Ко још кречи у децембру?

   Само што смо распаковали кофере, а можда и пре тога, мој муж у договору са својом таштом, а мојом мајком, логично, дође на идеју да треба окречити дневну собу, јер је она једина запостављена приликом пролећне акције зване ''шта ако помешамо овај и онај тонер?'', која је резултирала зеленом трпезаријом, жуманце-жутом кухињом и недефинисано тропско црвено/наранџастим предсобљем (спаваћа соба је остала досадно бела, просто не знам шта нам би). Млади смо, хајде да експериментишемо ведрим бојама, рекосмо, и сада се осећамо као да смо на Куби, само да дрвенарију офарбамо у тиркиз или неку сличну боју. Ко је беше фурао тај стил... Касандрина баба, бојим се.

  Већ годинама уназад ја мозгам о потенцијалној боји те, несрећне, дневне собе. У наступу младалачког лудила, изазваног, вероватно, претераним удубљивањем у часописе попут Арт енд декорејшн-а, купила сам угаону гарнитуру јарко црвене боје, од еко-коже (зато што црвени штоф није био у понуди, а праву кожу никада не бих узела; сваки пут бих замишљала сироте кравице, овчице или које год животињице страдају зарад људске потребе за кожним намештајем, имам утисак да би ме софа осуђивала погледом), а мени се пред очима вијорило црвено, и као захукталог бика, ништа ме није могло зауставити у тој намери. Била сам убеђена да ће соба добити +20 бодова за шик уколико би се у њој шепурило 230 цм чисте савршености модерног дизајна...

и била сам у праву, изгледа фантастично... или јесте, док јој моје мачковиште није докачило ћошкове својим ноктима, нарочито када нисам код куће, онако кришом. Прилично сам сигурна да развија оне плаве папире, као Којот, и кује планове за напад, наручује ACME пакете преко Пост Експреса и ко зна како њој падне на памет то што има обичај да ради. Није је уништила пер се, али ју је поштено местимично осакатила. Авај, сама сам крива, сажалила сам се на мршаво, ушато створење, које је цео дан мјаукало испод мог прозора, мислила сам да ће израсти у лењу мачку, која дане проводи пијући млеко и лежећи ми у крилу, а добила сам... гремлина треће генерације. Да, оног који ставља ствари у микроталасну...

   Но, да се вратим на тему, ова дигресија замало да се отргне контроли и мацзила постане главни актер ове приче. 

   Боја зидова мора да се уклопи са бојом угаоне гарнитуре, постојећег намештаја (балканска Икеа, Форма идеале, спас за новопечене младенце, а када се обогатимо, можемо све да ритуално спалимо у дворишту) и бакиним тепихом, који је савршен, ако се изузме рупа, настала заливањем цвећа, чија је саксија имала бушан тањирић, вешто замаскирана једном комодом. Жута не долази у обзир, соба је већ годинама бела, хоћемо промене! Остатак стана је као хавајски коктел, не треба претеривати и иживљавати се са још експериментисања, иначе бисмо стварно могли да снимамо мексичку (или венецуеланску) сапуницу у њему. Магазини и сајтови нису много били од помоћи, јер ја нисам желела сиве зидове (да се осећам као у подморници) нити тапете од 4000 дин/квм, па је избор ипак пао на поликолор. Муж је спретан, разуме се и у подлогу, прање зидова и глетовање. Брзо је закрпио рупе од ексера и сличне недостатке, а ја сам храбро, у радњи, изабрала боју, која је већ на први поглед деловала укусно, што, вероватно, није прва помисао када се бира боја, али сам ја, изгледа, била гладна.

Није имала име, само редни број у каталогу, али мислим да је заслужила макар неки опис... сладолед од лешника? Плазма торта? На страним сајтовима имена су много инвентивнија - Dulce, Honey Butter, Wilmington Tan и сл, а овде, иако тако њам-њам изгледа, има само четири цифре, а ни словца.

   Коцка је бачена! Све би било готово за дан и по, да муж није успео да истегне мишић на ребру. Бокс? Скијање? Карате? Не! Лаптоп је био на каучу, он на фотељи поред и, уместо да устане и узме га, он се пружао преко наслона фотеље и пружао, док нешто није крцнуло... у мужу, не у фотељи. Уз помоћ таште и жене (that's me!) соба је завршена, намештај враћен на место, а читав настали хаос ми је помогао да собу преврнем наглавачке, да све препакујем, пребришем сваку књигу, кутијицу и ћасу, одвојим оно што је битно од онога што се годинама вуче и скупља прашину - динари из Југославије, дугмићи, спајалице, шкољкице, каменчићи, кликери. Кликери! Не један или два кликера, испод регала, гарнитуре за седење и тепиха сам наишла на укупно седамнаест! Све то је било вешто сакривено заслугом нашег крзнатог диктатора који их ћушка на све стране, тако да усисивач и метла не помажу, само велико спремање. Након дужег времена, поново сам се сусрела и са десетак шнала, 2-3 гумице за косу, неколико украса за јелку и два лабела. Све мајсторски угурано и заглављено тако да се открије само ако се намештај подигне и изврне. Мачке, шта друго да кажем?

   Као шлаг на торту, ова домаћица је потрошила који сат једног кишовитог поподнева да се позабави налепницом за зид, која је скоро две године, у неком буџаку, чекала кречење да би добила шансу да се нађе на зиду собе. Занимљива анегдота - листајући сајтове познатих увозника тих лепљивих џиџа-биџа, схватила сам да су цене више од 3000, када је реч о простим дезенима, попут дрвећа, травчица и којекаквих гранчица. Код старих, добрих Кинеза, нашла сам прелепо дрвце, са све кавезом и птичицама, за 150 дин. In your face, грамзиви капиталисти!

Ово је испало малко тамније, због светла

Сада је соба релативно комплетна. Релативно, јер, тепих треба пензионисати, али ме после овог блиц-кречења на саму помисао о бирању тепиха заболи глава, а она не треба да боли од бриге, у ово доба године, не, не. Само од мамурлука изазваног празничним радостима или од превише санкања (ако се снег смилује). Чим поменем празнике, у глави почне да ми бруји ''празници нам стижу, празници нам стижу'' кока-колина реклама, хвата ме еуфорија, невероватна жеља за кићењем моје ''јелкице'', која још увек самује у кутији, јер смо драги и ја скокнули до фамилије у његовој родној груди. Касним, касним, до сада би већ стајала поред прозора, у пуном сјају, али не могу данас, спава ми се, а када ми се спава, нервозна сам, као двогодишње дерле (имам утисак да сам то већ негде, некада, написала?), па нећу ни да почињем кићење вечерас. Сутра је дан К, мачкодлак ће се сигурно обрадовати.

Liebster Blog Award

Нисам стари блогерски вук, па до сада нисам имала прилике да будем номинована за икакве награде, ал' не лези враже! Ms Jelena ме је номиновала за Либстер Блог награду (на чему јој се од срца захваљујем!), која се додељује блогерима који имају мање од 200 читалаца, у циљу стварања нових веза и промовисања наших писанија.

Либстер је немачка реч која означава нешто драго или вољено, али може да се преведе и као омиљено, па у складу са правилима такмичења

1. Захвалите се особи која вас је номиновала и поставите линк до њеног блога
2. Номинујте пет блогова и ставите им то до знања коментарима на њиховим страницама
3. Копирајте и налепите награду на свој блог

     4.Захтевајте од људи, које сте номиновали да и они номинују своје фаворите

ред је да и ја наведем неке дивне блогове, које сматрам достојним ове награде, али и да ово напишем на енглеском, јер је већина блогова које пратим на том језику.

I'm not an "old blog wolf" so I haven't had a chance to be nominated for any award but Ms Jelena nominated me for Liebster Blog Award and I am very thankful and excited about it!

"Liebster" is a German word meaning dearest or beloved, but it can also mean favourite. The idea of the Liebster Blog Award is that it is given to bloggers who have less than 200 followers, in order to create new connections and bring attention to these wonderful blogs!

 The rules are :

1. Thank the giver and link back to the blogger who gave it to you
2. Reveal the five blogs you have chosen and let them know by leaving a comment on their blog
3. Copy and paste the award onto your blog
4. Request that people you have sent the award to forward it on to their favourite bloggers
   
   So, in no particular order (I feel like Steve Jones from X factor when I say this), here they are:
   
   
   
   Ana from Ana Atanasković - spisateljica sa stilom
   
   
   Mira from Sulless Art Jewelery
   
   
   Lana from  Live Life Like a Best Seller
   
   
   Ica from Uradi Sama
   
   
   Jungle Girl 

Морска авантура - епилог

Недеља без интернета се претворила у месец без интернета, заправо, месец без писања блога. Зашто? Немам појма. Имала сам инспирацију и сваки пут када бих шетала, утисци су се множили, а ја смишљала реченице које би биле просто савршене за ''пост који ћу написати чим стигнем кући''... и онда стигнем кући. Негде између кувања ручка, простирања веша и, да, да, нових епизода 523 серије које пратим, блог бива запостављен. Е, па не може тако! Срамим се још једном, вероватно трећи или четврти пут по реду, колико касним и отежем са писањем овде из најглупљих могућих разлога.

Идемо испочетка. Муж и ја смо отишли на јесењу авантуру, иза седам гора, седам м... ма, били смо у Црној Гори, због његовог посла, али то већ знате.

Море, мандарине, маслине, сунце, со, палме, невероватно много мачака, поморанџе, еври, руски на сваком кораку, бљини као фаст фуд  . италијански производи као одговор на све пољско/бугарско/мађарско код нас и то вам је то у кратким цртама.

Октобар и новембар на мору треба доживети, спој мириса трава и зрелих наранџастих лоптица које се котрљају по улици, јер су се гране дрвећа посавијале од рода, килограм се може наћи за 0.20 евра и то оних пристојних, повећих и непрсканих.

Морски ваздух, ах, то ће ми највише недостајати; навикли смо се једно на друго, море и ја. Сваког дана бих се спустила до града, шеталиштем, гледајући колико се тога гради и колико ће се место променити до наредног лета. Ништа ми није страно, свако лето током детињства сам провела у том граду, заправо, за својих 28 година, одсуствовала сам само три пута, у континуитету, и једва сам препознала град те, четврте, године. Прошла бих кроз градски парк, поред двора и упутила се на плажу, где никада нисам волела да се купам, јер је песковита, а ја мрзим када ми се песак увуче у купаћи костим, косу, торбу, а било је и јежева пре (мислим да је кроз моје табане прошло бар стотинак иглица). Сада, када сам на плажу ишла само да бих се излежавала на обали, замишљајући повремено да сам негде у Хемптонсу, као богати Амери који седуцкају на плажи у својим беж џемперима, песак ми сасвим одговара. Процедура је увек иста: заузмем једну од 20-ак дрвених лежаљки које, из неког разлога, нису однели са обале. скинем патике и чарапе, брчнем ноге у води, тек да се подсетим оног осећаја када надође талас, а стопала мало потону дубље у песак и да се прекорим што немам петљу да се окупам, иако сам виђала и средовечне госпође како пливају. Сада, када размишљам о томе, паде ми на памет да су то Рускиње, има их много тамо, а њима је та температура вероватно као она којом се туширају.
   Управо на том месту сам упознала другара који ми је правио друштво у излежавању и бацању каменчића у воду. Није ми рекао како се зове, али претпостављам да му не би сметало да га опишем као Жућу.

 Умиљат и нимало снебивљив, одмах би се окренуо на леђа да би искамчио дневну дозу чешкања, а затим би мало поседео са мном на лежаљци и онда отишао својим путем.
Ја бих се, након сат или два, тргла из сањарења и стања медитације у које ме увек баци тај невероватни, морски ваздух и помирила са судбином домаћице која обилази хипермаркете и чак пише спискове за куповину, к'о велика, са све омекшивачем за веш, прашком за пециво и млевеним месом. Јесам ли већ помињала мој шок због сазнања да шампињони коштају преко 2 евра? Оних 400 грама упакованих у провидну фолију? Озбиљно почињем да размишљам о бизнису, само ми један овећи подрум треба... и неколико камиона.
Дакле, ја сам своје време на мору провела шетајући, сликајући и дружећи се највише са животињама, које сам документовала за успомену и дуго сећање, а онда се догодио кикс светских размера. Фолдер са фотографијама је магично нестао са десктопа. Мој заборавни муж је рекао да би могао да се клади у буре нутеле да није ништа брисао, али он је, јелте, забораван, а ја слике сигурно не бих обрисала. Авај, одоше у неповрат. Ове преостале не могу да дочарају те призоре јесени, која можда није толико спектакуларна колико се мени учинила, али као промена у односу на кишовито-магловито-сиво време наше континенталне климе, фасцинантна.

Ипак, кад-тад смо морали да се вратимо кући. Возом, који је био крцат као да је сезона у пуном јеку, због студената који путују за Београд. Провели смо ноћ у друштву бившег де-бе-овца и капетана ратне морнарице, који су нам време прекратили невероватним причама о гоњењу бегунаца, тегобама због метка у колену (на промену времена) и о издавању књига о лековитим травама у борби против импотенције. На једну ноћ осећали смо се као јунаци руских романа, само снега није било. Ујутро, дочекао нас је разочаравајући призор голог дрвећа, људи у јакнама (ми смо до последњег дана били у кратким рукавима);

Муж отишао по ђус

стварност нас је стрефила када смо схватили да нам пртљаг једва стаје у ауто и питали се у себи ко нас је тукао по прстима да понесемо 3 торбе пуне мандарина?

Отприлике је овако изгледало

Један од кофера је толики да смо у њему ноншалатно могли да прошверцујемо једну до две особе, у зависности од савитљвости дотичних индивидуа. Циркузаната бар троје, а кловнова шест.
  Ненаспавани, исцрпљени, стигли смо у градић подно Карпата, где нас је одмах по отварању капије ''напала'' хорда састављена од три блесава пса и исто толико мачака склоних уплитању око ногу, што у комбинацији са зилион торби, торбица и кеса није пристојно. Брига њих. На крају смо заспали док си рек'о ''кекс'' преспавали читав дан, а остатак времена у мужевљевој родној груди провели уверавајући његову бабу да стварно нисмо гладни. Нисмо успели. Неколико дана касније, као чергари, са још више торби него пре (домаћи лук, домаће пиленце (у десетак примерака), домаћа сланина, ''како деца да иду гладна?'') упутили смо се нашој кући, преко Дунава, да се најзад распакујемо као људи и утонемо у удобну колотечину у ишчекивању мог омиљеног доба године и помаме за новим украсима, сијаличицама, фигурицама деда мраза и што више црвених свећа. Али, више о томе у наредној епизоди Новопечене домаћице. Ха, cliffhanger!

Недеља без интернета

   Није да немам о чему да пишем, имам, препуна сам утисака, али сам већ скоро месец дана у некој чудној измаглици, мозак ми је у аутопилот моду и могло би се рећи да сам се овде претворила у праву домаћицу, скоро као оне у Степфорду, ако изузмемо лењост, недостатак воље и ''шта ће комшије да помисле'' став (а који свака добра домаћица поседује и стога је њено рубље увек најбеље, поносно се вијори на ветру, као цветно-мирисна застава, без иједне флеке). Да појасним, првих недељу дана сам имала и воље и жеље и енергије, свака ствар је била на свом месту, плочице су се цаклиле, судопера била празна, а ручак на столу чим муж пристигне с посла. Притисак стечен животом у Црној Гори, и неравноправност полова? Испран мозак? Јок, недостатак интернета. Имала сам штек, понет од куће, фришко преузет са интернета. Најновије епизоде серија које пратим и понеки филм, да се нађе у тренуцима досаде. Наравно, штедела сам, гледала једну, евентуално две епизоде, у страху да ћу све пребрзо одгледати и после тога умрети од досаде. Зато сам имала времена за друге ствари. 

   А онда је мој муж у тренутку доколице узео лаптоп и носио га кроз стан да види може ли да се ухвати неки сигнал...

   ''Еурека!'', повикао је (no, he didn't), када се обрео у купатилу, тачније, у туш кабини, где је сигнал био најјачи. Већ сам сковала план да довучем фотељу и неки табуре и почнем да проводим све своје слободно време у купатилу, када смо схватили да сигнал имамо у још једној соби, с погледом на планине. Ох, срећа, радост, усхићење! Фејсбук, скајп, форуми, 9гаг, давно изгубљени пријатељи, вести, трачеви! Јутарња кафа у корак са светом, а не сцена из ''Вирџине'' (озбиљно, то сам замишљала кад ми понестане серија, ја са козама у неким планинским врлетима, а откуд ми козе, не знам, могу да нађем једино дебељушну комшијску мачку која се навадила на остатке од нашег ручка, па је вољна да се дружи са мном). 

Погађате, од тог дана, ручак касни, ствари су елегантно развашарене, да се види да неко живи ту (тешим се). Океј, нисам се претворила у прасе, које доконо лешкари у блату по читав дан, а за мужа, кућу и остало не хаје, и даље функционишем, али интернет ми поједе добрих пар сати дневног светла и енергије да урадим још нешто паметно, осим основних дневних послова око куће.

Наравно, мужу не смета, све док има нечега у фрижидеру и нечега у тањиру и док сам ја расположена због целодневног упијања информација са светске мреже и декламујем шта има ново, уместо новина и тв-а, што смо запоставили откад смо овде. На његову жалост, моје приче се углавном своде на моје одушевљење Јованкином мачком (знам како се зове комшиница, али мачка за сада одбија да ми каже своје име, осим ако се стварно не зове Мјау), њеном меком длаком и кратким, једнако дебељушкастим репићем.

By the sea

Ето мене опет, лење као лења буба, пита, шта год још лењо постоји - та сам! Да се оправдам мало, писала сам, али нисам објавила ништа, због проблема са интернетом, тј. његове недоступности (више о томе сутра, обећавам!), али писала сам, јесам, имам и доказ за то.

***

20.10.2011.

Данас бих писање могла да почнем на много начина, с обзиром на то да имам много штошта да кажем, почевши од тога да је поглед с мог прозора знатно друкчији него јуче. За промену, када погледам кроз њега, видим како се напољу њише палма висине бар 10 метара. Видим и смокву, дрво ловора и нар, грана савијених од тежине крупних, црвених плодова. 

Новопечена домаћица је пристигла на море. У октобру. Лепи, плави Јадран, температура је знатно виша у односу на ону у Србији. 

Признајте, сада ме замишљате како пишем ово, отворена балконска врата, ћарлија ветар и носи лагане, беле завесе, а напољу сунце, палме, море, тропски рај. У руци ми је, разуме се, шарени коктел, са кишобранчићем и сламчицом - укуса једнако шароликих, медитеранских. Еееее (замислите звук који користе у квизовима када неко погрешно одговори на питање)! Звучи лепо у теорији и температура јесте виша, али све је сиво и киша пада скоро цело поподне. Муж је на послу, а ја правим друштво мајстору који је дошао да поправи електричну пећ; није да нам је потребна за сада, али те ствари обицно функционишу по принципу Марфијевог закона. Ако је пећ покварена, биће хладно, вероватно ће нам се неки пингвин догегати с плаже да позајми шећер за чај, ја ћу блог писати огрнута ћебетом, са гомилом папирнатих марамица око себе, а ако је пећ у реду, well, you get it.

Друга ставка - интернет, must have, због блогерке која је овисна и не зна шта ће са собом, пошто заврши оно мало кућних послова које има и, будимо реални, јесен је, почеле су нове сезоне мојих омиљених серија, а ја их све пропуштам.

***

Ово су редови које сам исписала одмах пошто смо дошли на море (је л' глупо рећи 'на море' када је јесен и сврха заправо није одмор и купање?), због разноразних обавеза и излежавања на плажи, тумарања по граду и загледања излога, нисам написала пост на време, па ће ово бити нешто као закључак моје студије о Марфијевом закону, јер смо поправили пећ ономад, а онда су се облаци разишли и сунце је упекло, температура оде преко 20 степени. Јеј! Нисам се усудила да се окупам, мада свакодневно виђам људе који пливају, скидам им капу, имају cojones величине мањих астероида. Није проблем ући у воду, не мили ми се да изађем из ње, па пресвлачење, гњаважа... ако полудим ових дана, можда променим мишљење, за сада је и лешкарење на обали сасвим довољно. 

Његово величанство, пица-пекач

   Откад је Сунце о'ладило у својој намери да нас спржи као... онај фењер који привлачи комарце и сличне инсекте (немам боље поређење, мрзело ме је да смишљам ново) и време постало нормалније илити хладније, имала сам воље и прилике да се више играм са поклонима које смо муж и ја добили за свадбу. Не кажем да их нисам користила и пре, пробала сам их, али тек сада добијају праву шансу да ме одушеве - и успевају у томе. Нисмо добили ниједан ''глупи'' поклон, сви су нам дошли као кец на десет (или једанаест, у зависности од игре), не знам како сам раније живела без микроталасне, а и муж се слаже - само га приупитајте о његовој новостеченој зависности од кокица, а ту су и нови усисивач, соковник (мислим да само још орахе нисам пробала да претворим у сокић), али и фамозни, у наслову поменути, пица-пекач. Oh, yeah! Наравно, ја не бих била новопечена домаћица да га користим само за пицу, не, не. Ја сам инвентивна, у ''радозналост уби мачку'' стилу, са идејама попут ''шта би још било занимљиво испећи овде'', малтене као гурање прстију у штекер, утичницу, како вам драго, ја волим германизме, подсећају ме на детињство и дедине приче. Оне у којима су се помињале драп, резедо и грао боје, шлафроци, плајвази, астали (провукао се и неки хунгаризам овде) и још понешто. Но, да се вратим на тему.
   Наравно, у почетку сам играла ''на сигурно'', мм и ја смо пробали да испечемо пицу, али смо је на крају допекли у обичној рерни, пошто се испекла само одоздо. Авај, рекоше нам да смо блесави и да не морамо да пекач одврнемо на најјаче, као да желимо да је кремирамо, него да је лагааано печемо, па да појачамо ватру. Сцена друга, чин први, рерна је опет притекла у помоћ. ''Јесте ли направили фино, танко, најтање тесто могуће?'' - Наравно да нисмо, нисмо знали да треба да развијамо кору као за бурек... е, ту нам је дојадило, па сам се идућег дана из куповине вратила са осам (отприлике) врста поврћа, а могуће је да је то био и муж, углавном је он у улози спољног момка, а ја се изговарам неким битним кућним послом, јер, треба да се обучем у нешто пристојно, а то захтева скидање нечег, не непристојног, али не бих да ме ико види у икс-икс-ел мајици до колена и ко зна чему још, мајстор сам да у сопственој кући изгледам као сироче које је одећу наследило од старијег брата, па мало дотеривања, вероватно и чешљање, а кад се већ чешљам, могла бих и мало да средим обрве... углавном, све се то претвори у мукотрпан и дуг процес, па је боље да ја останем код куће, а он ће ионако набацити само ''нешто преко'' и ускочити у патике - и за 5 минута је већ поново код куће.
   Дакле, на списку су шаргарепа, шампињони, тиквице, црни лук, бели лук, парадајз, паприка и могуће је да сам нешто превидела, исецкани и убачени у ПП (пица пекач, не пропагандни програм, нема реклама код мене на блогу, уа рекламе), укључени ''на двојку'', са мааало уља, неизбежном вегетом и свежим зачинима (першун, босиљак). Нисам гајила велике амбиције за тај подухват, поврће к'о поврће, али погрешила сам. Када сам подигла поклопац и видела, омирисала и пробала својих руку дело (тим редоследом), схватила сам да је ово почетак једног лепог пријатељства (Казабланка, наравно).

Не знам зашто ми ово сокоћало упорно окреће слику за 90 степени... нагните главу удесно за прави угао гледања :)

 Чак је и главни месождер, муж, био заинтригиран, а касније чак и одушевљен, врцајући од витамина које је у себе унео. Успех! Можда не умем да направим пицу, али за поврће постајем мајстор. Кромпир је слична прича, са белим луком и рузмарином, мислим да 2 кг нису довољна, јер до сада нисмо имали остатке од ручка, чак се и мачки свиђају, а она воли само свој Whiskas. Да не буде да сам субјективна, јер су само укућани оцењивали моје експерименте, још најмање четворо људи их је пробало - и преживело! И тражило још. Осећам се тако cool када ми ручак успе, нарочито када приволим јачу половину на вегетеријански оброк, при чему не добијам мрмљање и негодовање као одговор.
   Имајући у виду да ћу се ускоро затећи у потпуно новом окружењу, а богме и држави, сигурна сам да ће ПП морати да истрпи још много мојих опита. Медитеранска кухињо, here I come!

П.С. Муж је захтевао да овом тексту додам и то да је на овој слици поврће још увек у пекачу, тј. да је сликано у процесу печења (или како год се зове тај процес, који се испод поклопца одвија) и оно најважније, по његовом мишљењу - да је поврће као испод сача. Ето, и вук сит и овце на броју. :)

Устала сам на леву ногу... и не знам шта причам

Бићу реална, можда и нисам, не сећам се, а и моја страна брачног кревета (угаоне гарнитуре која се развлачи, ипак смо ми младенци, још нисмо стигли да се скућимо како треба) је до зида, па углавном устајем котрљајући се до ивице.. или пода, ако се не зауставим на време. Ипак, нешто нисам најбоље воље данас... лепо је време, није ни хладно ни топло, нисам жедна ни гладна и није ми пао притисак. Скувала сам ручак, одгледала неколико епизода неколико серија (звучи чудно, знам), мало бринула, јер нам се лаптоп ''разболео'', па ни реинсталација система, форматирање и чепркање по биосу није помагало, а ипак је лаптоп, не могу тек тако да га раставим и посматрам део по део, је ли меморија, је ли вентилатор овај, онај...
Муж и ја смо искористили прилику да се видимо са пријатељима, чија је јача половина доктор за компјутере, и испало је добро, Жељко (да, има име и зове се тако, јер смо га дуго желели) је оздравио, нису били ни вируси ни бактерије, само нека глупост, решена за пар минута. Сада не морамо да се тучемо због места за ''великим'' компјутером, криза је прошла.
Дакле, лепо поподне, дивно проведено време са пријатељима, кућа није у лому, мачка данас није била зла према мени (уме да буде), није ми било досадно, а опет, нашла сам се у глупом расположењу, сивим мислима (да не буду баш црне, јер нису биле) уздисала наглас и гледала тужан филм, као да ће ми то помоћи. Није. Сада, поврх свега, размишљам и о пролазности живота и будућности и ... зашто то радим себи?
Не можеш да будеш срећан сваки дан, I get it, али мрзим када на ред дође такво расположење.
Технички, прошло је, сад схватих да гледам у сат и да је пола сата иза поноћи. Јеј! Ионако сам прелетела погледом по ономе што сам до сада написала и схватила да ме је мучно читати.
Покушаћу опет.

 Има наде за мене, ускоро ће време за спавање, а ја волим да спавам. Волим, волим. Спавам око 10 сати дневно, јер се осећам као зомби ако спавам мање. Муж је у односу на мене раноранилац, који се после 6-7 сати сна буди рано ујутру, свеж као јутарња роса, а ја бауљам по кући, не знајући где се налазим, када се налазим и ко сам ја уопште, дуже него што бих волела да признам. Додајте томе и рашчупану косу, отекле усне неповезано мрмљање о томе како ми се чаршав у току ноћи подвио и изгужвао ми целу десну половину тела, направио усеке и кањоне, а јастук, издајица, и по образима.
Нисам јутарњи тип. Данас, тј. јуче, нисам била ни поподневни, али ноћ ми већ више прија. Нарочито сада, јер још увек је довољно топло напољу, прозор је отворен и чује се тиха музика из кафића испред, а ''долети'' и по која реч из разговора пролазника. Када захладни и буде тмурно, грозно и хладно, мирисаће на снег и дим, а то нису мириси у врху моје топ листе омиљених, м-м. Има и зима (римује сее!) својих предности, ћебенце, па топла чоколада или чај, грејање руку, вунене чарапице, гледање божићних филмова, али се још нисам заситила лета... треба ми још, макар да акумулирам мирис мора (или језера, свеједно), боје и осећај сунчевих зрака на кожи, па да лагано трошим залихе до следеће прилике, вероватно лета, тешко да ћу путовати у тропске крајеве, али хеј, ко сам ја да кажем ''не'' судбини!
Испаде да је мој данашњи пост својеврсна интроспекција, где ја сазнајем да падам у депресију због доласка јесени, кише, хладних дана, шалова који ме гребу, пертлања ципела (недостајаће ми јапанке, које само натакнем на ножне прстиће и идем било куда) и кестења које вреба моје, наивно теме, које упорно шета испод ''опасних крошњи'' (сигурно сам у скорије време поменула кестење, имам утисак да је у питању завера), у комбинацији са пропалим интервјуом за диван посао (није пропао, ал' ме нису звали после, шмрк) и филмом са тужним крајем, а онда схватим да после кише долази сунце и да ме чекају лепе ствари и да испод перјане јакне могу да пустим стомаче пошто се преједем за ручак и да волим санкање и кувано вино после, а и јесен може да буде лепа... дужа ноћ за спавање, мачка која ме греје када је лепо расположена, муж, чија су стопала увек топла и хеј, нове сезоне свих серија које волим. Ето, оптимизам на делу, аплауз! Нисам саркастична, обећавам, онима који су издржали целу вожњу на мом  ролеркостеру (постоји ли боља реч, ова је грозна, на хрватској википедији је преведено као ''влак смрти'', што је још горе) емоција, изгледа да писање о својим осећањима заправо помаже, баш као у патетичним филмовима са Халмарка, потпуни клише, без изненадног обрта на крају, без Бруса Вилиса да спаси дан, без великих експлозија и специјалних ефеката, само опуштање, разговор, а масажа стопала неће да одмогне (да, да, теби је упућено).

Great Expectations

 Лења сам, грозна сам, знам. Нисам писала дуго, дуго, уживајући у овом дивном, индијанском лету и искористила високе температуре за по које брчкање у језерима и вршење фотосинтезе, како ја волим да опишем лешкарење на поподневном сунцу. Јесен стиже, ако ни због чега другог, укапирам када ми кестен звекне о главу, сва срећа, већ зрео, не онако зелен и бодљикав. Ускоро ћу и ја у неку врсту хибернације, јер не волим хладно време, па ћу више времена проводити у топлој соби, уз шољу чаја и мој вољени блог.
 Пажљиво сам изабрала наслов, да разбијем низ цитата и помињања назива цртаћа, знам и ја за Дикенса, да, да! Наслов данас чак и поенту има, није ту само да би био леп - у данашњем излагању бавићу се ишчекивањем и стварношћу највише, можда сам нејасна тренутно, али, обећавам, објаснићу вам на шта мислим. Има везе са процесом ''поновног стварања себе'' (знам, знам, ''о чему ли ова трабуња?'') - Амери (а ко други измишља овакве ствари) то зову "Reinventing Yourself", али је бољи назив за то највероватније просто- усавршавање. Већ сам се ухватила у коштац са страшном дијетом, понекад личи на рвање грчко-римским стилом, боримо се, гриземо, понеку рунду добијем ја, понеку храна, али држим се и напредујем, полако, али сигурно. Имам читаву јесен и зиму (*гута кнедлу*, куку мени, славе и празници!), па ће нешто од мене бити на крају, али ја од бикинија не одустајем. Мислим, нећу буквално да носим бикини, није то за мене детињасту, ја не пливам нормално, ја скачем ''бомбе'' и роним и радим све оно што горњи део купаћег углавном наведе да се лансира преко главе и ја останем у топлесу. Јок. За мене су они спортски модели, сигурни са свих страна, па да не бринем да ли ће околни купачи или по која збуњена риба да се згране. Ипак, знате отприлике на шта мислим. Пристојан изглед за просечан купаћи костим, ето. 
 Муж ми релативно олакшава ствари, послушно једе калоричније варијације мојих дијеталних оброка, принуђен је да живи здравије него икада, са хрпом поврћа у тањиру, али сланиница је ту да га утеши када баш постане забринут, онако навикнут на јаку, банатску кухињу. Ту и тамо га ухватим са кутијом кекса, али то нестане за пар минута, па и не стигнем да се ужелим. Но, да се вратим на данашњу тему.
 Пошто сам, јелте, решила да постанем за коју нијансу боља жена, осим дијете сам почела више да размишљам и о облачењу. Није да нисам и пре, али моје интересовање за моду се своди на овлаш прегледање таквих страница у неким магазинима или читање неког интересантног модног блога. Углавном одмах схватим да ја ''то'' никада не бих носила, осим у својој машти, а ако и бих, у Србији бих тешко нашла своју величину, због висине, броја ципела, бла, бла. Колико се хвалимо да смо једна од највиших нација у Европи, конфекцијски бројеви су нам запањујуће мали. Мала дигресија - хоћу Tall моделе, нећете ме преварити! Е, у томе је срж проблема. Ма колико ја волела да носим нешто и мислила да би то била добра идеја, реалност није тако сјајна-бајна (замислите Дел-бојев глас). Не поседујем ниједне ципеле са штиклом вишом од 3 цм, успела сам до сада да негујем неки опуштени стил у смислу ''старке иду уз скоро све'', а нисам радила на местима где постоји стриктан начин облачења, па су фармерке увек биле добродошле. Умем ја да се средим, да се разумемо, али места на које излазим и друштво које имам су прилично опуштени, па су јапанке/мартинке/патике (у зависности од доба године) потпуно прихватљиве. Откад сам одрасла, више немам комплекс због своје висине, па сам схватила да би било фино да удомим неколико пари ципела са штиклом. Авај, постоји проблем броја и веома гадних модела које нама, ногатима, гурају под нос.

  Наручивање преко интернета је ризично када су ципеле у питању, па се још увек не усуђујем, али признајем, патим за једним секси Лобутенкама. Е, ту наступа шамар стварности. Практичан пример:

Очекивања 

и... највероватнија стварност.

 Волела бих, али трапава сам... појма немате. Ипак, ко зна, уколико наиђем на савршени пар за мене ("Пепељуга" фантазија - наилазим на пар ципела, који ме зове као лос у оном цртаном филму (када Мики, Шиља и Паја лове лоса, па се маскирају у једног и намиришу га, а онај, прави, шизне када осети миомирис, нацртан као позивајуће, заводљиве руке), питам за број - имају (!) и стоје ми савршено, а не боле ноге у њима, не праве жуљеве и уопште, не изазивају жељу за самоубиством након пола сата стајања у њима), трансформисаћу се у Мерил Стрип из ''Ђаво носи Праду'', бићу модна икона у свом комшилуку... ето, опет се заносим.

 Шта ми остаје? Чекање прве повољне прилике за посету Бечу, Будимпешти, Прагу и операција општег пустошења продавница, без милости. Верујем да ћу имати жеље за куповином као никада до сада, када ме не спутавају бројеви и кратки кројеви (хеј, то се римовало!).

 Јадан муж. Унапред саосећам са њим. Лажем, наравно, извини, буби, мораћеш да истрпиш, купићу ти 2 кг Нутеле. Уф, где је поменух... одох по једну сочну шаргарепу.  

Домаћица окреће нови лист

   Када сам направила часног човека од свог драгог, тј. удала се за њега, нисам постала само гђа и окитила се новим презименом (када се у наредних неколико година смилујем да извадим нова документа), као што се то обично догађа. Постала сам и Соса, лепша (нижа, млађа, не знам за који епитет да се одлучим) половина правог, банатског Лале. Сад га замишљате у оној белој ношњи, са шеширчетом, како се лагано тетура сокаком,  у руци му бокал вина, а ја чекам, вирећи кроз кибиц-фенстер, кад ће кући из кафане, зар не? Е, сад га замислите без шешира, без ношње (не голог! Ју!), без вина (не воли)... не, нема смисла. Замислите двометраша, у одећи која није уобичајена на музејским поставкама, гледа у мобилни, а у руци флаша кока-коле. Е, то већ личи на мог, модерног Лалу. А ја, па и ја тако некако, не гвирим кроз пенџер, више у монитор, али имам посебан квалитет једне старе, добре Сосе - облик. Вредно сам радила на томе и успела да се заокруглим довољно за један банатски стереотип. Довољно проминцли је решило ствар.

  Ипак, пошто нисмо у Поп Ћириној епархији, а ни Спириној, ред је да разбијем стереотип и уђем у старе фармерке, заслужиле су, сигурно им недостајем.

 Зато окрећем нови лист, бушим кашику, једем супу кинеским штапићима, закључавам фрижидер, стављам замке за медведе у шпајз, знате већ... можда је боље да се вежем ланцима за радијатор, к'о вукодлаци у ноћи пуног месеца, када се боје свог преображаја, али, надам се да до тога неће доћи. Верујем да ће муж спавати с једним оком отвореним, у случају да га замислим као шницлу или нешто једнако укусно (још једна референца из цртаћа). 

  За сада је сигуран, јер је тренутно у другом граду, што је сигурно, сигурно је. Таман док мене прође почетна криза. Овај, да будем јасна, није стварно побегао од мене, али се фино поклопило да ме не слуша по цео дан како кукам и мрзим га што може да поједе цео аутобус и остане шланк, а  ја упролазу омиришем  неку палачинку и одмах ми се залепи за било које место где не би требало да се залепи. Ето, сад размишљам о палачинкама. Проклета судбина. Него, да се вратим на прави колосек - на дијети сам! Оној правој, не оној што се почиње од сутра или од понедељка или, још црње, од првог у месецу. Јок, јок. Ја сам моју отпочела у уторак, фин, неутралан дан, ненаметљив и раније се звао уторник. Симпатичан дан за почетак шпанске инквизиције  здравог живљења, без слаткиша, теста, кока-коле, ах. 

  Значи ли то да се муж неће 'леба најести док сам ја под рестрикцијама? Да ћу престати да кувам? Да ће сиромашак живети на купусу и зеленом чају? Ако се врати кући у наредних дан-два - свакако, а после... трудићу се да не избледи са лица земље због неухрањености, али ћу пробати и да направим компромис између наших различитих режима исхране. Ионако сам успела да га натерам да заволи грашак, можда ускоро престане да се опире и интегралном хлебу, блитви и туњевини. Сад би ми рекао да не претерујем. 

  Елем, надам се добром исходу, уз подршку храбрих дама са ''Ана'' форума, које бију исту битку, а деле и добре рецепте за дијету на којој сам (дугих 48 сати) и на којој планирам да останем наредна 3 месеца. Уздах. Шалим се помало, нисам толико апатична, морам мало да драматизујем, да се не сморите што пишем о нечему тако незанимљивом као што је дијета. Нисам Бриџит Џоунс, не планирам да свој блог претворим у кукање због калорија, часна пионирска. Не, не смем то да урадим, нисам пионир, сувише сам млада за то. Ја сам члан неког Дечјег савеза, шта год то било, никада ме нису контактирали, ни капу ми нису дали, осећам се преварено још од првог основне. Боље да вам обећам да нећу бити превише досадна са мојим бубицама и трзавицама које ме чекају, то је сигурније, а данас ћу вас подмитити и једним једноставним рецептом, мени дозвољеног јела, чак и укусног. Надам се да се са килограмима неће изгубити моја способност писања, као што се Марији Калас догодило са гласом, о боже, обећала сам вам да нећу бити патетична и ево, већ у следећој реченици само што вас не молим да у коментарима приложите шаку  хрскавих кромпирића. Видим да ће ми бити потребно више самоконтроле, у јелу и у писању. До следећег читања, уживајте у рецептима гладне лење домаћице и у мојим покушајима да научим како да сликам храну у тањиру, а да она заправо делује јестиво. Можда се и извештим временом. 

Пиринач са шафраном и поврћем

1 главица црног лука

1 кашика маслиновог уља

2 чена белог лука

1 шоља пиринча (ја користим ону од 2.5 dl)

1/2 шоље грашка

1/2 шоље кукуруза шећерца

2 1/2 шоље воде  (или пилеће супе, ако нисте на дијети)

Мало шафрана и зачина по укусу (мени је данас ''легла'' мајчина душица)

Лук пропржити на уљу док не постане стакласт, додати бели лук, а затим и пиринач. Након неколико минута додати шафран, воду, со и бибер по укусу (или мало вегете, вегета је кул). Промешати пиринач. Када вода проври, смањити ватру, и поклопити посуду. Кувати 15-ак минута, додати поврће, па кувати док вода не испари и пиринач омекша.  

Voilà. Ударила сам и потпис на фотографију, као права блогерка :)

Хасан сецкати!

   Можда би требало да се бринем јер стално цитирам цртаће, а никада велике мислиоце попут Спинозе, Канта, Платона (ако, бар сам овим набрајањем доказала да знам барем три), али ''Хасан сецкати!'' је реченица којом најбоље могу да опишем како се осећам тренутно. Добродошли у мој ПМС свет. Не уједам, углавном.

Премишљала сам се да ли да пишем о овој теми, али сам схватила да  проклети ПМС има велики утицај на мене, мог мужа и сваког живог створа који се усуди да ''провири у змајеву пећину'' док је змај раздражљив, гладан, плачљив, бубуљичав и надут. Мој муж је сваког месеца као јелен на путу,  напрасно осветљен фаровима брзо надолазећег аутомобила, изненађен, збуњен и вероватно уплашен мојим реакцијама на сасвим баналне ствари/ситуације. Сваки смисао за толеранцију нестаје, самоконтрола вреди колико и покварене кочнице. Шкљоцам зубима као крокодил коме је неко стао на жуљ. Мислим да би овде лепо дошао поднаслов (вау, нисам писала поднаслове од основне школе!)

Нежељени, али и неизбежни ефекти ПМС

Ствари, особе и појаве које ме избацују из такта брзином уједначеног трептаја светлости (изгледа да се штребер у мени истиче једнако, ПМС или не), оно што могу да прећутим и игноришем када сам, рецимо, нормална.

1. Статуси на фејсбуку ме најчешће забављају, али у ово време умеју да ме изиритирају толико да ми дође да их одштампам и лепим по огласним таблама, за пример. Ове сам покупила на својој фејсбук страни, па уколико се неко препозна, извињавам се, не одговарам за своје поступке у овој фази. Ево неколико категорија:

а) Криптични (нико жив нема благе везе о чему се ради)

б) Потпуно непотребни (за оне са недостатком маште)

в) Њањаво-бљутави (овде спадају сви патетични изливи љубави и писанија у стилу ''Joooj, kako me nerwira ona glupawa N.N. shto hocxe da mi otme dechka, izoodaracxu je ko wola u koopoosu, mayke mi!", као и дубукоумни статуси које лајкују доконе романтичне душе, које у томе налазе смисао:

г) Ланчани 

Када сам наишла на овај, дошло ми је да се убодем најближом оловком у аорту и скратим себи муке.

2.  У нормалним условима волим да идем у куповину, да омиришем нове купке и прочитам налепнице, да се закуцам у ред са играчкама и маштам о барбикама које нису постојале када сам била мала или по пола сата бирам најлепше банане, да се исћаскам са касирком о лепом времену. Волим, волим. Али када ме ПМС стрефи, групе људи који испред мене гурају колица за куповину полако, неки шетају поред, заузимају довољно простора да не могу да их заобиђем, или оставе колица баш испред групе производа који мени требају и удаље се, гледајући нешто сасвим лево, 20 метара даље ме нервирају. Као и деца која вриште, девојке које ме терају да пробам узорак овога или онога или ме убеђују да заиста желим да купим 5 кг прашка за веш који не волим, да бих добила диск певача кога не подносим. Особе које покушавају да се убаце испред мене на каси, особе које забораве да измере воће/поврће, па цео ред мора да их чека... особе које пакет жвака плаћају картицом... пара ми иде на уши када се само присећам.  

3. Сузе. Не морам ништа више да напишем. Нисам плачљивица, али у овом периоду може да ме расплаче најобичнија реклама. Да, реклама. Стидим се да признам да је била за ципеле. 

4. Муж. Углавном зна да треба да поступа са мном као са експлозивном направом, пажљиво и да зна када да се одмакне. Често само провири у собу, добаци ми чоколадицу и шмугне. Идеалан пример - почиње на 00:25 

Његове мане ми иначе не сметају, али у ''опсадном стању' најобичније ситнице могу да ме доведу до жеље да применим средњовековне справе за мучење. Крцкање зглобовима, на пример или цупкање ногом док гледамо филм, навика да скине мајицу и остави је у просторији у којој се тренутно налази. Догађа се да у свакој соби стоје по две његове мајице, а када му постане хладно, отвори ормар и узме нову. Гроар. Човек би помислио да ће престати да се изненађује када ме, након једночасовног спремања за излазак,  наивно упита: ''То ћеш да обучеш?'', а ја плачљивим гласом одговорим да је најбезосећајнији створ на свету и очајнички зароним у брдо гардеробе да изаберем нешто друго, умисливши ко зна шта. Сиромашак често не зна ни шта га је снашло. Чуди ме да до сада није наштеловао подсетник у свом телефону, спасло би га  тешких мука и непријатних изненађења. 

5. Чоколада. Сладолед. Масно ћебе. Без сувишних објашњења.

6. Леђа укочена као у седамдесетогодишњака, осећај да сам као надута као просечни дирижабл, рог који расте на сред чела, умор као након претрчаног маратона (као да бих ја трчала маратон, можда виртуални), невероватно, само-пипни-и-одсећи-ћу-ти-прсте, болна недра (хајд' да употребим пристојан, старински назив). Није ли ПМС фантастичан?

Рабарбара и друге митолошке потрепштине

Добро, де... знам да рабарбара постоји, када имате мајку с пољским коренима, рабарбара је прилично уобичајена намирница, иде у питу, у колаче, у kisiel. Једино је наш географски положај чини егзотичном, јер овде, у Србији, нико није чуо за њу.

   Но, мој данашњи пост се не односи на немогућност проналажења ове занимљиве биљчице код нас, већ на рецепте у новинама, којих је све више и више, а који захтевају сумануто пречешљавање Био Шпајзова, скривених, у-хаусторе-увучених радњица које продају гремлине, вуду пророчишта и сличних места у Београду (јер нигде у унутрашњости не продају такву егзотику). Читајући јучерашњи недељни додатак у једним од најпопуларнијих дневних листова, наиђох на неке од рецепата за недељни ручак. Требају ми само пињоли, рабарбара и куркума. Океј, помињали су и кус-кус, што заправо поседујем, јер сам се једном приликом испрсила за кесицу-две у ''Идеји'', када смо муж и ја тумарали по ТЦ ''Ушће'', негде у мају. Сећам се да је раније (док сам студирала и често куповала у ''Супер Веру'' на углу Цвијићеве и Рузвелтове) кус-кус био много јефтинији и у већем паковању. Знам да је и произвођач био други, али ме ове мале, малецне, а прескупе кесице из Био Шпајза љуте. То мога мужа нахранити неће, једна кесица има само 200 г, осећаћемо се као деца из Бијафре, у фазону ко ће да једе, а ко ће да гледа и не дао бог да нам неко сврати на ручак, остаћемо гладни и поред пилетине с тиквицама и каријем које правим као прилог кус-кусу. 

   Мало сам погледала њихов сајт (Био Шпајз) у паузи писања, па видим да имају и ону ''стару'' сорту, а и наручивање преко интернета... сврбе ме прсти... Драги, погоди шта имамо за ручак? :)

  Пошто сам провела добрих пола сата гледајући био-заврзламе и безглутенске слане занимације, ваља наставити даље, имам још понешто да кажем о ретким намирницама (као ретке зверке, знате на шта мислим). Питам се, зашто стављају фотографије тих сочних јела, а онда напишу списак потрепштина са једно 3 непознате, осећам се као да поново радим једначине. 

   Океј, океј, нису толико непознате, али мука ме ухвати кад видим шта је све потребно за просту салату, а у овако малом граду нема шансе да нађем ендивију или горе поменуте пињоле (често их помињем јер ме баш нервирају, никако да их нађем). Мислим да још увек нисмо на нивоу разноврсности коју уживају Енглези на пример, кад гледам Џејмија Оливера који помиње 16 врста зелених салата и 25 врста воћа које иду у сируп преко крема од маскарпоне сира, па не знам ко може да направи недељни ручак са гамборима, мисо супу и све те салате, воћне или какве год. Напредовали смо мало, не живимо више само на сезонском воћу и поврћу, али come on, помело и кивано, стварно?!

Једна од могућности употребе помела

   Нисам баш затуцана, па да знам само за першун - волим кумкват, користим шафран, кафу пијем са кардамомом, али ме егзотика која избија са страница новина убија у појам. Већину зачина набављам из иностранства, то су повластице које имам, као сестра једног туристичког водича, али не памтим да сам у нашим продавницама видела нешто занимљивије од ђумбира. Могуће је да се у Београду нешто променило у последње време, мада знам да сам виђала ајкулино месо, црне шпагете са сипиним уљем (једном сам их спремила и када су се скувале и опустиле, изгледале су ми као црне змијице (ментална слика: Indiana Jones and the Temple of Doom), нисам могла да одмакнем даље од три залогаја, па сам прешла у мркли мрак, да једем испред тв-а, међутим знала сам шта ми је у тањиру, пресијавале су се на плавичастој светлости и није било шансе да их довршим... сва срећа па мој пас не разликује боје...), пиринчане макароне и свашта још, али зачини никада нису били претерано разноврсни. Не захтевам овакву сцену

али хоћу нешто занимљивије од мирођије! Хајде да научимо људе да кари није зачин, већ мешавина кумина, коријандера, паприке и још много тога. Заправо, кари је сос, али нећу да цепидлачим.

   Застадох сада и питам се чему све ово моје писаније, рецепти у новинама неће постати мање чудни, а радње неће одједном почети да продају загонетне плодове Јужне Америке, а ни моје вољене пољске посластице. Ништа друго ми не преостаје него да чекам пошиљке једном у шест месеци, а до тада да црпим залихе које имам. Сва срећа па муж није љубитељ галаретке и kisiel-a. Дубоко у мени, ипак, тиња нада да ћу једног од ових дана, свратити у локални дућан и наћи све што ми треба за свој омиљени колач, колико год то немогуће звучало. A girl can dream.

Серниче, срешћемо се поново!

   

Дороти поново у Канзасу

   Дороти, тј. ја у овој причи, је куцнула трипут петама црвених ципелица и створила се кући, јер се ужелела мамине канзашке кухиње. 

   Ако ћемо искрено, уместо чаробњака, лавова, страшила и лимених људи, помогао ми је муж, његова добра воља да ме се отараси на неки дан и умеће вожње аутомобила (које ја никада нисам савладала), није баш бајковито, а и моје ципелице изгледају више овако:

   Ипак, црвено је црвено (инстант асоцијација - ''јагоде су јагодееее...''), а и ово са петама је упалило, на овај или онај начин. Дакле, новопечена домаћица се обрела у родној груди, без мужа, који је отишао у печалбу, али са мачком које се ужелела, а која јој је добродошлицу приредила тако што није ни трепнула нити се појавила да је дочека. Пси имају господаре, а мачке поданике, прочитала сам негде и колико год не желим да поверујем у то да сам нечији роб (повремени чешкач, слуга који пуни чинијице хрскавим гранулама и по потреби пушта воду из славине, јер господар пије само свежу воду) мислим да је то чињеница, а не претпоставка. 

   Господарица Меги ме је на крају ипак удостојила својим присуством и исказала своје одушевљење изазвано мојим доласком кући веома јасно и помало пребрзо за тренутно подешене функције мог фотоапарата. Ипак, ето занимљивог портрета.

   Шта неколико дана без јаче половине значи? Нема кувања! Ових дана једем корнфлекс и кокице из микроталасне, повремено направим салату од парадајза и помало се поиграм са храном успут, али како да одолим, када ми је у кухињи искрсао Сирано, главом и петељком! Шпицаст ''носић'' је вирио из корпе пуне баштенског, сочног парадајза, па детаљнијим загледањем носоње одлучих да је заслужио да буде овековечен на фотографији. Делује скоро стидљиво, зар не? Мислим да слути да ће завршити у салати.

   Другим речима, без драгог покрај себе, очекује ме кратак повратак у студентски живот, јер ћу већину времена провести сама, а то значи да ћу се хранити грозно немаштовито, јер ме мрзи да кувам (а то већ знате), да ћу пола дана проводити у пиџами (ако се 4 броја већа мајица са недефинисаним натписом рачуна као тај одевни предмет) и вероватно сустићи све серије које нисам имала времена да пратим у претходном периоду, а да се не бих убуђала од седења код куће, ваља кафенисати (иако не пијем кафу често, немам бољи израз за ову дисциплину, ионако оне немају недаће с кофеином као ја) са пријатељицама које нисам видела од свадбе, разменити утиске који су до сада слегли, пробати коктеле у једном од нових кафића (имам скоро 30 година, а нисам пробала мохито, срамота!), прошетати градом и видети шта се променило откад сам последњи пут била и испробати нови фотоапарат, пустити машти на вољу у artsy mode. На крају, као најбитнију ставку издвајам разговоре са мужем, преко скајпа или сличног сокоћала, нас двоје уз романтичну плавичасту сетлост монитора, виртуални голупчићи, јер ипак смо новопечени муж и жена ( - мачка печена! - имам утисак да ме на помен овога, Меги погледала осуђујуће, као да уме да чита). 

   Наравно, као свака индивидуа суочена са много слободног времена и недостатком саговорника, планирам и да се дам на вежбање уз двоцифрени број ди-ви-ди курсева аеробика, можда одувам и прашину са тегова и пилатес лопте, а ако ме умор не баци у кревет одмах потом, ту је и идеја о томе да дипломирам, а коју сам запоставила жестоко, због припрема свадбе и зато што сам лења, као лења пита. Ммм, лења пита. Ето колики ми је распон пажње. Идеалан пример. 

   Почињем сутра, обећавам! Само да одгледам нову епизоду Weeds... и True Blood... и можда Rizzoli & Isles, The Closer и Rookie Blue, свето тројство полицијских серија, које не треба раздвајати. Обећавам.

Гадна сам кад попијем... кафу.

   500 година под Турцима нас је направило зависницима, не само од слаткиша, већ и од цигарета и кафе. Цигарете нису мој ресор, непушач сам, али муж ми је као оџак, већ двадесет година. Моја данашња тема је (као да већ нисте провалили по наслову) - кафа.

   Кратка, црна, продужена, с млеком, бела, с ледом, мока, еспресо (волим кад у кафићу неко наручи ''експресо'', увесељава ме то), с лешником, бадемом, ирска, турска, српска. Дневна доза кофеина, без које људи углавном не могу ни да прогледају, а камоли да проговоре, кажу ми да савршено иде уз прву јутарњу цигарету (верујем на реч).  Прва помисао М. чим се пробуди (можда могу да маштам да сам прва мисао ипак ја?). Избауља из кревета право до кухиње, па тек онда на умивање. Пије ону класичну, турску, мада, прочитах да Турци уопште не пију такву кафу, па је можда боље да је убудуће зовем српском. Дакле, српску, црну, са дебелим талогом на дну шољице и - горку. Ујутро и након обавезне поподневне дремке, свакога дана, без изузетка. Ако нема кафе у кући, укључује се аларм попут оног за ваздушну опасност, од њега је јачи и драматичнији једино онај уколико нема цигарета. Никада ми неће бити јасно како га не мрзи да у пола ноћи оде до киоска и купи паклицу.

   Није да никада нисам пила кафу - пила сам је, еспресо додуше, углавном у кафићу, пред крај гимназије. Била је најјефтинија на менију, а ми смо били клинци, са вишком времена и гомилом тема за разговор, али малим џепарцем. Кафа је била савршена за нас у том смислу. На факултету смо повремено ''обртали шољу'', али смо кафу пили управо из тог разлога, не из неког посебног задовољства, и не често. Можда бих је прихватила као дневну навику да сам студирала нешто стресно и захтевно, попут медицине, мислим да тамо сви редом пропуше, а на кафи малтене живе. Овако, нисам имала потребе, а постоји и још један разлог. Кофеин делује чудно на мене. Као да у шољици није миришљави, биљни напитак, него чисти speed. Знате већ, метамфетамин. Брзина говора и размишљања се повећа за бар 50%, почињем да гестикулирам као Италијани на зеленој пијаци, а ако повећам дозу, постајем нервозна, а руке ми дрхте. Што је још горе, не разбуђује ме. Могу да попијем литар и по најцрње кафе коју можете да замислите и да заспим као беба. Тек сад схватам да, као тинејџерка, нисам била нервозна и bitchy због хормона, него због јефтине кафе у ''Шанси''.

   Многи људи кафу пију због укуса, што донекле могу да разумем, мада се мени допада једино укус инстант кафе, и то у размери са млеком 1:8. Чак и тада ме удрогира. Изгубљен сам случај. На срећу и радост мог мужа (који углавном страда у случају да ми је неко потурио шољицу или две), почела сам да купујем ону без кофеина, мешавину јечма, ражи и цикорије, за нас којима од обичне кафе стварно расте реп (тиме су ме родитељи одвраћали од жеље да пробам кафу, када сам била дете), али ако хоћу да будем баш прецизна, рекла бих да ми пре расту рогови, ђавољи.

   Закључак је да, у недостатку порока, морам нечиме да испуним ту празнину у својој души, а пошто ми ни коцкање није привлачно, остаје само компјутер w/ интернет; то је мој омиљени и уједно друштвено прихваћени порок. Остаје само опасност од изненадног кафенисања (на препад) када одемо у госте, ипак је ово Србија, понекад ме чак и не питају пијем ли кафу уопште, подразумева се да је сви пију, али издржаће то мој муж, одужићу се чоколадним мафинима, дан касније, када дејство попусти.