уторак, 26. јун 2012.

Комшилук, илити welcome to da hood.


Идеју за данашњу тему сам елегантно ''позајмила'' од MyPerfectLounge, мада просто не могу да верујем да ми раније није пало на памет да пишем о својим комшијама. Инспирација ми није јача страна ових дана, да л' ми је ум прокувао, или га је одувао 'ладан ваздух захваљујући клими и вентилатору, не знам, али ми је у глави, као и у стану данас, промаја.  

Стан у коме живим је припадао мојој баки, а ја сам ту провела више времена него код сопствене куће - бака је са мном гледала авантуре Фредија Кругера, уз наручену пицу и лименку пива, чак ми је дала и да се повремено ''огребем'' за неки гутљај и штрикала ми је џемпере са мотивима који само детету од 6-7 година могу да падну на памет. Моја најбоља другарица је живела три спрата изнад, бакине пријатељице из зграде су ми доносиле слаткише. Јесам ли поменула помфрит за доручак, пре школе? Ко би могао да одоли, није ни чудо што сам стално била ту.

С временом, ствари су се мењале. Баке више нема, као ни њених пријатељица. Другарица је емигрирала у Аустрију, а у празне станове су се уселили неки нови људи.

Данас више нема урамљеног кућног реда у ходнику зграде, као некад, мада мислим да би се он игнорисао чак и да још увек постоји. У стан на другом спрату су се уселиле рвачице у чоколади. Кладим се да многи нису знали да тај спорт уопште постоји. Сваког викенда сам их виђала како вуку монтажни базен, пре и после наступа. Питам се на какве свечаности су их звали, али зарада очигледно није била довољна, јер су ускоро почеле да вежбају певање и музицирање, у стилу Гранд звездица. Пробе су углавном биле од 22 часа, нарочито средом и четвртком, што није било страшно, док нису набавиле озвучење.

Наспрам њих, дечко који свира трубу је право освежење - он бар никада није показивао амбиције да иде на Гучу или поподне Лее Киш, а такође је заслужан што сам се у неколико наврата осетила као богаташица из једне од америчких сапуница, пошто је свирао тему из ''Династије'' док сам ја лешкарила у кади пуној пене. О, да. Само зажмурим и уместо каде од метар и по замислим ђакузи, милина једна. 

Ту негде живи и један бишон, Дино, који је чупав и пресладак, али стално пишки у ћоше поред мојих врата, а власници се уопште не обазиру, а и што би, нису њихова врата у питању. Претпостављам да Дино намирише моју звер, па постане територијалан, али ми буди невероватну жељу да урадим cut/paste на њихов отирач. 

У стану изнад мог живе људи који су најактивнији после поноћи, никада их нисам видела, и након неколико година искуства стеченог гледањем True Blood-a, почињем да сумњам да су вампири. У сваком случају су бољи од звезде прошлог серијала VIP Великог Брата, који је са породицом живео у том стану пре њих, константно ударајући у цеви радијатора играчкама и разноразним алаткама, по цео дан, а ако није чангрљао, онда је трупкао и ваљао тешке објекте по стану, неуморно, као некакав огроман, прерасли хрчак. 

Осим стана који се с леве стране граничи са нашим, где поподне мирише као да кувају мачке, (срце ми заигра од радости када видим да ме Меги, жива и здрава, чека у предсобљу када дођем кући), најбоље чувам за крај.

Комшиница која живи у стану до нас, са десне стране, је убеђена да је Анастасија Романов и уопште јој не смета детаљчић што је она тек напунила шездесет година. Не знам како се то њено убеђење одражава на релативно одговоран посао којим се бави, а кажу да је стручњак у својој професији, али је живот поред члана краљевске породице и њене чиваве из пакла све осим досадан. Damn. Сад схватам да је ово последње заправо тужно, и не мислим притом на чиваву из пакла. Мршаво, искежено створење, које буквално пени од беса што својим сићушним корацима не може да стигне просечног човека и добије своју дневну дозу крви, али је до'ватила панталоне онима који се нису надали и били довољно брзи да утекну. Иронично, зове се Милица. 

Сад ће испасти да не волим псе, јер им свима налазим мане. Јок. Постоји много симпатично куче на трећем спрату, маторо к'о библија и ходником иде брзином пужа, али увек волим да га сретнем, јер је ем лепо васпитан, ем је сладак, скоро потпуно сед, али са враголасто повијеним устима на горе и чупавим обрвама, као код правог старца. Сад схватам да не знам како се зове. У праву је био Маркс када је говорио о отуђености појединаца. Мада, овакве комшије (већину) не желим да виђам ни на фејсбуку.

Мој сан је кућа на селу, са вееееликим имањем, где ћу моћи да правим доручак на трави, док кравице, овчице, козице и евентуално неки мага скакућу око мене и моје савршене корпе за пикник, где ће комшије имати довољно простора и сопствену авлију, па им клима неће цурити на моју терасу, нити ће ми кроз прозоре упадати струготина, када неко одозго реши да подмлади своје прозоре.  Неће бити ни играонице на тераси тржног центра на који прозори спаваће собе гледају, ни клинаца који урлају испред, пуштају језиву, ј-е-з-и-в-у музику (ону у којој индивидуа сумњивих вокалних квалитета користи превише самогласникаАаАаа на крају сваке речи) с мобилних телефона и повремено се потуку, ваљајући се по прашини, у ћошку где ти исти сваког викенда, да простите, пишке када се враћају кући цврцнути из неког од околних кафића. 

Види, Жика са четвртог спрата је купио нови ауто, а овамо му је одрпан отирач пред вратима, ц, ц.

Све су то чари живота у строгом центру града, када једна страна зграде гледа на пешачку зону, фонтане и излоге продавница, а мени се заломила друга страна, која гледа на двориште, задња врата пекаре и једног ресторана кога је кроз шаке пропустио кувар са телевизије, она домаћа верзија Гордона Ремзија, учећи их како да кувају, привуку муштерије и чисте кухињу, како им се не би излегли гуштери и змије (то је мени мама говорила да ће се догодити, ако не одржавам ред у својој соби, па ако ме је лагала и ја лажем вас). Пекари обожавају да слушају народњаке у 4 ујутро, а кувари седе на гајбицама испред врата и ћућоре, што наводи на закључак да и даље немају много посетилаца.

Заборавих на мачке! Имамо читаву фамилију одмах до играонице, јер тржни центар није завршен, локали на првом спрату зврје празни, осим фамозне играонице, па су мачке искористиле прилику да се доселе у велики град, као бучни Италијани који су доводили по 20 чланова фамилије у Њујорк. Можда су и мафијаши, ко зна, чујем да се туку ноћу, а да ли утерују дугове или је крвна освета у питању, не знам. Газда, тј. кум је свакако један црно-бели мачор (да ли је случајност што носи црно-бели смокинг? I think not!), који је уједно и најгласнији, толико, да ми се неколико пута догодило да устанем у току ноћи, сва буновна и пустим воду из славине у купатилу, јер сам убеђена да Меги мјауче, јер је жедна; онда се вратим у кревет и затекнем Меги испружену и допола умотану у мој покривач, хрче ли хрче. Сва срећа, она за сада не показује тенденције да ''уђе у банду'', нити је њихови разговори занимају, очигледно је мачећи комшилук дотиче мање него мене мој, двоножни. Док мачке фркћу, реже и дозивају се, она пет пара не даје, само се повремено сита изразговара са неком птицом на тераси. Мекеће, несвесна да тај звук дворишне мачке користе када желе да улове птичицу за вечеру. Она је користи само да би мени било смешно, сумњам да би била храбра када би се нека од тих птица приближила. Ни папагају не сме да приђе.

Колико год бучно деловало, ја сам огуглала на то, па ништа не примећујем (осим ако су у питању ти новокомпоновани народњаци, мрзим народњаке), спавам као беба поред отвореног прозора, али муж пролази кроз пакао. Момак из малог места, навикао на цвркут ноћних птица, повремени зов петла из комшилука и шуштање лишћа, још увек се мучи када дође време за спавање, јер, чак и када нема људи напољу, чују се клима-уређаји оближњих продавница. Спава с јастуком на глави, а када чврсто заспи, ја га отмем, јер мени никад доста тзв. ''грлиша'', морам да имам јастуче које ћу да грлим, једно да ставим руку на њега када лежим на страни, и једно ''шетајуће'', које углавном заврши на поду, али је свеједно, сушта потреба, за мене, принцезу на зрну грашка.

Да се разумемо, ја волим свој крај и живот у центру, увек се нешто дешава - свирка у рок кафеу тик испод прозора, не морам чак ни да се спремим за излазак, само отворим пивце и уживам, улични продавци балона који их пумпају баш ту, испред, тако да могу да узмем неки, само ако испружим руку, маце, вране, свраке и врапци с којима Птица воли да ћаска рано ујутру, али ми, опет, не би сметало да све то заменим за горепоменуту сеоску идилу. Зашто, питате се? Недостаје ми могућност да ујутро устанем и прошетам босе табане по влажној трави, да поподне седим у башти, пре него што сви комарци на свету дођу да се госте на мени, да заливам цвеће и сунчам се без горњег дела. Могла бих и веш да прострем, па да се с мужем јурим кроз снежно беле чаршаве, у слоумоушну, разуме се, као на филму. Ех. Свашта бисмо могли на селу, али смо за сада, осуђени на ужурбани живот у оковима бетона. Али, једног дана, ко зна, можда нам је ваљање у сену записано у звездама, картама, талогу од кафе, пасуљу... поента је да нам се можда смеши - у блиској будућности, никада се не зна.











четвртак, 21. јун 2012.

Новопечена домаћица у канџама поп културе




Већ дуже време имам теорију (или хипотезу, ако ћемо прецизније) да не могу да критикујем неки филм или књигу, ако га претходно не одгледам. Могла бих да кажем да је то зато што волим да сагледам ствари из свих углова и детаљно анализирам дато дело или зато што ме занимају овакви социолошки феномени, стварајући тиме улепшану слику о себи, као интелектуалки, која воли да буде у жижи медијских дешавања (што јес' - јес', волим да будем у току), али ако говорим истину и само истину... радознала сам.

Радознала до те мере да морам да видим у чему је штос, зашто сви причају о томе, зашто ја једина да не знам о чему се ради, зашто не схватам пошалице на твитеру, редиту и тамблру? Радозналост уби мачку, а у мом случају, већину слободног времена, а и забушавала сам када је реч о домаћинским дужностима. Прашина, храна и веш могу да сачекају, муж може да купи бурек у пекари преко пута, ал' ја морам да видим што се дигла прашина око овога и онога. Потиштено признајем да сам тако одгледала Твајлајт, чула шта пева Џастин Бибер и имала ноћне море јер ми се песма Карли Ре Џаспен вртела у глави недељама, сама сам крива. Овога пута, мира ми није дала књига ''50 Shades of Grey''. Сви причају о њој, сценаристи су се већ бацили на посао адаптације књиге за велике екране, социјалне мреже брује ли брује, па куд сви ту и новопечена домаћица.

Зашто? Чула сам да је dirty (како да одолим?), чула сам и да је очајно написана, али кад сам преживела Твајлајт, све ћу. Потукла је ''Харија Потера'' и ''Фаренхајт 451'' по броју продатих копија, нашла се на првом месту топ листа бестселера Њујорк Тајмса. Није било теорије да макар не гвирнем.



Домогла сам се пдф копије, нимало обесхрабрена бројем страна који прелази 1200 (само прва књига), наместила Адобе читач тако да позадина буде црна, а слова сива (читање е-књига ми није до сада баш полазило за руком, након сат времена бих почела да видим дупло због беле позадине), завалила се у фотељу са лаптопом на крилу и почела да скролујем.

Након неколико десетина страна, схватила сам да ми је нешто у вези са књигом познато... можда и превише. Неколико минута на верном, старом Гуглу и схватих да је књига написана као фан-фикција о Бели и Едварду, минус вампирске тенденције, плус садо-мазо моменти. Квалитет писања - средњошколски ниво. Фразе које се понављају изнова и изнова, док не постане јасно као дан да се све три књиге састоје од copy/paste момената двоје људи који су параноични да нису довољно добри једно за друго. Будимо реални, дијалози су потпуни треш, нарација је сумњивог квалитета колико и роба у продавницама ''Све за 100 динара'', просто сам могла да замислим како је списатељица (мрзим ту реч) на Википедији прочитала неколико текстова о БДСМ субкултури, типовима Ауди аутомобила и географији околине Сијетла и користећи речник синонима написала капитално дело које просечна домаћица чита, закључавши се у купатило. Ко би желео да други знају да читају ово? Изгледа да је софт-порно литература прихватљива ако њен наслов осване на топ листи озбиљних новина.



Наравно, свака њој част, досетила се и продала ''инвентивну'' идеју, која је неким чудом експлодирала на интернету резултирајући тиме да ја изгубим три дана на целодневно држање претоплог компјутера у крилу на 38 C. Иии... сад разумем форе. И смешне су. Што је најгоре, није ми жао, иако сам просто шкргутала зубима када видим да се у књизи по стоти пут понавља иста сцена, иста реч, изнова и изнова и изнова.

Жао ми је што ја нисам имала петљу и живце да ја напишем нешто слично (не слично-слично, него слично-популарно), па да уживам у новостеченом богатству негде на Кокосовом острву или Аруби, где ће ме болети уво што сам пуно име ставила на наслов књиге кога би се сваки писац који држи до себе постидео. Ипак, криза је, а ја бих радије да лешкарим на ситном, ружичастом песку неке егзотичне плаже, него да плаћам карту за градски базен и бринем да ли ће ми босиљак на тераси увенути јер спољна јединица климе дува право у саксије. С друге стране, кактуси су, откако су температуре скочиле, порасли за 10 цм. Пустињска клима и моја пустињска лисица, Меги, која ужива да лежи на тераси, са све чет'ри увис, док јој врућ ветар мрси брке јуначке.


Изгледа да ми је праг толеранције превисок, чим стално налазим нови материјал за анализу и критику (респективно), жалећи се мужу да сам изгубила ''драгоцено'' време на ''те глупости'', али и даље тражим још, иако се коси са здравим разумом, мојим схватањем личних слобода и феминизма. Нарочито ако дотично дело још није постало популарно у Србији. Так'и сам хипстер, ужас један. Нема везе што је ђубре, ја сам прва чула, ута-та. Дође ми да преврнем очима на сопствене глупости. И јесам. Требало би да се стидим, јер знам да ћу одгледати и нови Твајлајт и филмовану верзију Fifty Shades, само зато што су ми доступни, а бусам се у груди што одолевам турским сапуницама. Ц, ц, ц. Можда је то оно, ко не плати на мосту, платиће на ћуприји.

Наравно, цео овај текст служи само као скретање пажње с мог неоправданог изостанка с блога, јер је лакше излежавати се, гледати серије (почео је True Blood! - што ме подсети на моју новостечену навику да га гледам без укључене климе, уз моје лично алигаторче (Меги), да бих дочарала временске прилике вреле Луизијане. Смешно, али штеди струју.) него радити нешто, па и писати блог. Сваког јутра се будим са одличном идејом о чему бих могла да пишем, да бих, док оперем зубе и одем по хлеб, потпуно изгубила интересовање за ишта друго осим за лежање у расхлађеној, мрачној просторији. Могу евентуално да направим салату, испохујем тиквице и умутим сладолед. Све остало захтева натчовечански труд. Или сам лења. Пре ће бити да је то. Бићу боља, стварно.




петак, 08. јун 2012.

Сутра ћу...



Требало би да покупим веш који се осушио. Сутра ћу.
Требало би да налакирам нокте. Сутра ћу.
Требало би да направим сталак за качење накита. Сутра ћу
Требало би направити неки колач или торту, одавно нисмо јели ништа слатко. Сутра ћу.
Требало би да направим налепнице за теглице са зачинима. Сутра ћу.
Требало би обрисати прашину. Сутра ћу. 
Требало би да напишем нови пост на блогу, обећавам себи то већ данима. Сутра ћу.

Bad, bad housewife.