Бакине ђинђуве II

Дуго очекивани и давно (од априла, проверила сам!) обећани пост је стигао! Навали народе! 

Прочитавши први део ''ђинђува'', схватам да ме не хвата само пролећни, већ и јесењи умор, што би значило да поново бауљам по стану четвороношке, зато што је напољу бљак, зато што је тмурно и зато што, ако устанем, морам да се обучем и одем по хлеб и млеко, а то захтева труд и рад, а то захтева енергију, коју немам. И патике. Након месеци и месеци проведених у јапанкама, (популарно звани) кромпирићи на ногама се буне при помисли на скученост затворене обуће.

С обзиром на то да је време никакво, морала сам да нађем начин да се забавим код куће, па што да не спојим лепо и корисно и направим мало реда. Другим речима, крајње је време да средим онај накит из претходног поста на ту тему и остало о чему сам обећала да ћу писати, па све тутнула у картонску кутију и игнорисала је до пре неки дан. ''Али, било је вруће и спарно и била сам заузета!'', брани се део мене, али, будимо реални, имам климу, била сам заузета колико и Меги док дрема, па је једини изговор који би прошао на детектору лажи - лењост, моја стара бољка.

Нисам направила ни оно сокоћало на које бих качила накит, мада то јесте био посао који је муж обећао да ће обавити, али бушилица и дашчице & летвице и даље чаме у неком мрачном ћошку. 

Оно што јесам направила је кафа, а затим села на под и чврсто решила да средим ђинђуве, мада су у овом случају, то више џиџа-биџе, и то подоста њих. Зашто на под? Зато што сам скоро донела ''неколицину'' књига из своје девојачке собе (ха, како то звучи, старински, к'о проминцле), па је све живо било затрпано књигама, а ред је да и њих распоредим.

Неколицина књижица

Наравно, чим сам почела да их преврћем, почеле су да навиру успомене, јер неке наслове нисам видела десетинама година - Влак у снијегу, Ризница песама за децу (она жута, Змајева), Полетарац, Бајке у слици (сећате ли се њих?)...

Када сам била мала, терала сам маму да ми чита једну те исту бајку током три или четири године, па се чак и данас, када јој поменем Риђобрадог, најежи када се присети.
Међу књигама сам наишла и на нешто што сам чувала као највеће благо, миришљаво, бледуњаво злато:

Албум пун миришљавих папирића! Јеа!

Не знам ни зашто су миришљави папирићи били толико популарни, али се сећам да смо их сакупљали као да нам живот од њих зависи. И ето, још их имам. Можда ће за 50-ак година вредети много и бити хит на аукцији у Содбију, а ја ћу задовољно трљати руке и све спискати на неко сениорско крстарење Карибима. A girl can dream.

Но, да се вратим на тему, иначе ћу почети да вам цитирам омиљене делове ''Вука и седам козлића''. Већ сам поменула да је моја бака волела накит, и шопинг уопште, судећи по садржају њеног ормара. Има толико тога интересантног, али не знам како већину тога да прикажем... можда ми је потребна кројачка лутка. Да, то би помогло. Бака је имала довољно одеће за омањи бутик. Нажалост, била је скоро 30 цм нижа од мене, тако да од свега тога могу да носим накит, мараме и шешире. Не жалим се. Ипак, морам да се замислим - колико марама је потребно једној жени? Бака их је имала довољно да сваки дан у месецу носи по једну и још недељу-две преко тога. Носила их је око врата, не на глави, да се разумемо, а било је неколико и оних које бисмо данас звали пин-ап банданама. 

Нисам могла да их усликам све посебно, не зато што ме је мрзело, заиста, него зато што је мој помоћник све време јуришао по соби и проклизавао по марамама, растурајући их при сваком маневру и разносећи их свуда по кући, углавном зато што се за неку закачи ноктом, па онда отрчи, са марамом која се вијори, а ја за марамом. Трчим, не вијорим се.. Да не буде забуне, све се догађало док је муж био на послу, па није он у питању, већ Меги.

Меги, блажена међу марамама.

Алтернатива би била да се затворим у собу, али би онда гђица седела испред врата и тужно мјаукала минутима, сатима, колико год је потребно, док ја не попустим или полудим. Понекад мислим да сними свој глас на неки касетофон, остави га да мјауче уместо ње, а она оде да одрема неку партију. Зато реших да сачувам своје нерве (и уши) и сликам само оне најинтересантније. Наишла сам и на једну мистериозну појаву. 10-ак марама са логом Олимпијаде '88. у Сеулу, све исте, све ''мејд ин Кореја'', прилично сам сигурна да се бака није такмичила у некој дисциплини, па ће то, откуд оне ту, највероватније и остати мистерија. Неколико њих је носило ознаке Шанел, не знам да ли су шанел-шанел, али на етикетама пише 100% свила, па кога је брига, док су лепе на додир.

Шанелчићем ћу те, шанелчићем ћеш ме.

Међу стварима је била и ташница, мислим да је модне блогерке зову ''клач'', а ја се кроз маглу сећам назива писмо-торбица, па, ваљда је то то, још неке минђуше, сатови и много, више, превише расутих перлица, које треба сортирати и нанизати у старо стање огрлица и наруквица. 

Сат на зглобу, сат на прсту...

Све је сортирано, попаковано у кутије и чека да домаћица заради много пара и касније све изложи у ормару какав има Кери Бредшо, само што ће код мене, уместо ципела, у ормару стајати накит, марамчићи и старке у разним бојама.

Имам утисак да сам заборавила нешто, а мислим да је у питању још једна кутија са накитом, али у овом тренутку не знам ни која је ни како изгледа, јер сам се начисто погубила од силних слика, кутија и кутијица и приспавало ми се. То ћу и искористити као изговор да завршим писање данашњег уноса и увучем се у кревет, јер ми се смрзао нос и прсти, а муж, испружен дијагонално на кревету чини да пожелим да га мрднем и отмем му лаптоп, да и мени буде лепо, а то ћу и да урадим.

До следећег, краћег и са мање слика, поста, поздравља вас новосмрзнута домаћица.