Недеља без интернета се претворила у месец без интернета, заправо, месец без писања блога. Зашто? Немам појма. Имала сам инспирацију и сваки пут када бих шетала, утисци су се множили, а ја смишљала реченице које би биле просто савршене за ''пост који ћу написати чим стигнем кући''... и онда стигнем кући. Негде између кувања ручка, простирања веша и, да, да, нових епизода 523 серије које пратим, блог бива запостављен. Е, па не може тако! Срамим се још једном, вероватно трећи или четврти пут по реду, колико касним и отежем са писањем овде из најглупљих могућих разлога.
Октобар и новембар на мору треба доживети, спој мириса трава и зрелих наранџастих лоптица које се котрљају по улици, јер су се гране дрвећа посавијале од рода, килограм се може наћи за 0.20 евра и то оних пристојних, повећих и непрсканих.
Морски ваздух, ах, то ће ми највише недостајати; навикли смо се једно на друго, море и ја. Сваког дана бих се спустила до града, шеталиштем, гледајући колико се тога гради и колико ће се место променити до наредног лета. Ништа ми није страно, свако лето током детињства сам провела у том граду, заправо, за својих 28 година, одсуствовала сам само три пута, у континуитету, и једва сам препознала град те, четврте, године. Прошла бих кроз градски парк, поред двора и упутила се на плажу, где никада нисам волела да се купам, јер је песковита, а ја мрзим када ми се песак увуче у купаћи костим, косу, торбу, а било је и јежева пре (мислим да је кроз моје табане прошло бар стотинак иглица). Сада, када сам на плажу ишла само да бих се излежавала на обали, замишљајући повремено да сам негде у Хемптонсу, као богати Амери који седуцкају на плажи у својим беж џемперима, песак ми сасвим одговара. Процедура је увек иста: заузмем једну од 20-ак дрвених лежаљки које, из неког разлога, нису однели са обале. скинем патике и чарапе, брчнем ноге у води, тек да се подсетим оног осећаја када надође талас, а стопала мало потону дубље у песак и да се прекорим што немам петљу да се окупам, иако сам виђала и средовечне госпође како пливају. Сада, када размишљам о томе, паде ми на памет да су то Рускиње, има их много тамо, а њима је та температура вероватно као она којом се туширају.
Управо на том месту сам упознала другара који ми је правио друштво у излежавању и бацању каменчића у воду. Није ми рекао како се зове, али претпостављам да му не би сметало да га опишем као Жућу.
Умиљат и нимало снебивљив, одмах би се окренуо на леђа да би искамчио дневну дозу чешкања, а затим би мало поседео са мном на лежаљци и онда отишао својим путем.
Ја бих се, након сат или два, тргла из сањарења и стања медитације у које ме увек баци тај невероватни, морски ваздух и помирила са судбином домаћице која обилази хипермаркете и чак пише спискове за куповину, к'о велика, са све омекшивачем за веш, прашком за пециво и млевеним месом. Јесам ли већ помињала мој шок због сазнања да шампињони коштају преко 2 евра? Оних 400 грама упакованих у провидну фолију? Озбиљно почињем да размишљам о бизнису, само ми један овећи подрум треба... и неколико камиона.
Дакле, ја сам своје време на мору провела шетајући, сликајући и дружећи се највише са животињама, које сам документовала за успомену и дуго сећање, а онда се догодио кикс светских размера. Фолдер са фотографијама је магично нестао са десктопа. Мој заборавни муж је рекао да би могао да се клади у буре нутеле да није ништа брисао, али он је, јелте, забораван, а ја слике сигурно не бих обрисала. Авај, одоше у неповрат. Ове преостале не могу да дочарају те призоре јесени, која можда није толико спектакуларна колико се мени учинила, али као промена у односу на кишовито-магловито-сиво време наше континенталне климе, фасцинантна.
Ипак, кад-тад смо морали да се вратимо кући. Возом, који је био крцат као да је сезона у пуном јеку, због студената који путују за Београд. Провели смо ноћ у друштву бившег де-бе-овца и капетана ратне морнарице, који су нам време прекратили невероватним причама о гоњењу бегунаца, тегобама због метка у колену (на промену времена) и о издавању књига о лековитим травама у борби против импотенције. На једну ноћ осећали смо се као јунаци руских романа, само снега није било. Ујутро, дочекао нас је разочаравајући призор голог дрвећа, људи у јакнама (ми смо до последњег дана били у кратким рукавима);
Муж отишао по ђус
стварност нас је стрефила када смо схватили да нам пртљаг једва стаје у ауто и питали се у себи ко нас је тукао по прстима да понесемо 3 торбе пуне мандарина?
Отприлике је овако изгледало
Ненаспавани, исцрпљени, стигли смо у градић подно Карпата, где нас је одмах по отварању капије ''напала'' хорда састављена од три блесава пса и исто толико мачака склоних уплитању око ногу, што у комбинацији са зилион торби, торбица и кеса није пристојно. Брига њих. На крају смо заспали док си рек'о ''кекс'' преспавали читав дан, а остатак времена у мужевљевој родној груди провели уверавајући његову бабу да стварно нисмо гладни. Нисмо успели. Неколико дана касније, као чергари, са још више торби него пре (домаћи лук, домаће пиленце (у десетак примерака), домаћа сланина, ''како деца да иду гладна?'') упутили смо се нашој кући, преко Дунава, да се најзад распакујемо као људи и утонемо у удобну колотечину у ишчекивању мог омиљеног доба године и помаме за новим украсима, сијаличицама, фигурицама деда мраза и што више црвених свећа. Али, више о томе у наредној епизоди Новопечене домаћице. Ха, cliffhanger!
Нема коментара:
Постави коментар