Гадна сам кад попијем... кафу.

   500 година под Турцима нас је направило зависницима, не само од слаткиша, већ и од цигарета и кафе. Цигарете нису мој ресор, непушач сам, али муж ми је као оџак, већ двадесет година. Моја данашња тема је (као да већ нисте провалили по наслову) - кафа.

   Кратка, црна, продужена, с млеком, бела, с ледом, мока, еспресо (волим кад у кафићу неко наручи ''експресо'', увесељава ме то), с лешником, бадемом, ирска, турска, српска. Дневна доза кофеина, без које људи углавном не могу ни да прогледају, а камоли да проговоре, кажу ми да савршено иде уз прву јутарњу цигарету (верујем на реч).  Прва помисао М. чим се пробуди (можда могу да маштам да сам прва мисао ипак ја?). Избауља из кревета право до кухиње, па тек онда на умивање. Пије ону класичну, турску, мада, прочитах да Турци уопште не пију такву кафу, па је можда боље да је убудуће зовем српском. Дакле, српску, црну, са дебелим талогом на дну шољице и - горку. Ујутро и након обавезне поподневне дремке, свакога дана, без изузетка. Ако нема кафе у кући, укључује се аларм попут оног за ваздушну опасност, од њега је јачи и драматичнији једино онај уколико нема цигарета. Никада ми неће бити јасно како га не мрзи да у пола ноћи оде до киоска и купи паклицу.

   Није да никада нисам пила кафу - пила сам је, еспресо додуше, углавном у кафићу, пред крај гимназије. Била је најјефтинија на менију, а ми смо били клинци, са вишком времена и гомилом тема за разговор, али малим џепарцем. Кафа је била савршена за нас у том смислу. На факултету смо повремено ''обртали шољу'', али смо кафу пили управо из тог разлога, не из неког посебног задовољства, и не често. Можда бих је прихватила као дневну навику да сам студирала нешто стресно и захтевно, попут медицине, мислим да тамо сви редом пропуше, а на кафи малтене живе. Овако, нисам имала потребе, а постоји и још један разлог. Кофеин делује чудно на мене. Као да у шољици није миришљави, биљни напитак, него чисти speed. Знате већ, метамфетамин. Брзина говора и размишљања се повећа за бар 50%, почињем да гестикулирам као Италијани на зеленој пијаци, а ако повећам дозу, постајем нервозна, а руке ми дрхте. Што је још горе, не разбуђује ме. Могу да попијем литар и по најцрње кафе коју можете да замислите и да заспим као беба. Тек сад схватам да, као тинејџерка, нисам била нервозна и bitchy због хормона, него због јефтине кафе у ''Шанси''.

   Многи људи кафу пију због укуса, што донекле могу да разумем, мада се мени допада једино укус инстант кафе, и то у размери са млеком 1:8. Чак и тада ме удрогира. Изгубљен сам случај. На срећу и радост мог мужа (који углавном страда у случају да ми је неко потурио шољицу или две), почела сам да купујем ону без кофеина, мешавину јечма, ражи и цикорије, за нас којима од обичне кафе стварно расте реп (тиме су ме родитељи одвраћали од жеље да пробам кафу, када сам била дете), али ако хоћу да будем баш прецизна, рекла бих да ми пре расту рогови, ђавољи.

   Закључак је да, у недостатку порока, морам нечиме да испуним ту празнину у својој души, а пошто ми ни коцкање није привлачно, остаје само компјутер w/ интернет; то је мој омиљени и уједно друштвено прихваћени порок. Остаје само опасност од изненадног кафенисања (на препад) када одемо у госте, ипак је ово Србија, понекад ме чак и не питају пијем ли кафу уопште, подразумева се да је сви пију, али издржаће то мој муж, одужићу се чоколадним мафинима, дан касније, када дејство попусти.