам у потрази за идеалном кремом за лице, quest (гејмер у мени није могао да смисли паметнији појам) који је познат свакој жени, јер ретко која из прве ''убоде'' ону праву, којом је задовољна толико да купује њу и само њу до судњег дана. Ја свакако нисам та. Никада нисам ишла у екстреме и куповала оне са листићима злата и оком даждевњака, крилом слепог миша или ретком алгом с Филипина, или шта је већ популарно у последње време у козметичкој индустрији, мада имам утисак да су сваке сезоне све маштовитији; било је јефтиних и скупљих, али ретко када се догодило да не желим да пробам неку нову. У женском свету, верност према козметици је (често) немогућа, трава је увек зеленија ''преко'', и увек мислимо да ће нам неки нови састојак донети wow ефекат који се постиже углавном третманом званим фотошоп.

Тета Мадона је верна својој Адобе креми

Притом не мислим само на ''пеглање бора'', него и на кожу као са рекламе, баршунасту, без икаквих тачкица, вулканчића пред ерупцију и туфни различитих боја и нијанси. Без шминке и, нарафски, помоћи програма за обраду фотографија.
Креме волим од раног детињства, мама се често присећа како сам се, једном приликом, када сам остала сама на неколико минута, са непуних годину и по, од главе до пете намазала плавом Нивеа кремом, по лицу, коси, одећи... каже да су јој биле потребне недеље да ме потпуно одмасти. Ипак, љубав према тубицама, кутијицама и теглицама се задржала. Некако сам се увек враћала класичним, дечјим, јер су ми све друге изазивале алергију или једноставно нису пријале и понекада добром, старом јекодерму, који ме је спасао много пута, због опекотина које често зарадим у кухињи. Да, трапава сам, али то није тема данашње приче (добра идеја за наредни пут, када већ те анегдоте толико умеју да разгале мужа, можда би и другима било смешно).
Елем, сурфујући нетом претходних дана, док сам још увек била окована снегом ледом и нападом ''мрзе'', када ми се ништа није радило и нигде ми се није ишло, наишла сам на рецепт за home made крему, од познатих састојака,  од жена које је годинама користе и не желе да је мењају. Не желе? Одмах сам била заинтригирана, каква је то мађија која жене чини имуним на све лепе, шарене кутијице? Како им одолевају, под конац сложеним на полице дрогерија,  рекламама где се глумице савршеног тена куну да користе само њу и ни мрвицу пудера, билбордима на којима би поре требало да буду величине рукометне лопте, када би се виделе, а не виде се, јер модел/глумица/певачица/ријалити звезда има лице без пора, или су невидљиве, због дејства чудотворне материје откривене у дубинама нетакнуте прашуме, спаковане у кутијицу са поетским описом и елегантним натписом, уз много наглашених витамина, минерала и егзотичних хемијских састојака. Признајем, догађало се да поверујем слаткоречивим продавцима магле и пазарим нешто скупље (наводно и квалитетније) и једино што сам добила је тањи новчаник. Никаква спектакуларна промена се на мени није догодила, лице ми није постало достојно главне улоге у мултимилионском пројекту најпознатијег холивудског продуцента, заправо, нисам приметила никакву видљиву разлику. Snake oil salesmаn, all of them!


Сиду лечи

Чини да неми проговоре, коса поново расте, а слепи прогледају!

Расписала сам се, нећу знати шта сам хтела да кажем! Ах, да, била сам мрзовољна, читала сам свашта онлајн, наишла сам на занимљив рецепт за крему и решила да га испробам. Рекох себи: ''Што да не, волим кућну козметику, маслиново уље и кантарион су моји стари пријатељи, па што да не будем заморче за још нешто, ако сам могла за француске креме прављене у источној Европи?'' Лаганим кораком сам поскочила до апотеке, избегавајући успут леденице које су злокобно висиле са кровова циљајући ме у незаштићено теме, прибавила састојке и ... немам интересантну завршницу за овај део - вратила сам се кући. И најзад, ево рецепта!

100 мл Бекутан креме
50 прополис капи
50 АД капи
1 тубица јекодерма
1 кафена кашичица алкохола

Све састојке промешати и на крају додати алкохол, оставити посудицу отворену и мешати повремено док алкохол не испари. Док сам се ја играла апотекара (замислите оног старинског, што мирише на проминцле), муж је бацио поглед на то што мућкам и у пролазу добацио да бежим ако почне да шишти или да се пени. Дакле, игноришите духовите коментаре и сумњичаве погледе и наставите да мешате. Крема спремна. Не мирише на рибу, ако се прибојавате јекодерма, јача половина вам неће тепати ''гирице моја'', као мени моја, у тренуцима када бих се, после сунчања нарочито, намазала њиме. Мирише нежно и кожа је дивна после ње. Мислим, није нека филозофија, фина дечја кремица са додатним, још финијим, природним састојцима, не мож' да омане. Да не убаксузирам, тек пар пута сам се намазала њоме, али ми се за сада допада. Још једна охрабрујућа чињеница је та да је овај подухват финансијски исплатив, прополис и АД капи коштају по (око) 100 динара , а има их доста, па их можете користити за справљање више примерака или их искористити у друге сврхе - мислим да постоји неки рецепт за шампон у који се додају АД капи, ето прилике да и то истражим.

Ова домаћица је увек волела ''уради сама'' пројекте, па је овај био савршен за ове зимске дане, јер, има ли шта лепше од тога да, након напорног дана проведеног до гуше у послу просечне домаћице, напуните каду, лешкарите уз неку добру књигу или трач магазин, а онда намажете миришљавим кремицама и саме себи делујете као миришљава јелкица - home edition? 



Могуће је да су многи већ чули за ово, али за мене је ипак новост, јер немам обичај да скитам сајтовима који се тичу козметике, па је могуће да каскам коју светлосну годину за просечном женом, не замерите ми. Ипак, нећу се надати чаробним ефектима који измамљују интерпланетарне усклике одушевљења, али ако их буде, јавићу, свакако. Не знам откуд потреба за коришћењем астрономских термина у овом пасусу, и сама сам зачуђена, али згодно описују оно што желим да кажем, а нисам вична оним хемијским, па ће морати да послуже. До следећег читања, 

новопечена домаћица

(мало је фалило да напишем xoxo, Gossip Girl, али пијуцкам пиво док пишем, па је то вероватно разлог)


уторак, 14. фебруар 2012.

Дан заљубљених, Тривундан и прва клонирана мачка




Случајно се задесило да данас одлучим да напишем неколико редака, па, када сам се већ смиловала, ред је да кажем и своје мишљење о данашњем датуму.



   Не славим дан Св. Валентина, нити Дан заљубљених, не јер нисам заљубљена, него не видим поенту тога. Зар Валентина 14. фебруара нису обезглавили за казну што је у тајности склапао бракове? Како то некоме може да буде романтично? Комерцијални празник, класична мамипара - купујте поклоне,  плишана срца која ће скупљати прашину у соби, бомбоњере у облику срца које садрже максимум 8 чоколадица (Муж и ја смо једном приликом добили Милка бомбоњеру и били разочарани до коске, нарочито он) и сличне керефеке. Да се разумемо, нисам религиозна, ни Св. Трифуна не славим, а нисам ни неки винопија, волим да попијем шприцер ту и тамо или мало куваног вина, али се то сведе на свега неколико пута годишње. Сад испадох хејтер. Нисам, славите, људи шта хоћете, волите се, мени једноставно није романтично када морам да исказујем своју љубав тог одређеног дана. Радије ћу то радити осталих 365 дана у години (ова је преступна), мање-више у зависности од расположења, хормона и тога колико је муж добар. Зато, 14. фебруар за мене има више битнијих значења од простог празника створеног да од њега зарађују компаније које производе честитке и слаткише - већ сам наслов открива да је 2002. клонирана прва мачка, што само по себи и није (мени) важно, наравно да сам податак прочитала на Википедији, али ми фино служи као аргумент, зар не? Такође, истог дана, 2003. је скончала овца Доли. Ето, како ја да једем чоколаду, сада када то знам?! Шалим се, наравно, коме треба разлог да би јео чоколаду? Универзално средство за дизање ендорфина у крви, sweet, sweet  nectar of the gods!
Муж се не би бунио да му поклоним чоколаду у било ком облику, по могућству у што већој количини, али и он дели моје мишљење у овом случају. Бојкот! Волећемо се сутра и прекосутра и тако даље, волимо се и данас, али... ма, бојкот! Ни 8. март ми се не свиђа, ма колико Ташко Начић мислио да све жене воле каранфиле, али о томе касније...



среда, 8. фебруар 2012.

Под снегом и даље

Ритам живота у Војводини се прилично разликује од онога у мом родном граду, не само зато што је ово мање место, већ зато што је онај стереотип о Лалама, да је све ''натенане'' - истина. Што чистити снег са улица, када ће се отопити кад-тад? Мени не смета, свиђа ми се звук снега под мојим ципелама, не журим нигде и једино што ми, заправо, фали је добра воља мужа да ме на санкама вуче по граду. Да, завидим клинцима и да, свесна сам да би то изгледало невиђено глупо. Ипак, та филозофија, након одређеног времена, почиње да утиче на мене, тачније на мој мозак, који се ушушкао, примирио, као да је и на њега пало метар снега. Имам утисак да ће почети да рђа ако ускоро не предузмем нешто. 



Данас сам скувала ручак, скокнула до парфимерије да купим лак за нокте и скувала читав бокал чаја (дивљак сам, не умем да се задовољим једном шољом ту и тамо, само сипам и пијем, није ми доста. Боље и чај него доскорашња зависност од пепсија, кад мало боље размислим) и ... то је то, изгледа да ми је куповина лака за нокте била најузбудљивији моменат. То и осећај надмоћи када сам надмудрила тврду воду тиме што сам косу испрала артешком и сада ми коса најзад изгледа нормално. Треба ми хоби. С друге стране, немам инспирације, па не знам колико бих креативна била ових дана, тако да ми мало идеја остаје. Пробала сам да слажем неку слагалицу (кад смо већ код тога, мрзим кад неко каже ''пузла''!), од неких 1000 делова, са ликом Мона Лизе, али ми је два дана требало само за пар редака, све боје су ми деловале исто и... баталила сам. Пробала сам да цртам, али нисам имала добар папир, нисам имала одговарајућу оловку и ... нисам ништа честито нацртала, буквално, годинама, откада сам илустровала неку дечју књигу. Падао је снег и мрзело ме је да одем до књижаре. Дакле, то отпада, мада, у паузама мешања ручка сам нацртала прилично симпатичан портрет свог мужа загледаног у екран компјутера. Снег је сув, па прављење снешка баш и не иде и - не знам шта ми још преостаје. Очигледно ме је ''мрза'' узела под своје и не пушта. Све ме мрзи, креативност ми је на нивоу температуре ових дана, једва смислим чиме да нахраним мужа, а сада, када сам одлучила да своје мисли пребацим у сајберспејс, схватам да ме мрзи и да мислим. Тренутно ми је у мислима само парче штрудле с маком које стоји на пулту у кухињи. Ако се будем потрудила, можда телепатски убедим мужа да скокне по које парче. Сумњам, загледан је у неки научни документарац и не делује као да ће ускоро да прави паузу. Ипак, наставићу да покушавам. 
Где сам оно стала? А, да, зимска квази-депресија која се испољава у виду претварања мозга у пихтије и тера субјекте (мене, у овом случају) да се вуку по кући као пребијени, без жеље за било каквим активностима, осим враћања у кревет и шврљања по интернету и евентуалног мацкања кремама. Друштво ми прави мачка, која ме прати свуда по кући и пажљиво се смешта на мене чим се примирим на период дужи од минут и по. Једино што ме тера да се размрдам су Срећко и Ђуђа, мали јазавичарасти (не знам стручан назив за мешанце налик јазавичарима) псићи који од одушевљења скачу на моје чисте панталоне, остављајући трагове шапа различитих нијанси. Једино решење је да трчим колико ме ноге носе, од врата до капије, праћена њиховим збуњеним погледима и подсмешљивим погледом мужа, који каже да ја нисам ауторитет, јер на њега не скачу. Бла, бла, бла. Можда је у праву, али када скачу, значи да су срећни што ме виде, а призор њих двоје, онако кратконогих, у џемперићима, је довољан да ме угреје и на овом минусу. 
Сутра бих стварно могла мало да се тргнем из летаргије и осмислим мало активнији дан. Шетњица, мало фотографисања... могла бих да наговорим мужа да се одвеземо некуда поподне, до језера на пример, чула сам да зими служи као клизалиште, али још увек нисам присуствовала томе. Не верујем да ћу желети да пробам и сама, изгледала бих се као Бамби на леду, само мање грациозно. Смотана сам као сарма. Држаћу се обале... и снега, ако ту треснем, бар је релативно мекано. Ха, муж је направио паузу и отишао до кухиње... али се вратио празних руку. Експеримент није успео. Ипак ћу морати да протегнем ноге, а могла бих још чаја да сипам. Од телепатије нема 'леба... тј. штрудле. 

петак, 3. фебруар 2012.

Најзад, снег!!! У домаћинској кући се не штеди на узвичницима!



Наслов је, што би се рекло, ''ниђе везе'', али то приписујем свом узбуђењу које је уследило када сам се јутрос пробудила и погледала кроз прозор, а у дворишту - снег! Не микрометар, који се задржао на комшијским крововима, већ прави, правцати снег, свуда, на крововима, капији, па чак и кучићима. Морали смо а) да им скинемо џемпериће, јер су били мокри од снега у који су ускакали потпуно одушевљени, што је и разумљиво, јер га до сада никада нису видели, с обзиром на то да су рођени на пролеће и б) да очистимо прилазе кући и њиховој кућици, јер су кратконоги, па постоји опасност да их погубимо у снегу. Мачке су решиле да га игноришу, заузимајући стратешки положај на радијатору, под ћебетом или на њему (како која), а судећи по њиховом понашању, најбољи начин да не обраћаш пажњу на снег је, изненађења ли, да не излазиш напоље.
Не знам колико муж дели моје усхићење, с обзиром на то да је он задужен за чишћење, у ствари знам, по његовом гунђању док гледа кроз прозор.



Авај, ја не могу да му помогнем, чак и када бих хтела, јуче сам се опекла на свекрвину змај-рерну (температура је или 0 °C или 350 °C), која има видљиве грејаче, као оне старе грејалице за купатило (ал' сам објаснила, свака ми част), па сам дигла руке од свега.

Ипак сам нашла слику, да дочарам злогласне грејаче-пекаче

Носим кратке рукаве, рукавице не долазе у обзир и успевам да исфлекам све мајице, јер не могу да се навикнем на то да ми је надланица намазана масним, делотворним средством против опекотина.
Ипак, то ме неће омести у плановима за санкање, грудвање, ваљање и скакутање, не звала се ја Лоример... а и не зовем се тако. Постајем свесна да ће ово бити моје најкраће писаније до сада, али, хеј, чекала сам снег дуго, призивала, кукала и гуглала индијанске рецепте за призивање падавина и исплатило се, па сад није пристојно да га пустим да чека. Снеже, хир ај кам!