уторак, 20. септембар 2011.

Great Expectations



 Лења сам, грозна сам, знам. Нисам писала дуго, дуго, уживајући у овом дивном, индијанском лету и искористила високе температуре за по које брчкање у језерима и вршење фотосинтезе, како ја волим да опишем лешкарење на поподневном сунцу. Јесен стиже, ако ни због чега другог, укапирам када ми кестен звекне о главу, сва срећа, већ зрео, не онако зелен и бодљикав. Ускоро ћу и ја у неку врсту хибернације, јер не волим хладно време, па ћу више времена проводити у топлој соби, уз шољу чаја и мој вољени блог.
 Пажљиво сам изабрала наслов, да разбијем низ цитата и помињања назива цртаћа, знам и ја за Дикенса, да, да! Наслов данас чак и поенту има, није ту само да би био леп - у данашњем излагању бавићу се ишчекивањем и стварношћу највише, можда сам нејасна тренутно, али, обећавам, објаснићу вам на шта мислим. Има везе са процесом ''поновног стварања себе'' (знам, знам, ''о чему ли ова трабуња?'') - Амери (а ко други измишља овакве ствари) то зову "Reinventing Yourself", али је бољи назив за то највероватније просто- усавршавање. Већ сам се ухватила у коштац са страшном дијетом, понекад личи на рвање грчко-римским стилом, боримо се, гриземо, понеку рунду добијем ја, понеку храна, али држим се и напредујем, полако, али сигурно. Имам читаву јесен и зиму (*гута кнедлу*, куку мени, славе и празници!), па ће нешто од мене бити на крају, али ја од бикинија не одустајем. Мислим, нећу буквално да носим бикини, није то за мене детињасту, ја не пливам нормално, ја скачем ''бомбе'' и роним и радим све оно што горњи део купаћег углавном наведе да се лансира преко главе и ја останем у топлесу. Јок. За мене су они спортски модели, сигурни са свих страна, па да не бринем да ли ће околни купачи или по која збуњена риба да се згране. Ипак, знате отприлике на шта мислим. Пристојан изглед за просечан купаћи костим, ето. 
 Муж ми релативно олакшава ствари, послушно једе калоричније варијације мојих дијеталних оброка, принуђен је да живи здравије него икада, са хрпом поврћа у тањиру, али сланиница је ту да га утеши када баш постане забринут, онако навикнут на јаку, банатску кухињу. Ту и тамо га ухватим са кутијом кекса, али то нестане за пар минута, па и не стигнем да се ужелим. Но, да се вратим на данашњу тему.
 Пошто сам, јелте, решила да постанем за коју нијансу боља жена, осим дијете сам почела више да размишљам и о облачењу. Није да нисам и пре, али моје интересовање за моду се своди на овлаш прегледање таквих страница у неким магазинима или читање неког интересантног модног блога. Углавном одмах схватим да ја ''то'' никада не бих носила, осим у својој машти, а ако и бих, у Србији бих тешко нашла своју величину, због висине, броја ципела, бла, бла. Колико се хвалимо да смо једна од највиших нација у Европи, конфекцијски бројеви су нам запањујуће мали. Мала дигресија - хоћу Tall моделе, нећете ме преварити! Е, у томе је срж проблема. Ма колико ја волела да носим нешто и мислила да би то била добра идеја, реалност није тако сјајна-бајна (замислите Дел-бојев глас). Не поседујем ниједне ципеле са штиклом вишом од 3 цм, успела сам до сада да негујем неки опуштени стил у смислу ''старке иду уз скоро све'', а нисам радила на местима где постоји стриктан начин облачења, па су фармерке увек биле добродошле. Умем ја да се средим, да се разумемо, али места на које излазим и друштво које имам су прилично опуштени, па су јапанке/мартинке/патике (у зависности од доба године) потпуно прихватљиве. Откад сам одрасла, више немам комплекс због своје висине, па сам схватила да би било фино да удомим неколико пари ципела са штиклом. Авај, постоји проблем броја и веома гадних модела које нама, ногатима, гурају под нос.






  Наручивање преко интернета је ризично када су ципеле у питању, па се још увек не усуђујем, али признајем, патим за једним секси Лобутенкама. Е, ту наступа шамар стварности. Практичан пример:


Очекивања 






и... највероватнија стварност.



 Волела бих, али трапава сам... појма немате. Ипак, ко зна, уколико наиђем на савршени пар за мене ("Пепељуга" фантазија - наилазим на пар ципела, који ме зове као лос у оном цртаном филму (када Мики, Шиља и Паја лове лоса, па се маскирају у једног и намиришу га, а онај, прави, шизне када осети миомирис, нацртан као позивајуће, заводљиве руке), питам за број - имају (!) и стоје ми савршено, а не боле ноге у њима, не праве жуљеве и уопште, не изазивају жељу за самоубиством након пола сата стајања у њима), трансформисаћу се у Мерил Стрип из ''Ђаво носи Праду'', бићу модна икона у свом комшилуку... ето, опет се заносим.


 Шта ми остаје? Чекање прве повољне прилике за посету Бечу, Будимпешти, Прагу и операција општег пустошења продавница, без милости. Верујем да ћу имати жеље за куповином као никада до сада, када ме не спутавају бројеви и кратки кројеви (хеј, то се римовало!).



 Јадан муж. Унапред саосећам са њим. Лажем, наравно, извини, буби, мораћеш да истрпиш, купићу ти 2 кг Нутеле. Уф, где је поменух... одох по једну сочну шаргарепу.  


3 коментара:

  1. Konacno novi post,fantastican tekst! Podrzavam te u dijeti,znam koliko je tesko ali i koliko je lepo kad se stigne do cilja... Bas si me nasmejala sa ovim expectations/reality slicicama :) Pisi nam viseeeee!

    ОдговориИзбриши
  2. Hahaha ma samo opusteno.Ovde kod nas je uvek tako...osim Azijskih devojaka one prate modu..i brendove i sl.Pitam se ponekad da li nam zato 'pokupe' sve momke:)
    Da vidis mene ovih dana u gumenim cizmama po basti..a najvazniji deo obuce ovde su ti japanke:)Pozdrav i polako s atim shoppingom:)

    ОдговориИзбриши
  3. duhovita si,divno pises..
    bas mi je drago da sam nasla tvoj blog

    ОдговориИзбриши