недеља, 29. јануар 2012.

Хоћу свој снег, нећете ме преварити!

sandrasingh.com

Србија под снегом. Ванредно стање. Путеви завејани. Лаж!
Добро, није лаж, али би било лепо да се тај снег лепо распоредио и код мене мало нападао. Макар мало. Довољно да ту и тамо шкрипне под чизмама, да могу да изгрудвам мужа док чисти стакла на ауту и макар за малог, минијатурног снешка. Осим вечите несташице пара, што мора и снег да фали. Све лепше изгледа када се забели. Суморне градске улице, блато, голе гране, све изгледа лепше и све је тише и ... могу овако до сутра, али поента свега је да хоћу своје парче снега! Што је најгоре, муж и ја смо отишли у посету његовој породици, у други град, а тамо ни центиметра. Почињем да размишљам о пресељењу у Сјеницу или на неку планину, тако ћу бити сигурна да ћу зими бити задовољна, снег је загарантован!
Желим да се бацим у снег и млатарам рукама и ногама (уз мало среће и уз погледе згранутих комшија), љубимци би се радовали и играли са мном, када је снег у питању, исто размишљамо... једино што ја не бих пишкила у снег. Сетих се оног савета - Немој да једеш жути снег! Бљак.

Заиста, све што сам од ове зиме добила је блато, киша и смрзнут нос од северца који ових дана дува. Чак ни пристојне слике не могу да поставим, јер сам кабл од фотоапарата заборавила код куће, па не могу да дочарам како голо све изгледа. Наравно, много се боље осећам када се искукам насред интернета, онда добијем полет потребан за друге активности, макар и по овако глупом времену. Кажу да ће сутра бити до -15, а то значи да ће мужевљеви љубимци морати да обуку џемпериће, не шалим се. Ионако слабо подносе зиму, имају кратке ножице и кратку длаку, па су баш зимогрожљиви.

zazzle.com

 Имам утисак да ће их сажвакати до краја дана, али хеј, бар смо покушали. То ме подсети, мораћу да научим да штрикам, имам жељу, само игле да набавим, боље то него да играм Скирим (иако се чита Скајрим правилно, али - бла!), бар ћу имати осећај да сам урадила нешто паметно. Прво што ћу иштрикати је Грифиндор шал, ма колико детињасто то звучало; желим га већ годинама!

etsy.com

Па ето, ко има вишак снега, слободно шаљите на моју адресу, добродошла је и телекинетичка пошиљка. Озбиљно, постајем очајна!


Домаћица, ноћна птица



Претпостављам да добре домаћице обаве све кућне послове на време; подови се сијају, јастучићи на троседу су протресени и доведени у стање највеће ваздушастости (?!), домаћица је навила косу на папилотне, ручак за сутра је, можда, већ скуван, и до поноћи се већ одлази на починак - заслужено. Можда, у паралелном универзуму.

Не кажем да моји јастучићи нису пуфнасти, јесу, а и све остало може да се обави у току дана, али мој дан се не завршава у поноћ или (ју, наопако!) раније. Из неког разлога, мој мозак је фабрички сетован (намерно, пошто звучи више технички) да тек тада живне, када се Пепељуга претвори у бундеву, а ципеле у пудинг, када Бил Комптон попије прву ноћну бочицу ТБ-а, наступам ја. Тумарање по стану тада има много више смисла, добијам нове идеје, а нико ме не омета у том креативном процесу, телефон не звони, нико нигде не жури. На телевизији нема реклама. Програм је, генерално, много бољи ноћу, иако слабо обраћам пажњу на тај медиј. Углавном користим компјутер, нарочито када хоћу да надокнадим пропуштене епизоде омиљених ми серија. Муж није ноћна зверка. Он је у кревету бар два или три сата пре мене. Дајем му предност да покуша да заузме и моју половину кревета, а после га немилосрдно гуркам и окрећем, не бих ли се домогла својих јастука, неопходних за добар сан. Спавам са, осим са преко потребним великим јастуком, три мала, по мом мишљењу, једнако потребна, али ако питате мужа, ја изводим керефеке. Један је грлиша, један за под руку кад спавам на страни, а трећи је шетајући, служи да га ставим на главу ујутро када ме муж пробуди, јер устаје пре мене, да пригуши звукове његовог суптилног облачења, трупкања и отварања фиока и ормарића. Дакле, must have.

Једини дан у години, када се моја способност да виленим читаву ноћ исплати је додела Оскара.
Крај фебруара је код мене у календару увек обележен као време за Оскара и увек сам спремна пре одређеног датума, са урађеним домаћим задатком - одгледаним номинованим филмовима. Не свим, али у најбитнијим категоријама - да. Зашто то радим? Зато што је традиција, од детињства, зато што сам филмофил, зато што је гламурозно, нестварно и потпуно пренадувано, хаљине су невероватне, све шљашти и светлуца, једном речју - фантастично! На крају крајева, треба искористити шансу и одгледати што више ремек-дела док нас SOPA, PIPA и ACTA све не баце у сибирски гулаг због жеље за културним уздизањем.

Моју страст према филмовима и додели Оскара дели једино моја најбоља другарица и кума, али због незгодног термина доделе, не стижемо да заједно гледамо церемонију. Једном сам приморала мужа да гледа са мном, издржао је првих 20 минута црвеног тепиха, а онда утонуо у чврст сан... или се правио да спава, нисам начисто. Чак ни мачка не издржи до краја. Оно што ја прижељкујем од Оскара сваке године је једна забавна ноћ, са мрвицом гламура у мом животу, не гледам тв у балској хаљини, али, знате оне сцене које нам Холивуд сервира, када неколико пријатеља прави тематске журке, сви су весели, насмејани и све је сјајно? Нешто као у Friends, How I met your mother и сличним серијама. Схватила сам да то и није превише реално, као ни малтретирање мужа у ту сврху.

Очекујеш ово

... добијеш ово.

Колико год да јадно и бедно делује гледање доделе Оскара уз друштво обезнањене мачке и гомиле кокица, ипак ми не смета, то је моја традиција, нико не мора да ме види како скичим од среће када видим лепу хаљину или неку грозну (једнако забавно), како навијам и гледам у списак својих фаворита да видим колико сам добитника погодила. Да, имам списак. Да, схватила сам колико је то блесаво. Авај, ништа боље од тога да своје ноћне ексцентричне навике поделиш са читавом сајберсфером.
Ујутро, када се све заврши и старлете увелих фризура, са пратиоцима који у рукама носе њихове торбице и  ципеле од пар хиљада долара (жуљају) оду на журке које се организују после доделе (ето, не мора да се каже after party, шест речи уопште није губљење времена и енергије, *миг*), ја добауљам у кревет, скотрљам мужа на његову страну кревета и у року од два минута се стуштим у царство снова, да напуним батерије за бесомучно коментарисање синоћних догађаја на форумима... и добро, неодложне дневне активности које свако савремено људско биће има, а нарочито домаћице (али ипак ово прво).

Оскар, ах, Оскар. Никада нисам путовала у САД, мале су шансе да ћу икада видети Холивуд, Грауманов Кинески театар и сличне знаменитости, али и не морам, Филмска магија је довољно јака да ме опчини и натера да се једном годишње опустим и наслоним на своје прописно пуфнасте јастучиће, уз чашу нечега занимљивог, замишљајући да сам део организованог хаоса који се те вечери одвија тамо негде, иза седам гора и седам мора, а опет, у мојој дневној соби. 


четвртак, 12. јануар 2012.

Хипстерај



Млади, сувоњави младићи, у пензионерским џемперићима, са обавезним великим наочарима, ешарпама око врата и либералним погледима за свет. Кажу да су уместо сликара свету подарили графичке дизајнере, а уместо књижевности - фонтове. Но, ко шиша моду и конструктивне интелектуалне дискусије, у скученим студентским собама, где се прст пред оком не види од дима цигарета, а теме су од оне како ништа не може да надмаши пуцкетање винила до тога како је овај или онај редитељ ''сто посто'' предводник новог новог таласа и како је тај и тај филм Жан Жак Жж-а у трајању од четири сата и педес' и шес' минута нова филмофилска библија, али за њу нико неће чути још бар три године док се тај филмски правац не мејнстримује.
Ја хоћу да причам о музици! Није да ми неко брани, али дошла сам до страшног сазнања да сам у тој области, додуше без наочара, ешарпе и превеликих наочара (пензионерски винтаж џемперић је само невероватно удобан, носим га, признајем), прави правцати хипстер главом и без браде.
Ухватила сам себе како фркћем с неодобравањем када чујем песму на радију, која се до тада до бесвести вртела на мојој плеј листи, чим је пусте у етар, аутоматски је мање кул, а ја је једним потезом са моје, детаљно пробране листе бришем. Када ми неко каже да је чуо ту и ту нову ствар на радију, мени је већ досадила, ископала сам је на мајспејсу бар шест месеци пре. Док мелодија крене да руши све рекорде слушања и прегледа на јутубу и дискотекама, ја већ позеленим од муке и досаде. То је тако passé (уз превртање очима, нормално). Догодило ми се са Каро Емералд, уз коју сам бар две године уживала, док радио Индекс није почео да је пушта десет пута дневно, десило се са Мандо Диао и са још много тога. Ма, кога ја заваравам, музика коју ја избунарим скоро никада не дође до дискотека. Не би овај народ уз то ђускао. Не бих ни ја. Мрзим да ђускам, питајте мужа, он је врцкавија половина.


Када се ухватите такве работе као што је страст за тражење нових, најновијих, интересантних композиција, које су, уз мало среће, свеже као краткотрајно млеко и још увек у року трајања (млека), постоји и друга страна медаље, нарафски.
Замислите да уживате у најновијој, андерграунд серији, која има тек пилот епизоду и евентуално две процуреле на интернет. Одједном се, у једној од потпуно успутних и небитних сцена, негде иза дијалога, у позадини, једва чујно, провуче неколико милозвучних тактова, као у препуном кафићу, онако ненаметљиво, а вама се у зеницама, као у цртаћима, када се прикажу два знака за доларе, појаве две музичке ноте. Са хипстерским наочарима. Е! Такав је осећај, чули сте само реч или две, али одмах, одмах, одмах отварате гугл и покушавате да разазнате које су то речи биле, на ком језику, премотавате сцену да бисте ухватили још макар један слог. Ако је песма на француском или италијанском, па то је журка! Дешава се да песма буде као фантом, као да не постоји, па се након неколико сати осетим као да сам све сањала, али она је ту, подсмешљиво се руга у тих неколико стотинки те небитне сцене, а вама је та проклета сцена најбитнија ствар која се тог дана догодила.

Муж тумара тужно по стану констатујући да у фрижидеру нема ничега занимљивог, отварајући врата у нади да ће се између две посете кухињи, нешто магијом створити унутра. Али не, ова домаћица је на задатку, са решеношћу једног Поароа, да мистерију реши и одложи је у своју музичку колекцију.



У протеклих неколико година, слична ситуација ми се догодила... превише пута. У већини случајева сам извојевала победу, измучена, неиспавана, али са  фајловима на декстопу који су у том тренутку били вреднији од дијаманата. Најбољи пријатељ ове жене не може да се наниже на пантљику (сигурна сам да дијаманте не нижу на просту пантљику, као оне огрлице од макарона, али схватате шта хоћу да кажем), али може да се попакује у серију жутих, виртуалних фасцикли и хеј, да се поређа у облику огрлице. Што да не пустим машти на вољу.
Фантомска песма која ми је украла сате и дане слободног времена је почела као неколико стихова на једном видео снимку са  јутуба, згодно, на француском, а моје знање је зарђало као бојлер на отпаду, после јесењих, тешких киша. Нарочито када су питању песничке слободе и брза мелодија. Похватала сам реч овамо и реч онамо, kiss me my darling, avec toi j'apprends l'anglais, adieu london bonjour paris, али се свака претрага завршила трагично, са више питања

 него одговора Још неколико занесењака је постављало питања на ту тему, ко је то, шта је то, али је чак и свемоћни Гугл остао нем.

Месецима сам чачкала, копала, риљала, али даље од делића текста нисам одмакла, до јуче! Гледајући неки нови бенд на једном од музичких сајтова, наиђем на предлоге за слушање, нови албум, али одмах до њега линк до те песме! Песме која ми је ускратила спавање и мужу ручак и понеку посластицу. Наравно, линк само за преслушавање, али прстићи су се разлетели по тастатури, и ускоро сам се нашла на сумњивом руском сајту, молећи се свим митским божанствима да 
скачать не значи вирус. Неколико секунди касније била је ту, скакутава, на француском, у комплету. И даље не знам ко је пева, јер у наслову стоје само имена композитора, али хеј, не морам ја да решим сваку мистерију. Неко ће се већ наћи ко ће дати одговор на то питање. Ја сам нашла оно што сам тражила. My precious!

Толико сам поносна на  свој улов да ћу га поделити са вама, уколико неко има жељу да слуша silly песмице које ја сакупљам као каменчиће са плаже. Нећу да давим људе са благом које одавно скупља прашину, само са две-три стварчице које ми милују чекић и наковањ (хвала наставници биологије што ово памтим) у овим зимским данима.

Знам да ово није претерано домаћински текст, али, рецимо да сам узела слободно вече, муж игра игрицу, мачка и папагај спавају, судови могу да чекају до сутра, ова хипстерски настројена домаћица ужива. Бар док (и ако) ово не доспе до широких народних маса, а онда Јово наново.



Lumineers - Ho, hey

The Lennings - You're the one that I want (Grease)
 



П.С. Блогер ме убија ових дана, спаја редове, преклапа их, не видим ништа, а о самовољном бојењу слова и одабиру фонтова и да не причам, тако да се извињавам на чудним размацима и понекој одбеглој тачки. Како вас служи?

уторак, 10. јануар 2012.

А у мираз... звери!



Одрастала сам са животињама. Пре него што будем била погрешно схваћена и почнете да замишљате како ме одгајају вукови у некој јазбини, мораћу да вас разочарам. 



Градско сам дете, не баш из београдске бетонске џунгле, али не и далеко од тога. Мањи град, доста зеленила, велико двориште и кућни љубимац у сваком сегменту детињства. 

Навикнута да, увек, уз себе имам крзнато/пернато друштво, нисам оклевала да удомим малог папагаја, размишљајући како је то најједноставнији и најнезахтевнији љубимац, осим акваријуумских рибица можда. Купљен је кавез, хранилица, појилица и све џиџа-биџе које један млади, савремени папагај захтева. Једино још увек име није имао. Ћира? -Никако! Ђоле? -Не личи на Ђолета. Кића, Мића, Пера, Лаза, Жика, Алфред, Франсоа, ниједно име му није пристајало, сва су деловала тривијално у односу на њега, жутог и руменог, са перцима у облику кресте на глави, која су поскакивала док се он гегао, истражујући просторију. Остаће ми птица без имена! На шта то личи? Птицо, птичице, причала сам са њим и ... након осам година дружења, остао је Птица. Са великим П.

Господин Птица, 2006.

Сасвим је могуће да је Птица обична... птица, без неких занимљивих одлика и особина, јер, какве карактерне особине може једно папагајче да има? Ох, преварили бисте се. Никада пре нисам имала једног, овај је пелцер сорта. Нисам имала ни чиваву, али сам прилично сигурна да је ово пернато отелотворење једне. Пргаво, мало и гласно. Нису све чиваве такве, сигурна сам, али ја циљам на ону која је годинама живела у комшилуку и била баш таква. Уједала је, лајала пиштавим гласом и јела као ала. Е, такав је и Птица, само што је он, за разлику од кера из пакла, симпатичан. Пргав је када му неко гура руку у кавез, што ја морам да радим, иначе би пргавко остао без хране, воде и занимација. Када се удостоји да напусти топлину свог кавеза, онда је дружељубив, ваљда му попусти територијалност или проради жеља за интересантијом храном, која надвлада ту занимљиву особину коју изражава сиктањем, грактањем, пиштањем и не-тако-наивним шкљоцањем кљуна. Ма, као просечан крокодил, само пернат и на две смешне ножице.
Љубитељ егзотичних оброка, посебно се обрадује кромпир салати, шпагетама и сочном печеном пилету. О да, мој мали канибал ужива у пилетини и јајима, куваним, пошираним и прженим. Чим осети мирис, искочи елегантно из кавеза и догега се до тањира. Једно време је крао саламу са сендвича, догодило се да упадне у чашу пива и све указује на то да је он једна боемска душа која воли добар залогај и добру чашицу, само што се у последње време улењио, па захтева да му се оброци сервирају у кавезу. Када види или намирише нешто што му се допада, почиње да крешти јачином од око 100 децибела, у потпуној паници да ће му нешто сласно побећи. Почињем да се носим мишљу да му набавим тапацирану фотељу, да му комфор буде комплетан.
Када је упознао мог (тада) будућег мужа, ничим није показао да је импресиониран, и већину времена са њим проводи седећи на његовим стопалима, свађајући се са ножним палчевима. Имам утисак да повремено падну и неке тешке речи.

Око три године пошто је Птица ушла у мој живот, зачуло се пискутаво мјаукање испод прозора моје зграде, што није ништа необично, пошто у подрумима живи читава колонија мачака, али, уместо да с временом престане, оно се наставило сатима. Изашла сам напоље са чинијом млека и мало хране, да бих нахранила извор непријатног звука и забавила га док му се мама не врати, Претпоставила сам да припада једној од дотичних подрумских зверчица, али се мјау-мјау фестивал наставио и када је пао мрак. Већ престрављена судбином мале крзнате лоптице, замишљајући шта јој се може догодити на улици, самој и остављеној, донела сам је у стан, да преноћи, убеђена да ће се ускоро чути зов мајка-мачке за изгубљеним младунчетом. Маче је било пљунути гремлин, мало, измршавело, са ушима као на одраслој мачки, као антене за хватање сигнала из свемира. Одмах је заспала, изморена и уплашена, а ја сам себи говорила како је то само на једну ноћ. Било је то 2007. у лето. Данас крзнато створење има име, а уши су, сва срећа, мање напредовале с растом од ње. 


Те уши! Епске песме се о њима могу певати.


Меги, Мегица, Мегичица, Мега-Пега, Мегиша, Мегислава, Стока (кад није добра), израсла је у праву, кућну звер. Предатор из стана број пет. Ловац на кликере, скоро па вегетеријанац. Најсочнији комад меса може да је клепи по њушци, она ће само да трепне, окрене се и оде. Риба, бифтек, свежа пилетина, нема шансе. С друге стране, једне ноћи је тањир пуслица остао на столу, а сутрадан је пола садржаја нестало. Меги? О, да! Слаткољубац, појављује се непогрешиво, када је на менију чоколада, кекс или нека торта. Безмало пута сам је ухватила како лиже шлаг са тек украшене торте, како цепа фолију са чоколадица и како чучи у судопери и лиже чаше у којима се налазио сок, кока-кола, не бира.
Бира само храну за мачке. То је ваљда и разлог што једе једну једину врсту већ четири године, не храну једног произвођача, већ један укус - туну. Туњевину у правом облику неће ми да омирише.
Воду пије из чесме и никако више. Млеко је бљак. Јогурт краде из туђих посуда.

Мажење? Под њеним условима, кад она хоће и колико хоће, углавном потези могу да се наброје на прсте једне руке. Онда следи ујед, како ли се само усуђујемо да је помазимо више од четири пута? Љутито фркне и одлази да се опере од штрокавих, људских шапа. Мајке ми, шаље и осуђујуће погледе. Понаша се као да је најраснија од свих расних мачака, са све педигреом од пар хиљада евра, свака длака на свом месту, посудице за храну морају бити увек чисте, а кутије са песком су одвојене, за први и други бизнис, господарица тако захтева. Погађате, господарица нисам ја.

Ја служим као јастуче, као спољни момак за набавку хране, она која обиђе све радње у граду у паници, ако оне хране нема, као слушкиња која на први мјаук мора да остави све и оде у купатило да пусти воду, да би миледи могла да пије. Презириви поглед иде у комплету са захтевима.

Дама, са мањим, рисоликим ушима

Ове зиме су је зли душмани, муж и ја, два пута водили код ветеринара, на стерилизацију и контролу, први њен излазак откад се оне августовске вечери домогла личног роба и удобне резиденције. Шавове је скинула сама, имам утисак да би све урадила, само да се не враћа напоље. Сва срећа па је имала довољно разума да сачека да јој рана зарасте. Људи кажу да се мачке промене након стерилизације - постану умиљатије, мање агресивне, угоје се. Код нас у кући  важи оно звер била - звер остала, мада се мази за нијансу више, код мене. Остала је једнако плашљива, ћудљива и пробирљива. Само је муж страх и трепет за њу. Кад чује његове кораке, као да цунами надолази, ако он шушне јаче или, не дај боже, кине, од Меги остану само два-три облачића дима и наборани теписи тамо где је протрчала. Ипак, поподне док он дрема, она дрема на њему, као да су најбољи другари. Гаје неке тихе симпатије једно према другом. Он понекад добије лиз или два, као поздрав, свестан је да наша зверчица има сличан карактер мом,  да ће пустити канџе уколико он уради нешто што јој се не свиђа.



 Шта му је то му је, добио је чудан мираз, али и занимљиву динамику у свакодневном животу, мачку која седи са папагајем у кавезу, он месојед, она sweet tooth. Ето нечег заједничког са њеним новопеченим газдом, обоје би се удавили у Нутели, када би им се пружила прилика. То и чињеница да ниједно од њих двоје не тамани папагаје за доручак... за сада.


недеља, 01. јануар 2012.

Нове године... у прави час!




Још увек смо гроги, као што то обично и бива после дочека Нове године, иако смо планирали миран дочек у топлини дома свога, уз неизбежну руску салату, медењаке и понешто између.

Сличица је са Блицовог сајта, али ни наши медењаци нису изгледали лоше! 

Буквално у 5 до 12... не, не буквално, (мораћу да порадим на томе!), али малтене у последњи час муж и ја смо позвани на дочек код моје добре другарице која ретко залази у наше крајеве, па ту прилику нисмо могли да пропустимо. Ништа лудо, помпезно и фенси, седељка са пријатељима/момцима/браћом/мужевима - како ко, али бар смо заједно и не морамо да на себе стављамо шљокице, штикле од 15 цм (сећам се времена када је 8 било скоро па превисоко) и пазимо да не поједемо више од једног жу-жу-а, плашећи се да нам рајсфершлус не пукне. Наравно, питице, ролнице, сахер тортице и алкохол нису изостали, а ни идеја за забаву. Неко би рекао штреберску. Ја кажем kick ass! Друштво људи у касним двадесетим/раним тридесетим које са жаром и такмичарским духом као на Олимпијади игра "асоцијације" (оно када се појмови испишу на папириће, па се извлаче из шешира и објашњавају сопственој екипи за минут времена), уз атмосферу као на коњским тркама у финишу... има ли шта боље? Има - рунда или две ''загонетне личности'', када ти на чело прилепе папирић са нечијим именом, а ти погађаш ко си, уз урнебес који следи када моја другарица пита да ли се њена загонетна личност бави шоу бизом, да ли је хип-хопер или нешто слично, а циљ је Патријарх Павле, њен дечко који се пита да ли се бави добротворним радом, а треба да погоди Јозефа Менгелеа, а мој муж се поштено намучио док није схватио да је Џесика Ребит. Био је присутан и Конан Варварин, Аристотел Оназис, Бјорк и Кранг, па ви замислите то друштванце. Уз јабуковачу, лозу и домаће вино, нисмо ни приметили да је прошло 4 ујутро! Све журке у граду су пукле ''око двојке'', а наш, штреберски дочек је потукао све рекорде и надмашио сва очекивања. 
Негде пред јутро, муж и ја смо прошетали до центра, дрхтећи од изненадног минуса или због тога што су мени старке изгледале као добра идеја неколико сати пре, људи су шарматно тетурали припити, чула се још по која петарда и групно певање, остаци ватромета су љупко лежали на тротоарима. Довукли смо се до куће, проклињући укусне дрангулије које смо јели - превише и ускоро утонули у први сан ове, нове 2012. Срећна Нова година!