Правда за џинџербред кућицу!

Најбољи Ивица и Марица, ever!

Како је могуће да раније нисам писала о томе? Изгледа да ме године полако стижу, јер сам била убеђена да сам раније писала о кућици, што је још горе, да сам постављала слике ранијих радова... пар секунди касније, Гугл претрага није нашла ништа од тога. Можда сам сањала? Важно да сам ноћас уснила Одеда Фера како ме бесрамно заводи. 

Кућицу правим већ неколико година и заиста уживам у том процесу, јер се осетим поново као дете, али уместо пластелина или сличних материјала, могу да направим нешто што касније може у сласт да се поједе... ако уопште може да се издржи дуго, јер она заводљиво мирише на цимет и друге зачине и потпуно схватам Ивицу и Марицу који су хтели да одломе само цреп, јер нико неће приметити. Мхм, ускоро кућица поприми облик страћаре оштењене земљотресом у којој се дрогирају креком. Није ни чудо што је вештица била бесна.

Рецепт сам ћапила од Марте Стјуарт (клик), јер, реално, жена је домаћинске вештине довела до савршенства. Наравно, ја не бих била ја да неколико ситница нисам изменила, али била сам принуђена, јер у оригинални рецепт иде меласа, а ја имам приступ само меду и другим уобичајеним европским састојцима. Океј, и јаворовом сирупу, али то само зато што имам дилера који ме снабдева квалитетним, канадским. Ксенија, о теби говорим. 

Ево мера у грамима, ако вас оне у унцама и шољицама збуњују:

1 кашичица соде бикарбоне

1/2 кашичице прашка за пециво

4 кашичице ђумбира

4 кашичице цимета

1 и по кашичица каранфилића

1 кашичица аниса (или црног бибера (или оба (или ниједан, по жељи))) 

1 и по кашичица соли

2 већа јаја

230г маргарина

500г меласе (или меда)

800г брашна

Умешајте све зачине у брашно и ставите на страну. Маслац и 200г шећера умутите, додајте јаја, мутите још мало, па додајте мед (у оригиналу иде меласа, која даје тамнију боју медењацима, па ако желите да тесто буде тамније, додајте кашичицу какаоа) и сједините масу додајући брашно измешано  са зачинима. Тесто ставите у фрижидер на 20-ак минута јер се много лакше ради са њим када је хладно. Оклагијом га растањите на дебљину око 1/2 цм и исецајте облике које желите. Ја то радим директно на папиру на печење, јер ми је лакше. Облике пеците на 180 степени, 10-15 минута, да буду лепо печени у средини, али да ивице не потамне. Када се охладе, очврснуће и биће спремни за лепљење.
За украшавање и као лепак се користи мешавина беланаца, шећера и сока од лимуна, тј. на енглеском royal icing. 

250 г шећера у праху

3 беланца 

1/2 кашичице лимуновог сока 

умутите да буде чврсто, па ставите у шприц и go crazy! Одлично као лепак, још боље као снег. Неко неписано правило гласи да најпре залепите ивице кућице и направите им потпору (ја користим тегле са зимницом) с једне и с друге стране. Током ноћи ће се све лепо залепити, па идућег јутра можете поставити кров без бојазни да ће зидови попустити. Након неколико сати и кров ће бити стабилан, па можете почети са украшавањем. Нисам се сетила да фотографишем кућицу током стваралачког процеса, па морам да мазнем сличице са нета, од неке добре душе која се заправо сетила да овековечи овај важан корак:

by suzanne57

marthastewart.com

Марта Стјуарт користи карамел као лепак, да се не би видели спојеви (када не планирате да кућицу прекријете снегом, ја више волим ту варијанту, па се држим беланаца, а и карамел ме плаши помало). Једино што сам од карамела направила су прозорска стакла, јер ми се допала идеја да у кућици гори светло и осоколила сам се да идеју спроведем у дело. Направила сам једноставан карамел од шећера и мало воде и излила га на папир за печење у овалним облицима, јер су прозори на кућици високи и заобљени на врху. Радила сам ''одокативно'' и једино ми је било важно да се карамел стврдне када се охлади. Као што рекох, карамел ме плаши, јер је непредвидив или ја нисам довољно Марта за такве подвиге. :) Сва срећа, стегао се и приликом конструкције кућице, зидове сам положила на сто и ''стакла'' залепила royal icing-ом, сачекала који сат и онда тек приступила спајању зидова, као на слици изнад.

Зашто више волим снег од беланаца? Нисам превише стручна ни са тестом ни са шприцем, а грешке су неминовне, али снег може све да прекрије и све је поново савршено. Са њиме не може да се омаши, може и да цури, и да капне где не треба, а опет изгледа савршено природно. Још када одозго побацате милион бомбона... милина.

Ево сличица првих кућица, извукла сам их из нафталина. На првој се нарочито види повећа грешка, део на врху се одломио приликом спајања, али шта да се ради, свеједно смо је појели, чак и тако фаличну. Први модел је требало да има и зидове, али тада нисам знала за цаку да претходно треба залепити зидове, па сачекати и они су се упорно раздвајали. Зато изгледа више као шатор.

Друге године сам знала за јадац, па сам могла да будем маштовитија:

Следећи пут ћу морати да надмашим себе, како је кренуло, али се бојим да ћу за пар година морати да направим зграду или неку китњасту викторијанску вилу, што би значило да ћу морати да узмем шприц у руке и вежбам, вежбам, вежбам. Јер, реално, I suck at this. Када гледам слике кућица на интернету, застане ми дах од одушевљења, а онда схватим да они а) купују готову смесу и б) имају сетове са већ испеченим облицима које треба само да споје. А где је ту планирање, цртање, мерење и нервирање што је једна страна зида нарасла више од друге, па што је један део крова испао мало крив и дужи од другог, па онда ножем стружем вишак, осећајући се као да демонтирам бомбу, јер немам више теста и мрзи ме да месим другу туру, јер би то захтевало одлазак на пијацу по мед, а 2 сата је ујутро и пијаца не ради. Чик ради у тим условима, Марта! И то без помоћника, ако не рачунамо крзнате (и пернате) крадљивце јелкица, али они вредно спавају кад год се нешто конструктивно ради и дођу када је све готово и ''на извол'те''. Заправо, пернати крадљивац је лењ и чека да му се нешто принесе под кљун, тако да није вршио атак на кућицу. Његов фах је кромпир салата, спанаћ или неко месо. Више звучи као хијена него као нимфа. Јесам ли вам рекла да је научио да каже: ''Птичице!'' ? Пиле моје паметно.

Ето. Неправда је исправљена, кућице су добиле засебан пост и текстић какав доликује таквим малим уметничким делима. Уколико сте још увек расположени за такве подухвате, не морате се данима гњавити са великим, баците поглед на ове минијатурне, дође ми да их одмах направим и увесељавам пријатеље када сврате на шољу кафе или чаја. До следећег читања, 

Новопечена домаћица

Празнична ретроспектива

Празници јесу дошли и прошли, али кинеска Нова година још није стигла, па што да и даље не будемо у празничном расположењу - ипак треба нешто да ме ''држи'' до Ускрса.

Већ сам говорила о томе како ме је еуфорија преплавила већ средином децембра, када је божићна и новогодишња декорација буквално (па добро, не баш буквално) експлодирала у стану и одједном смо и ми и намештај били прекривени срмама, шљокицама, ирваским роговима и папирним пахуљицама,

My preciousss

у недостатку правих, а и било би компликовано напунити стан правим снегом и не изазвати катастрофу већих размера, нарочито када је о паркету реч... зашто ми је уопште таква помисао пала на памет? Имам осећај да је то утицај моје маме, која се сваки дан (али баш сваки) вајка како нема снега и неуспешно га призива свакодневно. Ето откуд ми ген за празничну еуфорију.

Нисмо имали леп поглед кроз прозор, али то не значи да атмосфера у кући није била свечана, мислим да нам уопште није било лоше.

Као и сваке године, решила сам да направим gingerbread кућицу, јер, празници нису празници, ако се три дана не нервирам око оваквог пројекта, а после имам сатисфакцију која се огледа у томе да јој се светим за све муке кроз које сам прошла, замишљајући успут да сам Годзила док у сласт једем оџак, кров или жалузине.

Операцију је најпре требало добро осмислити, нацртати план, смислити мере, али је било компликовано, па је ускочила помоћ у виду стручњака:

И некако склепасмо прототип, уз помоћ канџи и маказа.

Након два дана печења, сечења, лепљења и украшавања, па малих преправки, јер је неко усред ноћи украо и смазао једну од gingerbread јелкица које су стајале испред куће, успут оставивши трагове шапа у ''снегу'', кућица је била готова и цена мог ремек дела од слаткиша је била та да сам сваке ноћи морала да је пребацујем у спаваћу собу, да је ноћни нападачи не би сакатили зарад мале ноћне посластице. Да се разумемо, говорим о мачки, не о мужу, а с обзиром на то да је ''кућица'' била висока преко 50 цм, није било лако маневрисати сваки дан са њом у рукама, пазећи да ме мали длакави саботер не потплете или се ушуња у собу при покушају да насрне на кућицу или, још горе, јелку. Ранијих година јој је успевало, па су украси летели на све стране током њене експедиције на врх, али се током године прописно подгојила, па не знам какав би то ефекат имало на јелку и њено самопоуздање, уколико би гране крцкале под њеним дебељушним шапама.

Гдин муж је рекао да на овим сликама, кућица изгледа као барака и да изгледа малецно, али ви одмерите рукама пола метра у висину и ширину и замислите да су слике мало боље, њему у инат... и пре него што заборавим - да, била сам довољно залудна и инспирисана да правим прозорска стакла од карамела и спроведем осветљење. Првих дана сам се бојала да ће се од топлоте сијаличица (пакет оних за јелку, у белој боји) све разлепити и распасти, али се то (фију!) није догодило, светлела је све у шеснаест током свих празника које смо обележили... а онда смо је из'ели.

И то је то, јануар се ближи крају, снега још нема, осим повремених неколикочасовних лажних нада, које се брзо претворе у баре које бахатим возачима дају шансу да ме запљускују док покушавам да се домогнем продавнице, па све наде улажемо у фебруар, да нам зима буде мање сива и суморна. До Ускрса и новог налета еуфорије, у виду зечева, јаја и цвећа нема празника осим неколико рођендана, па имам доста времена да порадим на неким DIY пројектима које сам запоставила.

Један од њих је била kit-kat & smarties торта којом сам изненадила мужа за рођендан, јер, како да пропустим ту прилику, када се слаткишима радује као мало дете. Тегла од кило Нутеле коју је добио као поклон је такође била пун погодак и знам да увек може да прође као поклон, када остварење свих других идеја закаже (а то се управо и догодило ове године). Тако је то када живимо у малом граду и немамо Paypal. Уздах незадовољства. До следећег читања ево мало торте, морам да частим, ипак је муж напунио јубиларних 35!

Англоманија у кући новопечене домаћице

Малецна пауза у писању не значи да се не држим своје новогодишње одлуке да чешће и боље пишем, већ да сам себи дала мало одушка током празника. Толико ми је било потребно да се опоравим од празничног менија... и спремим испите за јануарски рок. Да, домаћица је jack of all trades, па се и факултета прихватила у једном моменту свог надасве узбудљивог живота. Једино што га завршавам брзином рањеног пужа, али боље споро него никада, хм.

Још средином децембра ме је прописно шибнула божићна атмосфера (више о томе у претходном, а и наредном посту), па како није био најснежнији, најсвечанији и најмагичнији Божић икада, тј. све је било сиво, тугаљиво и ни налик на холивудске филмове (а ја сам позната по превеликим ишчекивањима), тугу сам морала да утапам у љубљеном интернету.

Још од детињства сам потпуно очарана британским филмовима и серијама, нарочито онима које се догађају почетком XX века и раније, јер, реално, Амери претерују у продукцији, све је пренаглашено, преслатко, преексплозивно или препатетично, а Британци умеју да нађу праву меру за све.

Већ пар година пратим QI, панел квиз чији је творац Џон Лојд, одговоран, између осталог и за Црну Гују. Премиса је проста - водитељ и гејм мастер је Стивен Фрај, набританскији британски производ у модерној британској историји (а заправо је полу-Мађар), стални такмичар је Алан Дејвис (познатији по својој улози у серији Џонатан Крик), а три такмичара се смењују и гостовали су разне славне личности, од Џеремија Кларксона, преко Еме Томпсон и Данијела Редклифа до Дејвида Тенанта (др. Ху за неупућене).
Ни сама не знам како да опишем концепцију квиза, јер све што напишем звучи помало манијакално, а тако изгледају и слике/гифови из емисије,

па је једино што ћу рећи - уколико волите атипичне емисије, а које се тичу културе, историје, уметности, па и поп културе и спремни сте да губите дах због смејања током гледања сваке епизоде - онда морате гледати Quite Interesting. Најозбиљније. Где бисте друго могли сазнати како се понашају пчеле на кокаину, да је средње име Ричарда Гира - Тифани, како мирише озонски омотач, да су Викторијанци, када нису имали новца да унајме оџачара, убацивали живе гуске да проџарају димњак, а да у данашње време, жене купују 80% свега што је на продају (мада смо то могли да претпоставимо и сами)?

Током година ''дружења'' са људима (ставих наводнике да не испадне да сам потпуно одлепила и мислим да заправо познајем људе које гледам на BBC) који често гостују у квизу, наишла сам на неколико одличних комичара, још две-три квалитетне емисије и довољно смеха да потраје читаве зиме. Од срца препоручујем емисију Would I Lie To You (почети од треће сезоне, све епизоде могу се наћи на Youtube) где два супарничка тима покушавају да што боље лажу и за то добијају поене. Цака је у томе што добију папир, на коме је понекада (често у виду бламова) истина из њиховог живота, а понекада најневероватнија лаж, коју никада пре тог тренутка нису видели, али свеједно треба да истрпе унакрсно испитивање од стране другог тима. Такмичари су такође познате личности, најчешће комичари.

Наравно, само је мало фалило да постанем потпуно опседнута и дочекујем мужа с посла речима: ''Дођи да видиш клип/слику/гиф!'' (уз неизбежно - ''само још ово, чекај, и ово!'') или да му препричавам читаве епизоде док путујемо аутом и, искрено, не знам како је преживео ових месец дана са мном. Ваљда се зато водио крилатицом ''Ако не можеш да их победиш, придружи им се'' и почео да гледа оба квиза са мном. Ја сам отишла и корак даље, докопавши се сабраних дела Стивена Фраја у писаном и аудио облику, па биографије мог новог celebrity crush-a Дејвида Мичела и још неколико књижица које планирам у сласт да прочитам на мужевљевом андроиду, а онда ћу се правити да немам појма зашто му је ујутро батерија на минимуму, дајући му тако, суптилне хинтове да нам је потребан још један андроид у кући, који ће мени служити искључиво као будилник и књига.

А сада, музички интермецо. Ла, ла, ла, лааа.

Добро ми дошли назад. Мислим да је трећа шоља црног чаја била за капљицу превелика доза кофеина за мене.

Док су земљу потресале драме у вези са Првим гласом Србије, ми смо, ушушкани у свет енглеских квизова и емисија открили британску верзију Икс Фактора и схватили колико смо били необавештени, гледајући (и нервирајући се) америчку верзију већ две сезоне. It's sooo much better! Потпуно сам одушевљена талентима, такмичењем, атмосфером, квалитетом, али када након тога баците поглед на ПГС или сличне емисије, имате утисак да гледате школску приредбу и притом не мислим на новац уложен у продукцију. И нимало ми није жао што не разликујем Мирну од Маре или беше Саре, када су ту Рајлан, Ела Хендерсон, Џејмс Артур и Џамејн Даглас. Што је још важније, нема досадног Сајмона Кауела, само фантастична, феноменална забава.

Знате ли шта још пропуштам, а одлично је? Јавите ми, никада доста серија, емисија и квизова са Острва. До следећег читања, cheerio!

О празницима, слаткишима и још понечему... хик!

У нашој кући празнично расположење је у пуном замаху још средином децембра, јелка је већ окићена (само кићење је процес који траје бар два дана, што због величине јелке, што због тога што сам перфекциониста и сваки украс мора да буде на савршеном месту), ја помахнитало јурим по стану са маказама, папири разних боја ми испадају из руку, лепак и селотејп су на свим могућим и немогућим местима, а на сваких пола сата - сат ниче једна пахуљица или звезда од папира. Никада доста украса! Да се ја питам, сваке године стан би се претварао у снежну бајку, са милион украса који висе са плафона, јастучићи на троседу би били пресвучени у празничне мотиве, на све стране украси, мирис цимета и боровине, а муж би био обучен као патуљак (или елф, како вам драго), са оним опанчићима савијених врхова и капицом са звончићима.

Такође, код нас се славе оба Божића, па је весело до самог краја празника. Потпуно еуфорична, тренутно ми се куповина мајице са принтом ugly Christmas sweater-а чини као сјајна идеја и ако муж ово чита, а знам да чита, ето једног суптилног начина да сазна шта желим као поклон. 

Vardagen

Можда би било паметно направити и целу листу онога што желим, али бих се осећала похлепно, а онда би ме гризла савест и не бих могла да спавам, имала бих још горе подочњаке него сада (виленим ноћу уз Стивена Фраја и QI) и шта би онда било...
Да се вратим на тему - Божић, овај први, зовемо га и католички, иако га, руку на срце, славе и православци, и ја заиста не схватам зашто се ми, у Србији, толико опиремо преласку на Грегоријански календар... користимо га у већини случајева, па када Нову годину чекамо 31. децембра, могли бисмо и Божић 24, тј. 25. Наравно, није лоше имати ни два Божића, па не знам што се уопште буним, зато је боље да пређем на ствар, јер, ово би требало да буде краћи пост у односу на остале, километарске, какве иначе пишем. Слаткиши, алкохол (оно ''хик'' у наслову је требало да буде хинт), саставни део сваке светковине, па и овог (првог) Божића. Ево неких ствари у којима смо уживали данас (да, данас, видите како сам ажурна!). Ово што следи је модификовани рецепт са сајта kuglof.blog.rs:

Божићни куглоф:

Потребан материјал:

- 250 г путера или маргарина

- 200 г шећера у праху

- 1 ванилин шећер

- 6 јаја

- кора од једног лимуна 

- 100 г сувог грожђа

-100 г кандираних поморанџи

- 50 г сувих кајсија

- 50 г кандираног ананаса

шака крупно сецканих лешника

- 200 г брашна

- 1 прашак за пециво

- 100 г чоколаде исецкане на коцкице

100 г чоколаде за прелив

Суво воће исецкати. Путер, ванилин шећер и шећер измиксирати у пенасту масу. Додати једно по једно 6 жуманаца, лимунову кору, насецкано суво воће, кандирано воће и лешнике. Додати брашно са прашком за пециво и на крају снег од 6 беланаца. Пећи у подмазаној и презлом посутој модли за куглоф у загрејаној пећници на 180° C око 45-50 минута. Након печења куглоф оставити у модли око 10 минута, преврнути и прелити растопљеном чоколадом. По жељи украсити сувим воћем. 

Овако је то изгледало код нас

Потпуно је њам! Уз то, фино иде eggnog, традиционално божићно пиће, попут ликера, настало у средњовековној Енглеској, ако је веровати интернету. Кога брига, када је тако укусан. :)

475 мл млека

150 г шећера

500 мл слатке павлаке

6 жуманаца

200 мл рума (или по укусу, како желите, ја сам ставила мало мање од 200 мл и таман ми је)

3 каранфилића

1 и по кашичица екстракта ваниле

кашичица млевеног цимета

1/4 кашичице мускатног орашчића (може и без, ја данас нисам имала и нисам ни ставила)

Млеко, цимет, каранфилић и ванилу сипати у шерпу, загревати до кључања и онда смањити ватру. Шећер и жуманца пенасто умутити, па додати у проврело млеко и кувати 3 минута, на тихој ватри. Извадити клинчиће и оставити да се охлади. Тада сипати слатку павлаку, рум и орашче, промешати лепо да се све сједини и оставите да преноћи у фрижидеру (или одмах прионите на пиће, као нестрпљива ја). It's freakin' amazing! Једино што је немогуће попити много, брзо засити (како и не би, колико јаја и павлаке!). Од ове количине се добија 6 порција, али то, наравно, највише зависи од тога колике су порције заправо. Ала сам срочила, свака ми част! :)

Слика је са нета, ја не умем овако профи да сликам. :(

И ето, то је најкраћа прича коју сам способна да испричам, па уколико се не ''видимо'' пре Нове године (у случају да се препијем егнога и завршим под јелком или се једноставно улењим, што је много вероватније), желим вам много лепих тренутака, среће, здравља и све што по реду иде у оваквим честиткама (здравице, честитке и сл. ми не иду баш од руке, али мораће да послужи) и да ова домаћица у наредној години буде вреднија, иновативнија и духовитија, па да самим тим и блог буде све бољи. Срећни празници!

Муж каже да црно-бела шара на блогу изгледа као мозак (''бљак!'') и друге рандом мисли

Не знам што се уопште буни (у преводу: нема појма шта је лепо :) ), блог најчешће чита на лаптопу где је тај црно-бели део једва видљив, а уосталом, до краја празника ћу наћи још минимум 5-6 позадина за блог које ће ми се више свиђати од ове.

Оно што је важније од сукоба мишљења у вези са дизајном блога је да је пао први снег! Снег! Идеалан сценарио, онако филмски би био да сам се пробудила рано ујутро, бацила поглед кроз прозор, стојећи у филмски лепој, vintage спаваћици, увојци савршено просути по раменима, а у руци ми је дизајнерска шоља у којој се пуши кафа или биљни чај, ако ћемо да пуцамо на њу ејџ фантазије, и нокти су ми природно лепи, а на лицу је природно руменило и природна маскара и капци ми нису отечени, али стварност је, као и обично, малко друкчија.

Не носим спаваћице. Реална слика укључује мене у озбиљно изанђалој Led Zeppelin мајици, како се тетурам кроз стан, лица бледог ка' у изгладнелог вампира, косе чупаве као да сам се борила са шишмишом, палим тв да ми прави друштво, а онда перући своју омиљену шољу за чај, коју сам била лења да оперем синоћ, чујем да је снег изазвао саобраћајни колапс у Србији, али не и код мене у граду. Нигде ни трунке снега, голе гране, са неколико спарушених жутих листића, сивило паркинга, стаклорезачка радња, материјали на кило, кафић (окићен од главе до пете, тј. од темеља до крова, да разбије монотонију суседних зграда), ништа под снегом, ни пахуљице на видику. Хоћу и ја снег, је л' треба путар да постанем да би ми снег приредио изненађење?

На фејсбуку су се низали статуси и фотографије аплоудоване преко мобилног, директно са места догађаја, грудвање, Снешко Белић клониран на милион локација, романтичне шетње по снегу. Осећала сам се као да живим у ироночној стакленој кугли, где је снег свуда около, осим у њој.

У тренутку док ово пишем, чујем да људи стварно имају проблема због снега, нарочито у Војводини, и свесна сам да није све сјајно и бајно, али не замерите ми што имам жељу да зима протекне у знаку пахуљица, грудви и опсцених фигура од снега.

Као мала сам често ишла на санкање, брат и ја смо имали много авантура на брду изнад града, од закуцавања у дрво до улетања у поток и обожавала сам сваки минут, али, као што то обично бива, број одлазака на санкање се експоненцијално смањује са порастом броја година, а ни санке се не праве у свим величинама, а двоје маторих коња (мислим на голупчиће, мене и мужа) од преко 180 и 200 цм на дечјим санкама није удобна ни безбедна замисао, мада признајем да звучи урнебесно. Претпрошле зиме смо једну ледену ноћ посветили томе, било је - 15 и поприлично касно, али смо схватили да постоји андерграунд сцена људи наших година који се под окриљем ноћи санкају на истом месту које у току дана запоседну клинци, уз испијање куване ракије или вина (одрасли, ноћу, не деца, бар се надам!), што је помало и логично, јер нас с годинама напушта храброст коју имамо када се са 9-10 година ноншалантно сјуримо низ стрму низбрдицу и не плаши нас ни густа шума ни речица ни могућност да до крај зимског распуста дочекамо у гипсу, пу, пу, да не урекнем.

Епилог авантуре је да сам се ја лудо провела, санке су повремено буквално летеле, због разних избочина и (претпостављам) намерно направљених мини скакаоница, од врха брда до подножја и била сам страшно поносна на себе, вероватно јер ме је спуцао налет адреналина. Муж је извукао дебљи крај, неспреман на џомбе и проклизавање санки, па се при првом покушају и паду са санки при скретању са стазе на најгорој низбрдици добро угрувао и одбијао да покуша поново, проклињући тренутак када сам дошла на идеју да се санкамо, а он наивно пристао. Наредних недељу-две ме је убеђивао да је сломио ребро, кичмене пршљенове и заклео се да више неће покушавати такве лудости. ''Ја сам старији човек, ко ме тер'о, куд сам пош'о!''

Како сам ја превише трапава за скијање, санкање отпада, остаје само понека партија грудвања и шетња, дакле, релативно досадне зимске активности, а највероватније ни снег неће потрајати док се град окити и још више паднем у празничну еуфорију, па нећу превише да се узбуђујем око ове порције пахуљица и намеравам да снег посматрам из топлине свог дома, без промрзлих стопала, леденица које висе из носа и цвокотања зуба, жељно ишчекујући божићну епизоду Downton Abbey-ja. Уколико се бели покривач (бај д веј, сад примећујем да српском језику недостаје синонима за снег, Ескими их имају охо-хо, а ми? Имам осећај да се понављам стално, неправда!) ипак задржи, бар до другог викенда (оног који пада двадесет и неког децембра), муж и ја идемо да се бањамо у отвореном базену с топлом водом, који постоји недалеко од нас, најбоље је када је около све бело, а температура воде око 40 степени. Сквик! То је мој покушај да цикнем од задовољства и узбуђења.

Наравно, купањац отпада у случају да буде смак света, то се подразумева, али бих волела да ми неко разјасни по којој временској зони се рачуна та пропас' света, јер је мужу и мени годишњица 21, па да знам да ли да купујем поклон или не.

До следећег читања, поздравља вас, снегом опседнута, новопечена домаћица.

Право лице домаћице, макар и под маском

Остала сам вам дужна извештај о Ноћи вештица - који је требало да буде фантастичан, лудо забаван, знате већ како изгледају те журке на филмовима, али авај, ово је Србија, па доживех још један случај превеликих ишчекивања. Није да сам очекивала бал под маскама достојан спота Florence + The Machine - Shake it Up, или сцену из Rocky Horror Picture Show, али ипак...

1. Овај празник дефинитивно није заживео код нас, да ли због тога што је радни дан, западњачка творевина или у славу Сотоне (да, мало сам саркастична, мрвицу само), не знам, али нас је мало било спремно да правимо циркус од себе и заплашимо понеког пролазника својом појавом. Нисам ишла улицом и викала: ''Бууу!'', обећавам!

2. Људи изнад 25 немају воље, времена или маште да учествују у таквој забави, на моју жалост.

3. Било је језиво хладно и дувала је кошава која је претила да ми одува маску с лица, па је можда и то утицало да ми расположење спласне. Хвала богу на аутомобилу и доброј вољи мужа да нас одвезе до клуба где се маскенбал одигравао, иако је морао рано да устане ујутро. 

4. Наша драга К. (у даљем тексту, с обзиром на маску коју је носила - Горгона Медуза), која живи ''преко баре'', имала је добре воље и маште за све нас заједно, али пошто функционише по канадском времену, свуда касни и по неколико сати, па је уместо у 19, почела да се спрема у 23 часа, доневши пуну кесу алата, клешта, маказе и - жицу за кокошињац!

Не шалим се, ено, у ћошку стоји метар или два, немам појма шта је желела тиме да постигне, али ми је оставила на коришћење... да ли је добра идеја држати кокошке на тераси, хм?

На крају је успела да направи змијице од жице, косе и разноразних хај-тек помагала, старогрчку тогу, а и ледени поглед који може да окамени све, осим самог Персеја, али он није дошао на маскенбал. Ми, остали, смо скретали поглед читаво вече, за сваки случај.

Медуза у тами и две кока-коле, модерна уметнос'

Моја кума је успела да дâ свој максимум и не баци се у кревет у 9 увече, стигавши маскирана у трудну продавачицу ципела (интерна шала - она заиста ради у продавници ципела, у другом стању је и није се костимирала). Чак је помогла Медузи око змијица, јер сам ја била заузета својим пројектом у фазону dia de los muertos, зато што не захтева превише труда, само мирну руку и вољу за црткањем, идеално за ленштине. Боје за лице, за дечје рођендане, су одрадиле посао и успеле да се одрже на лицу читаво вече, ево доказа, ово је сликано по повратку кући.

Вест године - новопечена домаћица је најзад показала своје лице!

 Муж је имао сопствену замисао, желео је да буде једноставни зомби, са лименком која му штрчи из чела, мало крви около и то је то. Видели смо нешто слично на нету, али смо сметнули с ума да нам је за то потребан лепак, па је након експериментисања са homemade лепилима и очајничким потезима охо лепком, морао да се помири са тим да буде сабласни пајац, нешто између џокера и кловна. Сутрадан је на посао отишао са фином црном линијом испод очију, као да се пажљиво шминкао од раног јутра, јер није имао стрпљења за детаљно скидање шминке. 

Мој шармантни супруг

Да не грешим душу, нама је било лепо, сами смо себи довољни, па макар били сами у клубу, а место ипак није било празно, али нисмо видели много познатих људи. Свеједно смо били звезде вечери, изгледа да смо се највише потрудили, и иако не волим да будем у центру пажње, под маском ми није сметало. И тако сам на једну ноћ била муерте Фрида Кало, без брчића, али у колико-толико мексичком издању, са марамом, перлицама и цвећем у коси, које је кошава немилосрдно покушавала да одува с мене.

Како је идеалне, наранџасте бундеве тешко наћи код нас, а нису ни јефтине, охрабрена упутствима са интернета, бацила сам се у акцију прављења вештачких, од новина и кесе за смеће. Papier-mâché је стручни израз, поступак је мало мање гламурозан, а резултат је следећи:

Само једна је остала код мене и тренутно ''чучи'' и углу собе, а када на њено место дође јелка (што је веома ускоро, јер ме је само помисао да је блесаво радовати се празницима још у новембру, спречавала да уђем у full speed jingle bell mode), мораће се иселити у плакар или на терасу, још ни сама нисам сигурна. Било ми је жао да се одрекнем све три, ипак сам се неколико дана гњавила са прављењем... уколико имате бољу идеју шта да урадим са њом, јавите ми. 

До следећег читања, желим вам лепе и ушушкане тренутке, по могућству под ћебенцетом, уз шољу врућег чаја или кафе и неки добар филм, јер време напољу није ни за шта друго, бар док не падне неки већи снег и још више ме баци у божићно-новогодишњу еуфорију. :)

Готик Бајага у патикама... тако некако

Циркус поново у вашем граду, чујте и почујте... домаћица се вратила!

Заправо, нигде нисам ни одлазила, али су ме неке обавезе и (ружна, тужна) дешавања у приватном животу одвраћала од писања и блога уопште. Све је у реду са мужем и са мном, ми смо и даље детињасто заљубљени, ружне ствари су се догађале неким блиским људима, али нећу о томе, јер се бојим да би мој блог попримио goth обличје, са све тамним, плишаним позадинама и музиком Sisters of Mercy... ионако ми је 90% одеће црно, као да студирам богословију (да, гледала сам ''Како је пропао рокенрол'').

Јесам ли вам причала да сам као клинка заправо била потпуно у том фазону? Метал музика, дуге, црне хаљине, мартинке и дуга коса, с раздељком на средини. Вампирски (генетски) блед тен је дошао к'о поручен. Држало ме је до треће године гимназије, а онда сам схватила да ме мрзи да распертлавам мартинке пре физичког и почела сам да носим патике и одећу која више иде уз њих. Мислим да никада нисам изашла из те фазе... забога, удала сам се у старкама! Штавише, сутра идем да пазарим још једне патике, удобне, да се осетим као да ходам по облацима, јер сам фасовала плантарни фасцитис због ношења равних јапанки током целог лета. Пре него што наборате чело и у себи узвикнете: ''Планетарни... шта?!'', поједноставићу - то је упала дела лигамента/тетиве која иде од пете, па испод свода стопала до прстију. Е, пета боли к'о ђаво после дужег мировања (спавања), па су ми ујутро први кораци били као да ходам по ножевима. Осећала сам се као Мала сирена из оригиналне бајке (Андерсен), мада сам више ходала као Хер Флик (муж је заслужан за то поређење). Ето, та глупа, глупа повреда може да се заради од ходања у превише равној одећи, у мом случају, у јапанкама, јер моје мајушно стопаленце број чет'рес' три тешко стаје у нешто женственије. Можда негде преко баре, ал' у земљици Србији се избор своди на теткасте сандале или унисекс јапанке... плантарни фасцитис ту дође као бонус. Ето, кад хоћу да будем модерна.

Кад смо већ код модирања, овог лета сам се мало играла, па сам косу офарбала у омбре стилу... то је оно - горе тамно, доле све светлије, у постепеном прелазу. Могла сам код фризера, али ми је жао да дам паре неком непознатом к'о за то није ни чуо и ко ће у том подухвату експериментисати колико и ја сама, код куће. И успело ми је, ура за уради сама подухвате!

Кажу да свака дама има свог фризера и да се он не мења тако лако. Моја сага је мало компликованија. Прва фризерка је окачила маказе о клин и отишла у пензију, други фризер је емигрирао у западну Европу, развео од жене и нашао мужа, трећа фризерка је такође отишла да окуша срећу ондулирајући бечке госпође, а четврта се није показала најбоље, ошишавши ме као косилицом за траву. Постоји и пета, заправо, која је океј, али није из мог града, па је логистика проблем... и тако моја коса маказе није видела од јануара.

Звучи страшно, али реално, на дугој коси тај проблем највише увиђам ја, веома слабо кума, а муж никако. Он је још увек на седмом небу што сам му услишила жељу да ми макар део косе буде плав, па га ових 10% на крајевима бескрајно увесељавају. Уосталом, да ли мушкарци икада примећују такве ствари као што је 10 цм косе мање? Евентуално ако је 10 све што имате, па се појавите једног дана изгледајући као Шинејд О'Конор... типујем да би приметио, али иначе.. тешко.

Све што ја од фризера очекујем је да зна шта ради, да уме да ме ошиша ''на степенасто'', к'о што волим и да ми не скине кожу с леђа приликом наплате свог труда и рада. Трачеви, хит трендови пролеће/лето 2013, извештаји са фризерских такмичења ме не занимају, на страну што мислим да људи, с ултрамодерним фризурама изгледају као тропске рибице..

Чак сам одгледала неколико снимака на јутјубу, нешто као ''Како се ошишати код куће'', разним методама - маказама,  Венус бријачима итд, итд. Све у свему, не бих се усудила, фарбање крајева косе није баук, али сумњам да бих тако добро прошла штрицкајући мало овде, мало тамо. Вероватно би се поновила епизода у којој сам се ја, инвентивна четворогодишњакиња, прихватила маминих кројачких маказа, у намери да себи направим фризуру попут оне коју је имао мој тадашњи идол - Бајага. Сећате се оне с краја осамдесетих, или како Амери кажу, the mullet?

бизнис напред, журка отпозади

Не сећам се те ситуације најјасније, али ми кажу да су ме водили код фризера да спасе шта се спасти може, а ја сам свеједно била поносна на себе и свој skill. Можда би данас требало да се стресем од ужаса при помисли на репризу тако нечега, јер схватам шта сам способна себи да урадим, али не, и даље ми је смешно... мада сам свесна да је фризер прва тачка дневног реда. Муж је добио мисију да осмотри фризуре колегиницама на послу, па ако нека делује пристојно, да искамчи број телефона... не зезам се. Сиромах, верујем да таква врста концентрације изискује живце и челичну вољу, али ће свеједно то учинити, мени за љубав. Сутра ћу се распитати и код куме (која је бај д веј у благословеном стању и новопечена домаћица ће добити кумче (јеј!), али кума за сада изгледа као да се прејела и за сада нико не примећује моје кумче, осим нас, упознатих са пројектом ''кумче 2013''), па шта буде - биће, у овом моменту сам спремна чак и на повратак '80s Бајаге, само да се види мала промена. Једино се надам да неће доћи дотле да личим на певача групе Flock of Seagulls

 или Роберта Смита из the Cure,  ма колико га обожавала. 

Што ме подсети - ове године, игром случаја, славимо Ноћ вештица, у част К, која живи на северноамеричком континенту, али нас скоро сваке године обрадује својим присуством, а ове године се поклопило да нас посети на јесен, па сада спремамо бундеве, маске, плетемо паукове мреже и спремамо се за бал. Више о томе веома ускоро! Нећу да обећавам, ионако испада да лажем к'о пас... мада не знам што би пси лагали... не обећавам, али дајем часну реч. Ето. :)