недеља, 25. март 2012.

Пролеће, младенчићи и тако то



Најзад, пролеће је дошло, макар и календарски, пошто му не верујем док све не почне да пупи и цвета. Сумњичава сам с разлогом, сећам се пролећног дана, када сам у јапанкама и трофртаљкама кренула у биоскоп (приказивала се ''Фрида'' у ''20. октобру''), беше леп, сунчани дан, 20 и кусур степени. Након филма, излазим на улицу - снег! Потпуни ватафак моменат. Зато, прво 'оћу доказе, па можемо да се дружимо, пролеће и ја (и крпељи, мрави на пикнику, понеки комарац и полен). Ионако ме је стрефио пролећни умор, нокаутирао ме је као Тајсон. Спавам као међед зими, 10 сати ми није довољно ноћу.

Као додатак, Младенци, које смо, као новопечени супружници, обавезни да славимо, су се отегли на три дана, гости су долазили у подне, поподне и предвече, најављено и ненајављено. Све драги људи, али три дана, људи моји, била сам као мува без главе. Додајмо на то и два дана кувања и спремања - онога ко је рекао да младенци сами све морају да спреме треба оковати за неку стену, као Прометеја. Престрого? Можда. Да нисам ненаспавана, можда не бих била тако нехумана. Обратите пажњу на количину негације у претходној реченици. Дивим се самој себи.




Светла страна Младенаца - клопа за три дана унапред, живахна атосфера у кући, конструктивно ћаскање и - поклони. Тамна страна - гоооомила судова, мрвица и свест да не могу да се клонирам, макар на кратко. Муж је припомогао, колико је у његовој моћи, мало је прао судове, олизао шерпу или две и био спољни момак, стално спреман, запертланих патика, јер ми је мало-мало па нестајало чоколаде, прашка за пециво, брашна. Успео је чак и да одрема поподне.

Младенчићи су ми скоро дошли главе. Никада их нисам правила, с обзиром на то да никада пре нисам била свеже удата (не рачунам први пут, када су ме старији брат и сестра од тетке удали за првог комшију, вршњака, на мору, негде 1987.), рецепт сам нашла на Ана форуму, где најчешће убијам време и решила да их направим на брзака, пошто је сам поступак деловао просто к'о пасуљ, за мене, сада већ journeyman-а у кувању/печењу. И би тако некако, умесих тесто и тутнух га у фрижидер, где треба да одстоји целу ноћ. Већ сам задовољно трљала руке како је то прошло без проблема (велика грешка), кад сутрадан, кренем да развијам тесто, а оно се већ након 2 минута на собној температури претвара у ... не знам ни ја шта.. нешто конзистенције која онемогућава да се изваде облици калупом и пребаце у плех. Све се распада, цури, лепи. Welcome to your kitchen nightmare. Тако ми и треба када сам их потценила. Уследило је развијање најмањих количина теста икада, филмски брзо калупљење, премештање на папир за печење, а онда та-на-нааа, свекрвина змај-рерна. Већ води 1:0, имам ожиљак на руци из прошлог окршаја, а сада има предност јер јој не ради термостат, а ја благе везе немам како да је натерам да ми колачиће пече на 180 степени. Доскочила сам јој, ипак. Укључим је, након 5 минута убацим плех, па искључим рерну после 10, па укључим опет и тако не-знам-ни-ја-колико пута, пошто младенчића треба да буде 40. Код мене у режији је било 40, од тога одбацимо +/- 10% које грејач спали до непрепознатљивости, додамо један плех ''за сваки случај'', а остатак бива претворен у којекакве пужиће и плетенице, пошто је теста било довољно за пук војске. Ипак, сви су тражили рецепт, испали су као медењаци из радње. Једите, уживајте, ја то више не правим, јок-јок. Скупљам снагу за ст. оноре, само што се тај окршај неће догодити код свекрве у кухињи, морам да имам предност домаћег терена.



Успела сам да направим и две торте, од којих је једна отишла тако брзо, да нисам стигла ни да је усликам. Ево како изгледа у оригиналу, моја је изгледала малтене идентично, али авај, нисам била довољно брза.

by kasicicaseceraiprstohvatsoli.blogspot.com

Друга је доживела третман шлагом и забадање заставица ради увесељавања моје маленкости, уосталом што да не, моја торта, могу да правим циркус од ње ако ми се хоће, а и бејах у ПМС-у, нико није смео да ми се супротстави.


Изгледа као да је направљена ше'сет и неке, зар не? Моја опсесија фотошопом је крива за то, да могу, све бих фотографије обрадила на тај начин, делују ми тако носталгично и лепо. Још само да направим сталак за торту који прижељујем, ето мени још vintage  успомена. Но, то је тема за неки наредни ''уради сам'' пост.

Муж и ја смо недељу провели напољу, одвезли се до реке, јер смо чули да има невероватно много патака, али нисмо наишли ни на једну. Уместо фотографисања пернатих живуљки, терала сам мужа да скаче, не бих ли га фотоапаратом ухватила у скоку. Пошто, сам, наравно, сметнула с ума да треба да подесим фотоапарат, добили смо серију слика на којима муж шета дугим корацима са чудним покретима руку. Продужили смо на чашу лимунаде и уживање на поподневном сунцу, онако како би свака лења недеља требало да протекне, у вршењу фотосинтезе.

То је све што имам да кажем на ту тему (Форест Гамп), и тиме завршавам своје излагање за данас, а за крај ево мало музике, јер лепих и позитивних ствари никад доста. :)


И дааа, добила сам још једну дивну наградицу, овога пута без икаквих обавеза, таговања и одговарања на питања (мада сам закључила да ми то одговарање на питања понекад прија), па се зато захваљујем Јагодици Ђаволици што је мислила на мене и што мисли да ми је блог леп :)



уторак, 20. март 2012.

Beat this, Meryl Streep!


Време је за још једну игрицу/наградицу, овога пута у питању је



за мене, версатилну, душу дала - кувам, блогујем, упорно тражим бољи омекшивач за веш и правим подметаче за чаше од трачерских магазина, зло се смешкајући када помислим да ће лик Секе, Цеце, Кебе бити заувек заробљен у колуту савијених новина, под неком чашом, шољом и бонус слојем лепка ради водоотпорности.

Малко касним с одговором на ову номинацију, али моје пријатељице-блогерке већ знају да сам ленчуга, па се надам да ми то не узимају за зло, нарочито Ms Jelena, којој могу да захвалим за ову част, овом наградом сам се изједначила сам Мерилина три оскарчића, и ем је ово забавније од 5 сати седења и ишчекивања хоће ли ми уделити статуету или сам се џабе шминкала/утезала, ем не скупља прашину на полици. Win-win!

Игра иде овако:

1. Захвали блогеру који ти је доделио награду и стави линк до његовог/њеног блога. 
2. Напиши седам ствари о себи.
3. Проследи награду 10 блогера (ово звучи граматички чудно, а то не волим)

1. Чек'д!
2. 
    а) Волим животиње и списак жељених врста расте малтене свакодневно. Ако се икада обогатим, живећу са свим својим псима, мачкама, творовима, прасићима и капибарама заједно на једној вееееликој, лепој фарми. 
    б) Пратим преко 15 серија одједном. Не пушим, не пијем, не коцкам се. Ово је моја зависност.
    в) ''Помало'' сам grammar nazi.
    г) Смотана сам као сарма за многе свакодневне ствари - од односа са људима до бирократских  керефека, немам појма где се вади здравствена књижица и како се попуњавају формулари, грешим у сабирању, али без проблема решавам компликоване диференцијалне једначине.
   д) Памтим ситнице и глупости, а заборављам битне ствари. Има већ месец дана како ми је истекао уговор за адсл, али зато знам напамет наслове свих филмова Винсента Прајса, хронолошки.
    ђ) Тешка сам к'о Трепча. Питајте мужа.
  е) Ако ми ускратите сан - не одговарам за своје поступке. Као кењкаво дете? Oh, much, much worse.

3. 10 блогерки којима прослеђујем ову наградицу су:

- kvarta sulless (иако је заузета и зато слабо блогује)

Схватила сам да  ми треба више лепих блогова за читање & уживање. Мораћу да зароним у дубине блогосфере.




Да нам живи (ручни) рад!

Ево мене опет у овим крајевима. Направих малу паузу у писању из одређених разлога (чиста лењост), али морам да нагласим да нисам била тако лења у другим сферама живота - мој изазов тече сасвим океј, извештила сам се, па сам тиме, можда, и достигла свој циљ, али свеједно планирам да круна моја пекарске каријере (уопште не звучи претенциозно) буде ст. оноре колач, питање је само хоћу ли то урадити на сам празник Св. Онореа или малко пре. Размислићу још мало о томе, ја сам бик у хороскопу, морам о свему да размислим, да размотрим из свих углова, променим мишљење неколико пута, вратим се на оригиналну замисао, покачим идеје на пинтерест, па оставим све да чека још неко време, да се утисци слегну. И нико не сме да ме пожурује, онда ћу из ината још мало да размишљам. Ја компликована? Ма јок.

Поред, сада већ класичних, кухињских активности, ових дана сам била инспирисана и неким идејама за рециклирање старих ствари - наишла сам на фини сајт који се тиме бави и решила да покушам, боље да занимам прсте тиме него хватањем сланих/слатких занимација и њиховим преношењем до уста. Фино се поклопило и то да сам имала гооомилу новина за бацање и остатке материјала од панталона које ми шије госпођа мати, пошто ја нисам много напредовала у кројењу/шивењу од ере прављења хаљиница за барбике (да будем јаснија, то је било пре више од 15 година, да не помислите да бих се ја, озбиљна жена, сада играла њима... кога ја то заваравам - наравно да бих, само ме мрзи да се пењем на таван и избунарим их из ко зна које кутије), па сам решила да урадим нешто корисно... или само да се додатно забавим док гледам неку нову мини-серију коју сам нашла на нету.


Старе новине - увек ми је помало жао да их бацим, не из сентименталних разлога, већ што знам да бих за те количине добила макар неку сићу да купим жваке, негде ''преко'', а овако само бацам новац који сам претходно дала да бих их прочитала и евентуално ставила на дно папагајевог кавеза. Интернет ми је показао да се старе новине могу искористити на невероватне начине, углавном ако умете да хеклате (не умем), штрикате (јок) или имате приступ занимљивим смесама/лепковима/чудима који се продају свуда по Америци, али не и код нас. Негде између је била и проста идеја - подметачи за чаше од новина. Хеј, па за то сам способна, повиках у себи, помало обесхрабрена тиме што ме пре неколико векова нико не би оженио што знам да раставим компјутерско кућиште и све компоненте - као војник снајпер - и вратим све на своје место у кратком временском року. Мајстор сам за кречење, фарбање и модификацију старог намештаја, ал' без хеклања, штрикања и везења ништа не бих урадила. Дакле, подметачи су били потаман за мене, аналфабету ручног рада, па сам пустила серију ("Call the midwife", BBC) и почела да цепкам новине на траке, па да их увијам, увијам, увијам и увијам, а онда увијам још мало, док нисам дошла до жељене величине. На крају их само треба учинити водоотпорним, лепак за дрво ће вршити посао, јер је провидан када се осуши. Подметачи су стварно прелепи, подсећају ме на Ван Гогову ''Звездану ноћ'', нарочито ако их правите у плавичастим или жутим тоновима. Имам утисак да би фантастично изгледали када би се правили од колаж-папира, али ондаК то не би било рециклирање, а и ко ће да иде сад до књижаре...




Лоша страна ове занимације је што прсти после боле као да сам на њима ''трчала'' маратон, заправо, највише палац и кажипрст, пошто су главни у овом бизнису, што сам схватила пошто сам након завршеног посла узела миша у руку и било је клик - јао! - клик - јао! Дефинитивно се нећу обогатити продајући их нити размишљам о серијској производњи, али ако желите уникатне, artsy подметаче - покушајте, бар су јефтини.

Пошто су ми се прсти одморили, а није ми било доста ''уради сам'' забаве, на ред је дошао и текстил - они парчићи преостали од мојих нових панталона-тренерке. Зашто би ико шио тренерку, можда се неко приупита - одговор је прост - у Србији нема женских тренерки дужине ногавица метар и три'ес, колико је мени потребно. Домаћица је високо чељаде. 



Елем, остаци материјала и ја смо се ухватили у коштац једне хладне мартовске ноћи, док је муж мирно спавао, а ја гледала Criminal Minds, с маказама у руци и јасним циљем, тј. два. Трака за косу и наруквица. Ето, сад делује неамбициозно, али однекуд морам да почнем, јелте. Траку за косу сам направила тако што сам направила најпростију плетеницу и увезала крајеве чврсто, да би чвор био што мањи - то је цела мудрост, али тако дивно изгледа, не скидам је с главе. Мораћу да проширим делатност и пробам нешто друкчије/маштовитије у скоријој будућности. Ево резултата:


Ја чупава? Никад!

Лепо изгледа уз опуштени, свакодневни стил, пошто је направљена од сивог памука, а уз то је и практична, а ја волим практику у сваком погледу. Е, онда сам решила да прионем на оно најбитније - наруквицу! Зашто - зато што сам видела једну на горепоменутом сајту и заљубила се на први поглед - плетеница од шест нити (ко би рек'о да је тако просто исплести је), памучна, мекана, милина једна, а успут изгледа баш, баш занимљиво. Упутство је овде, а ево како је мени испало:

Преко, испод, преко, испод, преко...

На руци изгледа фантастично, масивно, а опет је тако лагана и удобна, има да их направим у свим дугиним бојама! Моје одушевљење није изазвано само попијеним еспресом пре неколико сати у граду, стварно сам срећна како је све испало и сада вредно скупљам ситне пројекте којих бих могла да се прихватим пошто се уморим од лепог времена и вршења фотосинтезе у башти, ионако кажу да ће киша ускоро, што значи - још наруквица! Блуза од мужевљеве мајице! Рециклиране кутије од Нес-кафе!Ааа! Ок, ово је већ дејство кофеина, признајем. Ипак, понекад ми је жао што немам више руку... или клона који је склон оваквим подухватима. Превише је тога што бих желела да направим, видела сам тепих од мајица са кратким рукавима... изгледа невероватно, али још увек нисам толико вешта, одакле ми толико мајица, а и сумњам да би моја машина хтела да шије тако дебели материјал. Можда ипак да проверим чега све има у ормару...?

Камо среће да је мој!

уторак, 6. март 2012.

Изазов у изазову, let the games begin!






Ово ће бити кратак (али сладак) пост, јер само желим да најавим нешто што желим да урадим у оквиру самозадатог изазова, да не бих заборавила (к'о што умем) и да бих себи дала полет да се стварно потрудим око тога. Знам себе и вероватно бих интензивно размишљала о тој идеји, а онда бих се убедила да ми ионако не би испало добро, па што да се уопште трудим, окачићу неколико сличица на пинтерест и у потаји уздисати што сам кукавица, chicken, yellow belly и не смем да покушам нешто што француски посластичари раде вековима. Па не мож' то тако, Жућа није врана! Побеђујем деструктивне моћи аутосугестије! Ништа не лечи стра' боље него јавно обећање да ћу нешто да урадим, превише сам поносна да обећање не испуним. Сад вероватно мислите да ћу се прихватити посла прављења скулптура од топљеног шећера или торте од метар и по, па се припремите на разочарање, али за мене би и то било вееелики корак унапред. 

Елем. У последње време често гледам нови канал на тв-у 24 Kitchen, који ми је најпре, с обзиром на то да је холандски, деловао као скупина људи са врућим кромпиром у устима и кокицама у грлу који објашњавају како се праве чудни специјалитети које никада не желим да пробам у свом животу. И има их (данас је Рудолф правио црвени купус са јабукама и сланином са карамелизованим жутим шећером - бљак!), али се између тих, мени нејестивих, ђаконија, појавила тортица, колачић о коме причам све време. Тражила сам (узалудно) по нету да ли постоји српски назив за то, али цврц, ништа не нађох, чак ни прилагођено име свеца у чију част се прави, па ћу морати да се довијам и објасним како знам и умем.

У Француској, Saint-honoré је слаткиш који се сваког 16. маја прави у част Светог Онореа, заштитника пекара и посластичара. Прави се са принцес крофнама и карамел-кремом, лиснатим тестом и слатком павлаком. Зар треба још нешто да кажем? They had me at caramel

avosassiettes.fr
  
Никада нисам карамелизовала шећер, нисам правила принцес крофне, нисам правила право лиснато тесто (имала сам један покушај јуче, испало је лепо, али није то - то!) и, помири се с тим, домаћице, аматер си као lvl 2 паладин (пардонирам на гејмерском жаргону, недостају ми игрице помало, али немам времена за њих тренутно).

Ипак, стисла сам петљу, написала сам - црно на бело- ухватићу се у коштац са сент оноре противником и једно од нас двоје ће изаћи као победник. Или ћу ја појести њега или ће он мене. Будимо реални, вероватније ћу ја њега, али бих волела да макар буде укусан. 

Ето, рекла сам, написала, обећала. Ускоро ће и муж видети шта намеравам (стићи ће му нотификација о новом посту, па ће ми и он скакутати нестрпљиво чим прочита реч ''карамел'', ''слатка павлака'', ''колач'' (замишљам Хомеров глас) , тако да ћу имати подршку и подстрек за своје намере. За сада преживљава своје дане као мој покусни кунић, а ја обећавам да нећу ниједан рецепт ставити на блог пре него што он испроба направљено и остане жив и након 2 сата од конзумирања. Challenge accepted.

субота, 3. март 2012.

Ко нема у глави, има у прстима!

Машница на прсту је једино решење, изгледа.

   У прошлом посту сам писала о хлепчићима, да не помињем и то да су ми они били инспирација да уопште напишем нешто ново, али шта урадим? Поменем их и онда заборавим да о њима пишем детаљније! Можда ми фали јод? Политикин Забавник често објављује рекламе за Минакву, кажу да она садржи виши ниво. То, или да почнем да лижем со, као крава. Можда почнем боље да памтим.
Дакле, исправљам грешку, посвећујем ове редове само интегралним, округлим хлепчићима!
   Мислим да је ово први пут да ми нешто што садржи квасац испадне добро. Озбиљно. Наравно, као аматер у овој сфери кулинарства, увек очекујем да тесто нарасте 10^n пута, па се мало разочарам када постане ''само'' дупло веће. Такође, никада нисам користила интегрално брашно. Не бих ни сад, али се једно паковање вукло месецима по кухињи, појавивши се мистериозно ниоткуда. Када сам одлучила да му скратим муке, мало сам чачкала по нету и наишла на симпатичан рецепт за нешто што ми није деловало компликовано за мене, почетника. Наравно, кад кажем рецепт, мислим на слику пецива које је лепо изгледало. Обично тако тражим, па ако ми крене вода на уста, ја бацим поглед и на поступак спремања. Снобизам или недостатак храбрости да се упустим у авантуру на невиђено? Хм, хм. У сваком случају, избор је пао на ''најдраже лоптице'' са Coolinarke. Кликом на линк можете видети рецепт, пошто ме мрзи да га куцам. Ленштина сам, знам. Стидим се. То ме подсети на последњи пут када ми је ленствовање упропашћено до крајњих граница, пре само неколико дана. Решила сам да хедонистички проведем поподне, лежећи у кади, направила сам пену, сипала миришљаво уље у воду, упалила свеће около, донела чак и лаптоп да бих одгледала нову епизоду Criminal Minds надајући се да нико неће бити ликвидиран на начин на који намеравам да се опустим. Није. После читавих 5 минута, чуло се једно мјау. Па још једно. Мјау. Мјау. Мјаууууууууууу! Мјаууууууууууу! Није вредело игнорисати, починилац (сленг достојан криминалистичке серије) није имао намеру да стане. Ни ја нисам имала намеру да изађем из каде. Позвах мужа упомоћ, али нема одговора. ''Мужу!'' - Мјау! ''Мужууу!'' - Мјаууууу! Уздахнух дубоко, схвативши да нисам понела телефон са собом. Компјутер! Захваљујући боговима wifi-ја, послах вапај преко фејсбука. Ускоро, муж је скинуо слушалице од којих није чуо очајне повике ниједне од нас, одшкринуо врата купатила и репато, досадно створење се у једном скоку створило поред ивице каде. Да може да говори вероватно би рекла разочарано: ''Бљак, лежиш у води! Crazy Human!'' (боље звучи на енглеском, зар не?). Онда је покушала да са веш-машине дохвати моју косу, премазану жуманцетом и маслиновим уљем. Комбинација је била фасцинантна и, очигледно, неодољиво укусна. Ипак, више је волела да буде на сувом него да удовољи својим гурманским инстинктима. Остатак времена је провела гледајући са мном серију, на безбедној удаљености од омражене H2O. 
Наравоученије: направити вратанца за мачку на купатилу, по систему - ако не можеш да их победиш, повинуј им се, што нарочито важи у случајевима када је о мачкама реч.
Јој, ето, опет сам развезла нашироко и надугачко, а нисам завршила причу о хлепчићима! Ево вам хлепчића, пре него што их опет заборавим! 

Мало сам се извештила и у сликању, а, а?

Сада би ми боље било да одем и проверим јесам ли искључила шпорет, пеглу, да муж није остао затворен на тераси или нешто слично, оваква погубљеност не мирише на добро. Али, хлепчићи то надокнађују. Ммм, хлепчићи, па још с маслацем, ух, ух. Милина.

Опсесија звана Пинтерест и понешто да се грицне





Пре неколико месеци сам приметила да на одређеним сајтовима које пратим, поред дугменцета за дељење на фејсбук и твитер, постоји и дугменце за пинтерест. Њушкало какво јесам, морала сам да истражим шта је то, чему служи и има ли места за мене тамо, под условом да ми се допадне. 



Ох, допало ми се! Интернет плутана табла, а слике се могу прикачити са свих могућих места, организовати на посебне табле. Ето одушка за мој хард диск! Све оне слике моје кухиње из снова, фантастичне идеје за узглавље кревета и упутство како направити сталак за торту, све сам преместила тамо, а успут нашла и још ствари да употпуним колекцију. Проблем? Заразно је као семенке. Ко би рекао да ћу уживати у томе да сатим и сатима виртуално качим виртуалне слике на виртуалне табле. Било ми је лепо, али је бол у леђима касније био далеко од виртуалног. 
Заразила сам и мужа, који, додуше, не ставља слике своје куће из снова, већ тавана на којима висе шункице и сланина, прасиће на ражњу и лепо аранжиране печенице. ''Стављам оно што волим'', правдао се видевши моју подигнуту обрву. Сваком своје. Чак је и вечерас завапио, када је видео да сам испекла интегралне хлепчиће - ''па где је ту сланина?'' Можеш истерати Лалу из Баната, ал' не можеш Банат из Лале. И доби пржене, сласне комадиће поврх миришљавих округлица.
Шифра интегрални хлепчићи значи да нисам одустала од изазова који сам себи поставила. Јок. Држим се и добро ми иде. До сада сам се ухватила у коштац са неколико ствари, али сам неке понављала, јер сам се у њих заљубила, попут кекса са поморанџом и чоколадом. Нешто као Пионирови cookies, али домаће


Можда нису најлепши кекси које сам у животу видела, али се праве муњевито, а тако и нестају са тањира касније. О мирису који остаје иза њих и да не говорим. Још један плус је што могу да их направим у величини која ми одговара, да могу да узмем један (али вредан) уз кафу поподне и да уживам, а и муж има велике руке, када направим ''кексић'' пречника 7-8 цм, буде му таман.
ево рецепта:

300 г брашна
100 г шећера
2 јаја
1 прашак за пециво
1 ванилин пећер
рендана кора једне поморанџе
250 г маслаца
100 г чоколаде

Поступак је прост к'о пасуљ - смутите све заједно, обликујете кексиће рукама, као пљескавице, поређате на плех обложен папиром за печење (ко га измисли, треба му дићи споменик!) и пеците док не порумени, тј. док му ивице не потамне. Мљац. Правила сам и варијанту без поморанџе, са додатком рума и испали су једнако дивни. Следећи подухват је са кокосом! Могућности су непрегледне! Живела рерна! Рерна? Живеле домаћице!