А у мираз... звери!

Одрастала сам са животињама. Пре него што будем била погрешно схваћена и почнете да замишљате како ме одгајају вукови у некој јазбини, мораћу да вас разочарам. 

Градско сам дете, не баш из београдске бетонске џунгле, али не и далеко од тога. Мањи град, доста зеленила, велико двориште и кућни љубимац у сваком сегменту детињства. 

Навикнута да, увек, уз себе имам крзнато/пернато друштво, нисам оклевала да удомим малог папагаја, размишљајући како је то најједноставнији и најнезахтевнији љубимац, осим акваријуумских рибица можда. Купљен је кавез, хранилица, појилица и све џиџа-биџе које један млади, савремени папагај захтева. Једино још увек име није имао. Ћира? -Никако! Ђоле? -Не личи на Ђолета. Кића, Мића, Пера, Лаза, Жика, Алфред, Франсоа, ниједно име му није пристајало, сва су деловала тривијално у односу на њега, жутог и руменог, са перцима у облику кресте на глави, која су поскакивала док се он гегао, истражујући просторију. Остаће ми птица без имена! На шта то личи? Птицо, птичице, причала сам са њим и ... након осам година дружења, остао је Птица. Са великим П.

Господин Птица, 2006.

Сасвим је могуће да је Птица обична... птица, без неких занимљивих одлика и особина, јер, какве карактерне особине може једно папагајче да има? Ох, преварили бисте се. Никада пре нисам имала једног, овај је пелцер сорта. Нисам имала ни чиваву, али сам прилично сигурна да је ово пернато отелотворење једне. Пргаво, мало и гласно. Нису све чиваве такве, сигурна сам, али ја циљам на ону која је годинама живела у комшилуку и била баш таква. Уједала је, лајала пиштавим гласом и јела као ала. Е, такав је и Птица, само што је он, за разлику од кера из пакла, симпатичан. Пргав је када му неко гура руку у кавез, што ја морам да радим, иначе би пргавко остао без хране, воде и занимација. Када се удостоји да напусти топлину свог кавеза, онда је дружељубив, ваљда му попусти територијалност или проради жеља за интересантијом храном, која надвлада ту занимљиву особину коју изражава сиктањем, грактањем, пиштањем и не-тако-наивним шкљоцањем кљуна. Ма, као просечан крокодил, само пернат и на две смешне ножице.
Љубитељ егзотичних оброка, посебно се обрадује кромпир салати, шпагетама и сочном печеном пилету. О да, мој мали канибал ужива у пилетини и јајима, куваним, пошираним и прженим. Чим осети мирис, искочи елегантно из кавеза и догега се до тањира. Једно време је крао саламу са сендвича, догодило се да упадне у чашу пива и све указује на то да је он једна боемска душа која воли добар залогај и добру чашицу, само што се у последње време улењио, па захтева да му се оброци сервирају у кавезу. Када види или намирише нешто што му се допада, почиње да крешти јачином од око 100 децибела, у потпуној паници да ће му нешто сласно побећи. Почињем да се носим мишљу да му набавим тапацирану фотељу, да му комфор буде комплетан.
Када је упознао мог (тада) будућег мужа, ничим није показао да је импресиониран, и већину времена са њим проводи седећи на његовим стопалима, свађајући се са ножним палчевима. Имам утисак да повремено падну и неке тешке речи.

Око три године пошто је Птица ушла у мој живот, зачуло се пискутаво мјаукање испод прозора моје зграде, што није ништа необично, пошто у подрумима живи читава колонија мачака, али, уместо да с временом престане, оно се наставило сатима. Изашла сам напоље са чинијом млека и мало хране, да бих нахранила извор непријатног звука и забавила га док му се мама не врати, Претпоставила сам да припада једној од дотичних подрумских зверчица, али се мјау-мјау фестивал наставио и када је пао мрак. Већ престрављена судбином мале крзнате лоптице, замишљајући шта јој се може догодити на улици, самој и остављеној, донела сам је у стан, да преноћи, убеђена да ће се ускоро чути зов мајка-мачке за изгубљеним младунчетом. Маче је било пљунути гремлин, мало, измршавело, са ушима као на одраслој мачки, као антене за хватање сигнала из свемира. Одмах је заспала, изморена и уплашена, а ја сам себи говорила како је то само на једну ноћ. Било је то 2007. у лето. Данас крзнато створење има име, а уши су, сва срећа, мање напредовале с растом од ње. 

Те уши! Епске песме се о њима могу певати.

Меги, Мегица, Мегичица, Мега-Пега, Мегиша, Мегислава, Стока (кад није добра), израсла је у праву, кућну звер. Предатор из стана број пет. Ловац на кликере, скоро па вегетеријанац. Најсочнији комад меса може да је клепи по њушци, она ће само да трепне, окрене се и оде. Риба, бифтек, свежа пилетина, нема шансе. С друге стране, једне ноћи је тањир пуслица остао на столу, а сутрадан је пола садржаја нестало. Меги? О, да! Слаткољубац, појављује се непогрешиво, када је на менију чоколада, кекс или нека торта. Безмало пута сам је ухватила како лиже шлаг са тек украшене торте, како цепа фолију са чоколадица и како чучи у судопери и лиже чаше у којима се налазио сок, кока-кола, не бира.
Бира само храну за мачке. То је ваљда и разлог што једе једну једину врсту већ четири године, не храну једног произвођача, већ један укус - туну. Туњевину у правом облику неће ми да омирише.
Воду пије из чесме и никако више. Млеко је бљак. Јогурт краде из туђих посуда.

Мажење? Под њеним условима, кад она хоће и колико хоће, углавном потези могу да се наброје на прсте једне руке. Онда следи ујед, како ли се само усуђујемо да је помазимо више од четири пута? Љутито фркне и одлази да се опере од штрокавих, људских шапа. Мајке ми, шаље и осуђујуће погледе. Понаша се као да је најраснија од свих расних мачака, са све педигреом од пар хиљада евра, свака длака на свом месту, посудице за храну морају бити увек чисте, а кутије са песком су одвојене, за први и други бизнис, господарица тако захтева. Погађате, господарица нисам ја.

Ја служим као јастуче, као спољни момак за набавку хране, она која обиђе све радње у граду у паници, ако оне хране нема, као слушкиња која на први мјаук мора да остави све и оде у купатило да пусти воду, да би миледи могла да пије. Презириви поглед иде у комплету са захтевима.

Дама, са мањим, рисоликим ушима

Ове зиме су је зли душмани, муж и ја, два пута водили код ветеринара, на стерилизацију и контролу, први њен излазак откад се оне августовске вечери домогла личног роба и удобне резиденције. Шавове је скинула сама, имам утисак да би све урадила, само да се не враћа напоље. Сва срећа па је имала довољно разума да сачека да јој рана зарасте. Људи кажу да се мачке промене након стерилизације - постану умиљатије, мање агресивне, угоје се. Код нас у кући  важи оно звер била - звер остала, мада се мази за нијансу више, код мене. Остала је једнако плашљива, ћудљива и пробирљива. Само је муж страх и трепет за њу. Кад чује његове кораке, као да цунами надолази, ако он шушне јаче или, не дај боже, кине, од Меги остану само два-три облачића дима и наборани теписи тамо где је протрчала. Ипак, поподне док он дрема, она дрема на њему, као да су најбољи другари. Гаје неке тихе симпатије једно према другом. Он понекад добије лиз или два, као поздрав, свестан је да наша зверчица има сличан карактер мом,  да ће пустити канџе уколико он уради нешто што јој се не свиђа.

 Шта му је то му је, добио је чудан мираз, али и занимљиву динамику у свакодневном животу, мачку која седи са папагајем у кавезу, он месојед, она sweet tooth. Ето нечег заједничког са њеним новопеченим газдом, обоје би се удавили у Нутели, када би им се пружила прилика. То и чињеница да ниједно од њих двоје не тамани папагаје за доручак... за сада.