Рабарбара и друге митолошке потрепштине

Добро, де... знам да рабарбара постоји, када имате мајку с пољским коренима, рабарбара је прилично уобичајена намирница, иде у питу, у колаче, у kisiel. Једино је наш географски положај чини егзотичном, јер овде, у Србији, нико није чуо за њу.

   Но, мој данашњи пост се не односи на немогућност проналажења ове занимљиве биљчице код нас, већ на рецепте у новинама, којих је све више и више, а који захтевају сумануто пречешљавање Био Шпајзова, скривених, у-хаусторе-увучених радњица које продају гремлине, вуду пророчишта и сличних места у Београду (јер нигде у унутрашњости не продају такву егзотику). Читајући јучерашњи недељни додатак у једним од најпопуларнијих дневних листова, наиђох на неке од рецепата за недељни ручак. Требају ми само пињоли, рабарбара и куркума. Океј, помињали су и кус-кус, што заправо поседујем, јер сам се једном приликом испрсила за кесицу-две у ''Идеји'', када смо муж и ја тумарали по ТЦ ''Ушће'', негде у мају. Сећам се да је раније (док сам студирала и често куповала у ''Супер Веру'' на углу Цвијићеве и Рузвелтове) кус-кус био много јефтинији и у већем паковању. Знам да је и произвођач био други, али ме ове мале, малецне, а прескупе кесице из Био Шпајза љуте. То мога мужа нахранити неће, једна кесица има само 200 г, осећаћемо се као деца из Бијафре, у фазону ко ће да једе, а ко ће да гледа и не дао бог да нам неко сврати на ручак, остаћемо гладни и поред пилетине с тиквицама и каријем које правим као прилог кус-кусу. 

   Мало сам погледала њихов сајт (Био Шпајз) у паузи писања, па видим да имају и ону ''стару'' сорту, а и наручивање преко интернета... сврбе ме прсти... Драги, погоди шта имамо за ручак? :)

  Пошто сам провела добрих пола сата гледајући био-заврзламе и безглутенске слане занимације, ваља наставити даље, имам још понешто да кажем о ретким намирницама (као ретке зверке, знате на шта мислим). Питам се, зашто стављају фотографије тих сочних јела, а онда напишу списак потрепштина са једно 3 непознате, осећам се као да поново радим једначине. 

   Океј, океј, нису толико непознате, али мука ме ухвати кад видим шта је све потребно за просту салату, а у овако малом граду нема шансе да нађем ендивију или горе поменуте пињоле (често их помињем јер ме баш нервирају, никако да их нађем). Мислим да још увек нисмо на нивоу разноврсности коју уживају Енглези на пример, кад гледам Џејмија Оливера који помиње 16 врста зелених салата и 25 врста воћа које иду у сируп преко крема од маскарпоне сира, па не знам ко може да направи недељни ручак са гамборима, мисо супу и све те салате, воћне или какве год. Напредовали смо мало, не живимо више само на сезонском воћу и поврћу, али come on, помело и кивано, стварно?!

Једна од могућности употребе помела

   Нисам баш затуцана, па да знам само за першун - волим кумкват, користим шафран, кафу пијем са кардамомом, али ме егзотика која избија са страница новина убија у појам. Већину зачина набављам из иностранства, то су повластице које имам, као сестра једног туристичког водича, али не памтим да сам у нашим продавницама видела нешто занимљивије од ђумбира. Могуће је да се у Београду нешто променило у последње време, мада знам да сам виђала ајкулино месо, црне шпагете са сипиним уљем (једном сам их спремила и када су се скувале и опустиле, изгледале су ми као црне змијице (ментална слика: Indiana Jones and the Temple of Doom), нисам могла да одмакнем даље од три залогаја, па сам прешла у мркли мрак, да једем испред тв-а, међутим знала сам шта ми је у тањиру, пресијавале су се на плавичастој светлости и није било шансе да их довршим... сва срећа па мој пас не разликује боје...), пиринчане макароне и свашта још, али зачини никада нису били претерано разноврсни. Не захтевам овакву сцену

али хоћу нешто занимљивије од мирођије! Хајде да научимо људе да кари није зачин, већ мешавина кумина, коријандера, паприке и још много тога. Заправо, кари је сос, али нећу да цепидлачим.

   Застадох сада и питам се чему све ово моје писаније, рецепти у новинама неће постати мање чудни, а радње неће одједном почети да продају загонетне плодове Јужне Америке, а ни моје вољене пољске посластице. Ништа друго ми не преостаје него да чекам пошиљке једном у шест месеци, а до тада да црпим залихе које имам. Сва срећа па муж није љубитељ галаретке и kisiel-a. Дубоко у мени, ипак, тиња нада да ћу једног од ових дана, свратити у локални дућан и наћи све што ми треба за свој омиљени колач, колико год то немогуће звучало. A girl can dream.

Серниче, срешћемо се поново!