Под снегом и даље

Ритам живота у Војводини се прилично разликује од онога у мом родном граду, не само зато што је ово мање место, већ зато што је онај стереотип о Лалама, да је све ''натенане'' - истина. Што чистити снег са улица, када ће се отопити кад-тад? Мени не смета, свиђа ми се звук снега под мојим ципелама, не журим нигде и једино што ми, заправо, фали је добра воља мужа да ме на санкама вуче по граду. Да, завидим клинцима и да, свесна сам да би то изгледало невиђено глупо. Ипак, та филозофија, након одређеног времена, почиње да утиче на мене, тачније на мој мозак, који се ушушкао, примирио, као да је и на њега пало метар снега. Имам утисак да ће почети да рђа ако ускоро не предузмем нешто. 

Данас сам скувала ручак, скокнула до парфимерије да купим лак за нокте и скувала читав бокал чаја (дивљак сам, не умем да се задовољим једном шољом ту и тамо, само сипам и пијем, није ми доста. Боље и чај него доскорашња зависност од пепсија, кад мало боље размислим) и ... то је то, изгледа да ми је куповина лака за нокте била најузбудљивији моменат. То и осећај надмоћи када сам надмудрила тврду воду тиме што сам косу испрала артешком и сада ми коса најзад изгледа нормално. Треба ми хоби. С друге стране, немам инспирације, па не знам колико бих креативна била ових дана, тако да ми мало идеја остаје. Пробала сам да слажем неку слагалицу (кад смо већ код тога, мрзим кад неко каже ''пузла''!), од неких 1000 делова, са ликом Мона Лизе, али ми је два дана требало само за пар редака, све боје су ми деловале исто и... баталила сам. Пробала сам да цртам, али нисам имала добар папир, нисам имала одговарајућу оловку и ... нисам ништа честито нацртала, буквално, годинама, откада сам илустровала неку дечју књигу. Падао је снег и мрзело ме је да одем до књижаре. Дакле, то отпада, мада, у паузама мешања ручка сам нацртала прилично симпатичан портрет свог мужа загледаног у екран компјутера. Снег је сув, па прављење снешка баш и не иде и - не знам шта ми још преостаје. Очигледно ме је ''мрза'' узела под своје и не пушта. Све ме мрзи, креативност ми је на нивоу температуре ових дана, једва смислим чиме да нахраним мужа, а сада, када сам одлучила да своје мисли пребацим у сајберспејс, схватам да ме мрзи и да мислим. Тренутно ми је у мислима само парче штрудле с маком које стоји на пулту у кухињи. Ако се будем потрудила, можда телепатски убедим мужа да скокне по које парче. Сумњам, загледан је у неки научни документарац и не делује као да ће ускоро да прави паузу. Ипак, наставићу да покушавам. 

Где сам оно стала? А, да, зимска квази-депресија која се испољава у виду претварања мозга у пихтије и тера субјекте (мене, у овом случају) да се вуку по кући као пребијени, без жеље за било каквим активностима, осим враћања у кревет и шврљања по интернету и евентуалног мацкања кремама. Друштво ми прави мачка, која ме прати свуда по кући и пажљиво се смешта на мене чим се примирим на период дужи од минут и по. Једино што ме тера да се размрдам су Срећко и Ђуђа, мали јазавичарасти (не знам стручан назив за мешанце налик јазавичарима) псићи који од одушевљења скачу на моје чисте панталоне, остављајући трагове шапа различитих нијанси. Једино решење је да трчим колико ме ноге носе, од врата до капије, праћена њиховим збуњеним погледима и подсмешљивим погледом мужа, који каже да ја нисам ауторитет, јер на њега не скачу. Бла, бла, бла. Можда је у праву, али када скачу, значи да су срећни што ме виде, а призор њих двоје, онако кратконогих, у џемперићима, је довољан да ме угреје и на овом минусу. 

Сутра бих стварно могла мало да се тргнем из летаргије и осмислим мало активнији дан. Шетњица, мало фотографисања... могла бих да наговорим мужа да се одвеземо некуда поподне, до језера на пример, чула сам да зими служи као клизалиште, али још увек нисам присуствовала томе. Не верујем да ћу желети да пробам и сама, изгледала бих се као Бамби на леду, само мање грациозно. Смотана сам као сарма. Држаћу се обале... и снега, ако ту треснем, бар је релативно мекано. Ха, муж је направио паузу и отишао до кухиње... али се вратио празних руку. Експеримент није успео. Ипак ћу морати да протегнем ноге, а могла бих још чаја да сипам. Од телепатије нема 'леба... тј. штрудле.