субота, 23. јул 2011.

Пролог

Удадох се, шта сад?
Прошло је оно време описано у приручнику за жене ''Кућна економија'' из 1955. где се, тадашњим младим домаћицама објашњавало како треба да се понашају у браку и према својим јачим половинама и буду љупке Степфордске супруге, мада ми се чини да та правила одолевају времену на нашем брдовитом балкану, много више него што то ја, еманципована, образована, млада компјутерашица мислим. Ипак, имала сам среће, нисам се удала за неандерталца, те не морам да сачекам да он заспи, па тек онда да скинем шминку, ставим папилотне, маску, спавам, пробудим се пре њега, скинем све то са себе, набацим ратничке боје и поново се вратим у кревет, а он ће, као сваки срећни супруг помислити како му жена има природно јарко црвене усне (1950's style), руменило  и гар-црне трепавице повијене на горе толико да пркосе законима физике, а локне ми се ''немарно'' расуле по јастуку. Миришем на Шанел 5, природно, разуме се. Док он протрља очи и оде да се умије, омлет је готов, кафа се пуши, а новине су чаробно долепршале на кухињски сто. Хлеб мирише, свеже испечен. Стварно. Након оваквог описа, све што ми пада на памет је да би ме тај исти муж увече прикључивао на usb да ми се допуне батерије. Упс, I sounded dirty. Није ми била намера, поента је у томе да би реална слика изгледала отприлике овако.
Ја, домаћица, се будим, трљам очи и пипкам поред кревета да напипам лаптоп. Нема га, а и друга страна кревета је празна - муж је увелико будан и однео га је у кухињу да се занима док пије кафу и чита новине (сам скувао, сам пазарио). Мрмљам с негодовањем што морам да отпузим до подножја кревета и бацим се за други компјутер, да бих залила своје виртуално цвеће, разуме се. И погледам холивудске трачеве... и омиљене блогове... и скинем епизоде серија које су изашле тог јутра. Као и сваког јутра, осећам се као прави пират због тога, у себи узвикујем: ''Аррр!'' Прича се већ увелико разликује од оне која би била вероватноћа неких 50-60 година раније, је л' да?
Свесна сам да ме у круг степфордских домаћица никада не би примиле, не ондулирам косу, ретко печем пите и никада ме нећете видети како правим чајанке за комшинице са трајнама у туфнастим хаљиницама, којима је сврха у животу да опслужују своје мужеве и причају о флекама на одећи. Ја сам више за варијанту пиво на тераси, с дотичним мужем, музика с лаптопа, а флеке ко шиша. Скинуће се и без претеране филозофије.
Време би било и да поделим са вама, уколико вас има, ту негде у блогосфери, чему све ово трабуњање, шта хоће ова жена од нас (?!) - овај блог је логичан наставак претходног, Млада у старкама, за који сам имала веће планове, који су се у фрци и журби помало изјаловили, али хеј, остаће као фина успомена на припрему једне необичне свадбе, све док сервер дише (по потреби убацити неки други једнако невероватан израз). Планирам да се овим блогом бавим више, поделим свакодневицу са све неуспелим (и успелим) рецептима, загорелим шерпама и језиво слатким сликама кућних љубимаца, чисто из хобија, ако не добијем неку бесну понуду да све ово претворим у књигу сумњиво просечног квалитета и одвалим се од пара. Онда ће о кувању и флекама размишљати нека домороткиња, док ја брчкам ноге у плићацима Сејшела.. или Барбадоса, нисам још одлучила, процес је то. Па, почнимо.


1 коментар: