Недеља без интернета

   Није да немам о чему да пишем, имам, препуна сам утисака, али сам већ скоро месец дана у некој чудној измаглици, мозак ми је у аутопилот моду и могло би се рећи да сам се овде претворила у праву домаћицу, скоро као оне у Степфорду, ако изузмемо лењост, недостатак воље и ''шта ће комшије да помисле'' став (а који свака добра домаћица поседује и стога је њено рубље увек најбеље, поносно се вијори на ветру, као цветно-мирисна застава, без иједне флеке). Да појасним, првих недељу дана сам имала и воље и жеље и енергије, свака ствар је била на свом месту, плочице су се цаклиле, судопера била празна, а ручак на столу чим муж пристигне с посла. Притисак стечен животом у Црној Гори, и неравноправност полова? Испран мозак? Јок, недостатак интернета. Имала сам штек, понет од куће, фришко преузет са интернета. Најновије епизоде серија које пратим и понеки филм, да се нађе у тренуцима досаде. Наравно, штедела сам, гледала једну, евентуално две епизоде, у страху да ћу све пребрзо одгледати и после тога умрети од досаде. Зато сам имала времена за друге ствари. 

   А онда је мој муж у тренутку доколице узео лаптоп и носио га кроз стан да види може ли да се ухвати неки сигнал...

   ''Еурека!'', повикао је (no, he didn't), када се обрео у купатилу, тачније, у туш кабини, где је сигнал био најјачи. Већ сам сковала план да довучем фотељу и неки табуре и почнем да проводим све своје слободно време у купатилу, када смо схватили да сигнал имамо у још једној соби, с погледом на планине. Ох, срећа, радост, усхићење! Фејсбук, скајп, форуми, 9гаг, давно изгубљени пријатељи, вести, трачеви! Јутарња кафа у корак са светом, а не сцена из ''Вирџине'' (озбиљно, то сам замишљала кад ми понестане серија, ја са козама у неким планинским врлетима, а откуд ми козе, не знам, могу да нађем једино дебељушну комшијску мачку која се навадила на остатке од нашег ручка, па је вољна да се дружи са мном). 

Погађате, од тог дана, ручак касни, ствари су елегантно развашарене, да се види да неко живи ту (тешим се). Океј, нисам се претворила у прасе, које доконо лешкари у блату по читав дан, а за мужа, кућу и остало не хаје, и даље функционишем, али интернет ми поједе добрих пар сати дневног светла и енергије да урадим још нешто паметно, осим основних дневних послова око куће.

Наравно, мужу не смета, све док има нечега у фрижидеру и нечега у тањиру и док сам ја расположена због целодневног упијања информација са светске мреже и декламујем шта има ново, уместо новина и тв-а, што смо запоставили откад смо овде. На његову жалост, моје приче се углавном своде на моје одушевљење Јованкином мачком (знам како се зове комшиница, али мачка за сада одбија да ми каже своје име, осим ако се стварно не зове Мјау), њеном меком длаком и кратким, једнако дебељушкастим репићем.

By the sea

Ето мене опет, лење као лења буба, пита, шта год још лењо постоји - та сам! Да се оправдам мало, писала сам, али нисам објавила ништа, због проблема са интернетом, тј. његове недоступности (више о томе сутра, обећавам!), али писала сам, јесам, имам и доказ за то.

***

20.10.2011.

Данас бих писање могла да почнем на много начина, с обзиром на то да имам много штошта да кажем, почевши од тога да је поглед с мог прозора знатно друкчији него јуче. За промену, када погледам кроз њега, видим како се напољу њише палма висине бар 10 метара. Видим и смокву, дрво ловора и нар, грана савијених од тежине крупних, црвених плодова. 

Новопечена домаћица је пристигла на море. У октобру. Лепи, плави Јадран, температура је знатно виша у односу на ону у Србији. 

Признајте, сада ме замишљате како пишем ово, отворена балконска врата, ћарлија ветар и носи лагане, беле завесе, а напољу сунце, палме, море, тропски рај. У руци ми је, разуме се, шарени коктел, са кишобранчићем и сламчицом - укуса једнако шароликих, медитеранских. Еееее (замислите звук који користе у квизовима када неко погрешно одговори на питање)! Звучи лепо у теорији и температура јесте виша, али све је сиво и киша пада скоро цело поподне. Муж је на послу, а ја правим друштво мајстору који је дошао да поправи електричну пећ; није да нам је потребна за сада, али те ствари обицно функционишу по принципу Марфијевог закона. Ако је пећ покварена, биће хладно, вероватно ће нам се неки пингвин догегати с плаже да позајми шећер за чај, ја ћу блог писати огрнута ћебетом, са гомилом папирнатих марамица око себе, а ако је пећ у реду, well, you get it.

Друга ставка - интернет, must have, због блогерке која је овисна и не зна шта ће са собом, пошто заврши оно мало кућних послова које има и, будимо реални, јесен је, почеле су нове сезоне мојих омиљених серија, а ја их све пропуштам.

***

Ово су редови које сам исписала одмах пошто смо дошли на море (је л' глупо рећи 'на море' када је јесен и сврха заправо није одмор и купање?), због разноразних обавеза и излежавања на плажи, тумарања по граду и загледања излога, нисам написала пост на време, па ће ово бити нешто као закључак моје студије о Марфијевом закону, јер смо поправили пећ ономад, а онда су се облаци разишли и сунце је упекло, температура оде преко 20 степени. Јеј! Нисам се усудила да се окупам, мада свакодневно виђам људе који пливају, скидам им капу, имају cojones величине мањих астероида. Није проблем ући у воду, не мили ми се да изађем из ње, па пресвлачење, гњаважа... ако полудим ових дана, можда променим мишљење, за сада је и лешкарење на обали сасвим довољно.