среда, 31. август 2011.

Домаћица окреће нови лист


   Када сам направила часног човека од свог драгог, тј. удала се за њега, нисам постала само гђа и окитила се новим презименом (када се у наредних неколико година смилујем да извадим нова документа), као што се то обично догађа. Постала сам и Соса, лепша (нижа, млађа, не знам за који епитет да се одлучим) половина правог, банатског Лале. Сад га замишљате у оној белој ношњи, са шеширчетом, како се лагано тетура сокаком,  у руци му бокал вина, а ја чекам, вирећи кроз кибиц-фенстер, кад ће кући из кафане, зар не? Е, сад га замислите без шешира, без ношње (не голог! Ју!), без вина (не воли)... не, нема смисла. Замислите двометраша, у одећи која није уобичајена на музејским поставкама, гледа у мобилни, а у руци флаша кока-коле. Е, то већ личи на мог, модерног Лалу. А ја, па и ја тако некако, не гвирим кроз пенџер, више у монитор, али имам посебан квалитет једне старе, добре Сосе - облик. Вредно сам радила на томе и успела да се заокруглим довољно за један банатски стереотип. Довољно проминцли је решило ствар.
  Ипак, пошто нисмо у Поп Ћириној епархији, а ни Спириној, ред је да разбијем стереотип и уђем у старе фармерке, заслужиле су, сигурно им недостајем.



 Зато окрећем нови лист, бушим кашику, једем супу кинеским штапићима, закључавам фрижидер, стављам замке за медведе у шпајз, знате већ... можда је боље да се вежем ланцима за радијатор, к'о вукодлаци у ноћи пуног месеца, када се боје свог преображаја, али, надам се да до тога неће доћи. Верујем да ће муж спавати с једним оком отвореним, у случају да га замислим као шницлу или нешто једнако укусно (још једна референца из цртаћа). 
  За сада је сигуран, јер је тренутно у другом граду, што је сигурно, сигурно је. Таман док мене прође почетна криза. Овај, да будем јасна, није стварно побегао од мене, али се фино поклопило да ме не слуша по цео дан како кукам и мрзим га што може да поједе цео аутобус и остане шланк, а  ја упролазу омиришем  неку палачинку и одмах ми се залепи за било које место где не би требало да се залепи. Ето, сад размишљам о палачинкама. Проклета судбина. Него, да се вратим на прави колосек - на дијети сам! Оној правој, не оној што се почиње од сутра или од понедељка или, још црње, од првог у месецу. Јок, јок. Ја сам моју отпочела у уторак, фин, неутралан дан, ненаметљив и раније се звао уторник. Симпатичан дан за почетак шпанске инквизиције  здравог живљења, без слаткиша, теста, кока-коле, ах. 
  Значи ли то да се муж неће 'леба најести док сам ја под рестрикцијама? Да ћу престати да кувам? Да ће сиромашак живети на купусу и зеленом чају? Ако се врати кући у наредних дан-два - свакако, а после... трудићу се да не избледи са лица земље због неухрањености, али ћу пробати и да направим компромис између наших различитих режима исхране. Ионако сам успела да га натерам да заволи грашак, можда ускоро престане да се опире и интегралном хлебу, блитви и туњевини. Сад би ми рекао да не претерујем. 



  Елем, надам се добром исходу, уз подршку храбрих дама са ''Ана'' форума, које бију исту битку, а деле и добре рецепте за дијету на којој сам (дугих 48 сати) и на којој планирам да останем наредна 3 месеца. Уздах. Шалим се помало, нисам толико апатична, морам мало да драматизујем, да се не сморите што пишем о нечему тако незанимљивом као што је дијета. Нисам Бриџит Џоунс, не планирам да свој блог претворим у кукање због калорија, часна пионирска. Не, не смем то да урадим, нисам пионир, сувише сам млада за то. Ја сам члан неког Дечјег савеза, шта год то било, никада ме нису контактирали, ни капу ми нису дали, осећам се преварено још од првог основне. Боље да вам обећам да нећу бити превише досадна са мојим бубицама и трзавицама које ме чекају, то је сигурније, а данас ћу вас подмитити и једним једноставним рецептом, мени дозвољеног јела, чак и укусног. Надам се да се са килограмима неће изгубити моја способност писања, као што се Марији Калас догодило са гласом, о боже, обећала сам вам да нећу бити патетична и ево, већ у следећој реченици само што вас не молим да у коментарима приложите шаку  хрскавих кромпирића. Видим да ће ми бити потребно више самоконтроле, у јелу и у писању. До следећег читања, уживајте у рецептима гладне лење домаћице и у мојим покушајима да научим како да сликам храну у тањиру, а да она заправо делује јестиво. Можда се и извештим временом. 

Пиринач са шафраном и поврћем


1 главица црног лука
1 кашика маслиновог уља
2 чена белог лука
1 шоља пиринча (ја користим ону од 2.5 dl)
1/2 шоље грашка
1/2 шоље кукуруза шећерца
2 1/2 шоље воде  (или пилеће супе, ако нисте на дијети)
Мало шафрана и зачина по укусу (мени је данас ''легла'' мајчина душица)
Лук пропржити на уљу док не постане стакласт, додати бели лук, а затим и пиринач. Након неколико минута додати шафран, воду, со и бибер по укусу (или мало вегете, вегета је кул). Промешати пиринач. Када вода проври, смањити ватру, и поклопити посуду. Кувати 15-ак минута, додати поврће, па кувати док вода не испари и пиринач омекша.  


Voilà. Ударила сам и потпис на фотографију, као права блогерка :)

недеља, 28. август 2011.

Хасан сецкати!


   Можда би требало да се бринем јер стално цитирам цртаће, а никада велике мислиоце попут Спинозе, Канта, Платона (ако, бар сам овим набрајањем доказала да знам барем три), али ''Хасан сецкати!'' је реченица којом најбоље могу да опишем како се осећам тренутно. Добродошли у мој ПМС свет. Не уједам, углавном.



Премишљала сам се да ли да пишем о овој теми, али сам схватила да  проклети ПМС има велики утицај на мене, мог мужа и сваког живог створа који се усуди да ''провири у змајеву пећину'' док је змај раздражљив, гладан, плачљив, бубуљичав и надут. Мој муж је сваког месеца као јелен на путу,  напрасно осветљен фаровима брзо надолазећег аутомобила, изненађен, збуњен и вероватно уплашен мојим реакцијама на сасвим баналне ствари/ситуације. Сваки смисао за толеранцију нестаје, самоконтрола вреди колико и покварене кочнице. Шкљоцам зубима као крокодил коме је неко стао на жуљ. Мислим да би овде лепо дошао поднаслов (вау, нисам писала поднаслове од основне школе!)



Нежељени, али и неизбежни ефекти ПМС

Ствари, особе и појаве које ме избацују из такта брзином уједначеног трептаја светлости (изгледа да се штребер у мени истиче једнако, ПМС или не), оно што могу да прећутим и игноришем када сам, рецимо, нормална.

1. Статуси на фејсбуку ме најчешће забављају, али у ово време умеју да ме изиритирају толико да ми дође да их одштампам и лепим по огласним таблама, за пример. Ове сам покупила на својој фејсбук страни, па уколико се неко препозна, извињавам се, не одговарам за своје поступке у овој фази. Ево неколико категорија:

а) Криптични (нико жив нема благе везе о чему се ради)


б) Потпуно непотребни (за оне са недостатком маште)



в) Њањаво-бљутави (овде спадају сви патетични изливи љубави и писанија у стилу ''Joooj, kako me nerwira ona glupawa N.N. shto hocxe da mi otme dechka, izoodaracxu je ko wola u koopoosu, mayke mi!", као и дубукоумни статуси које лајкују доконе романтичне душе, које у томе налазе смисао:


г) Ланчани 




Када сам наишла на овај, дошло ми је да се убодем најближом оловком у аорту и скратим себи муке.

2.  У нормалним условима волим да идем у куповину, да омиришем нове купке и прочитам налепнице, да се закуцам у ред са играчкама и маштам о барбикама које нису постојале када сам била мала или по пола сата бирам најлепше банане, да се исћаскам са касирком о лепом времену. Волим, волим. Али када ме ПМС стрефи, групе људи који испред мене гурају колица за куповину полако, неки шетају поред, заузимају довољно простора да не могу да их заобиђем, или оставе колица баш испред групе производа који мени требају и удаље се, гледајући нешто сасвим лево, 20 метара даље ме нервирају. Као и деца која вриште, девојке које ме терају да пробам узорак овога или онога или ме убеђују да заиста желим да купим 5 кг прашка за веш који не волим, да бих добила диск певача кога не подносим. Особе које покушавају да се убаце испред мене на каси, особе које забораве да измере воће/поврће, па цео ред мора да их чека... особе које пакет жвака плаћају картицом... пара ми иде на уши када се само присећам.  

3. Сузе. Не морам ништа више да напишем. Нисам плачљивица, али у овом периоду може да ме расплаче најобичнија реклама. Да, реклама. Стидим се да признам да је била за ципеле. 

4. Муж. Углавном зна да треба да поступа са мном као са експлозивном направом, пажљиво и да зна када да се одмакне. Често само провири у собу, добаци ми чоколадицу и шмугне. Идеалан пример - почиње на 00:25 



Његове мане ми иначе не сметају, али у ''опсадном стању' најобичније ситнице могу да ме доведу до жеље да применим средњовековне справе за мучење. Крцкање зглобовима, на пример или цупкање ногом док гледамо филм, навика да скине мајицу и остави је у просторији у којој се тренутно налази. Догађа се да у свакој соби стоје по две његове мајице, а када му постане хладно, отвори ормар и узме нову. Гроар. Човек би помислио да ће престати да се изненађује када ме, након једночасовног спремања за излазак,  наивно упита: ''То ћеш да обучеш?'', а ја плачљивим гласом одговорим да је најбезосећајнији створ на свету и очајнички зароним у брдо гардеробе да изаберем нешто друго, умисливши ко зна шта. Сиромашак често не зна ни шта га је снашло. Чуди ме да до сада није наштеловао подсетник у свом телефону, спасло би га  тешких мука и непријатних изненађења. 



5. Чоколада. Сладолед. Масно ћебе. Без сувишних објашњења.

6. Леђа укочена као у седамдесетогодишњака, осећај да сам као надута као просечни дирижабл, рог који расте на сред чела, умор као након претрчаног маратона (као да бих ја трчала маратон, можда виртуални), невероватно, само-пипни-и-одсећи-ћу-ти-прсте, болна недра (хајд' да употребим пристојан, старински назив). Није ли ПМС фантастичан?



недеља, 21. август 2011.

Рабарбара и друге митолошке потрепштине


Добро, де... знам да рабарбара постоји, када имате мајку с пољским коренима, рабарбара је прилично уобичајена намирница, иде у питу, у колаче, у kisiel. Једино је наш географски положај чини егзотичном, јер овде, у Србији, нико није чуо за њу.

   Но, мој данашњи пост се не односи на немогућност проналажења ове занимљиве биљчице код нас, већ на рецепте у новинама, којих је све више и више, а који захтевају сумануто пречешљавање Био Шпајзова, скривених, у-хаусторе-увучених радњица које продају гремлине, вуду пророчишта и сличних места у Београду (јер нигде у унутрашњости не продају такву егзотику). Читајући јучерашњи недељни додатак у једним од најпопуларнијих дневних листова, наиђох на неке од рецепата за недељни ручак. Требају ми само пињоли, рабарбара и куркума. Океј, помињали су и кус-кус, што заправо поседујем, јер сам се једном приликом испрсила за кесицу-две у ''Идеји'', када смо муж и ја тумарали по ТЦ ''Ушће'', негде у мају. Сећам се да је раније (док сам студирала и често куповала у ''Супер Веру'' на углу Цвијићеве и Рузвелтове) кус-кус био много јефтинији и у већем паковању. Знам да је и произвођач био други, али ме ове мале, малецне, а прескупе кесице из Био Шпајза љуте. То мога мужа нахранити неће, једна кесица има само 200 г, осећаћемо се као деца из Бијафре, у фазону ко ће да једе, а ко ће да гледа и не дао бог да нам неко сврати на ручак, остаћемо гладни и поред пилетине с тиквицама и каријем које правим као прилог кус-кусу. 
   Мало сам погледала њихов сајт (Био Шпајз) у паузи писања, па видим да имају и ону ''стару'' сорту, а и наручивање преко интернета... сврбе ме прсти... Драги, погоди шта имамо за ручак? :)
  Пошто сам провела добрих пола сата гледајући био-заврзламе и безглутенске слане занимације, ваља наставити даље, имам још понешто да кажем о ретким намирницама (као ретке зверке, знате на шта мислим). Питам се, зашто стављају фотографије тих сочних јела, а онда напишу списак потрепштина са једно 3 непознате, осећам се као да поново радим једначине. 



   Океј, океј, нису толико непознате, али мука ме ухвати кад видим шта је све потребно за просту салату, а у овако малом граду нема шансе да нађем ендивију или горе поменуте пињоле (често их помињем јер ме баш нервирају, никако да их нађем). Мислим да још увек нисмо на нивоу разноврсности коју уживају Енглези на пример, кад гледам Џејмија Оливера који помиње 16 врста зелених салата и 25 врста воћа које иду у сируп преко крема од маскарпоне сира, па не знам ко може да направи недељни ручак са гамборима, мисо супу и све те салате, воћне или какве год. Напредовали смо мало, не живимо више само на сезонском воћу и поврћу, али come on, помело и кивано, стварно?!

Једна од могућности употребе помела

   Нисам баш затуцана, па да знам само за першун - волим кумкват, користим шафран, кафу пијем са кардамомом, али ме егзотика која избија са страница новина убија у појам. Већину зачина набављам из иностранства, то су повластице које имам, као сестра једног туристичког водича, али не памтим да сам у нашим продавницама видела нешто занимљивије од ђумбира. Могуће је да се у Београду нешто променило у последње време, мада знам да сам виђала ајкулино месо, црне шпагете са сипиним уљем (једном сам их спремила и када су се скувале и опустиле, изгледале су ми као црне змијице (ментална слика: Indiana Jones and the Temple of Doom), нисам могла да одмакнем даље од три залогаја, па сам прешла у мркли мрак, да једем испред тв-а, међутим знала сам шта ми је у тањиру, пресијавале су се на плавичастој светлости и није било шансе да их довршим... сва срећа па мој пас не разликује боје...), пиринчане макароне и свашта још, али зачини никада нису били претерано разноврсни. Не захтевам овакву сцену



али хоћу нешто занимљивије од мирођије! Хајде да научимо људе да кари није зачин, већ мешавина кумина, коријандера, паприке и још много тога. Заправо, кари је сос, али нећу да цепидлачим.
   Застадох сада и питам се чему све ово моје писаније, рецепти у новинама неће постати мање чудни, а радње неће одједном почети да продају загонетне плодове Јужне Америке, а ни моје вољене пољске посластице. Ништа друго ми не преостаје него да чекам пошиљке једном у шест месеци, а до тада да црпим залихе које имам. Сва срећа па муж није љубитељ галаретке и kisiel-a. Дубоко у мени, ипак, тиња нада да ћу једног од ових дана, свратити у локални дућан и наћи све што ми треба за свој омиљени колач, колико год то немогуће звучало. A girl can dream.

Серниче, срешћемо се поново!




   


среда, 10. август 2011.

Дороти поново у Канзасу

   Дороти, тј. ја у овој причи, је куцнула трипут петама црвених ципелица и створила се кући, јер се ужелела мамине канзашке кухиње. 

   Ако ћемо искрено, уместо чаробњака, лавова, страшила и лимених људи, помогао ми је муж, његова добра воља да ме се отараси на неки дан и умеће вожње аутомобила (које ја никада нисам савладала), није баш бајковито, а и моје ципелице изгледају више овако:



   Ипак, црвено је црвено (инстант асоцијација - ''јагоде су јагодееее...''), а и ово са петама је упалило, на овај или онај начин. Дакле, новопечена домаћица се обрела у родној груди, без мужа, који је отишао у печалбу, али са мачком које се ужелела, а која јој је добродошлицу приредила тако што није ни трепнула нити се појавила да је дочека. Пси имају господаре, а мачке поданике, прочитала сам негде и колико год не желим да поверујем у то да сам нечији роб (повремени чешкач, слуга који пуни чинијице хрскавим гранулама и по потреби пушта воду из славине, јер господар пије само свежу воду) мислим да је то чињеница, а не претпоставка. 
   Господарица Меги ме је на крају ипак удостојила својим присуством и исказала своје одушевљење изазвано мојим доласком кући веома јасно и помало пребрзо за тренутно подешене функције мог фотоапарата. Ипак, ето занимљивог портрета.


   Шта неколико дана без јаче половине значи? Нема кувања! Ових дана једем корнфлекс и кокице из микроталасне, повремено направим салату од парадајза и помало се поиграм са храном успут, али како да одолим, када ми је у кухињи искрсао Сирано, главом и петељком! Шпицаст ''носић'' је вирио из корпе пуне баштенског, сочног парадајза, па детаљнијим загледањем носоње одлучих да је заслужио да буде овековечен на фотографији. Делује скоро стидљиво, зар не? Мислим да слути да ће завршити у салати.



   Другим речима, без драгог покрај себе, очекује ме кратак повратак у студентски живот, јер ћу већину времена провести сама, а то значи да ћу се хранити грозно немаштовито, јер ме мрзи да кувам (а то већ знате), да ћу пола дана проводити у пиџами (ако се 4 броја већа мајица са недефинисаним натписом рачуна као тај одевни предмет) и вероватно сустићи све серије које нисам имала времена да пратим у претходном периоду, а да се не бих убуђала од седења код куће, ваља кафенисати (иако не пијем кафу често, немам бољи израз за ову дисциплину, ионако оне немају недаће с кофеином као ја) са пријатељицама које нисам видела од свадбе, разменити утиске који су до сада слегли, пробати коктеле у једном од нових кафића (имам скоро 30 година, а нисам пробала мохито, срамота!), прошетати градом и видети шта се променило откад сам последњи пут била и испробати нови фотоапарат, пустити машти на вољу у artsy mode. На крају, као најбитнију ставку издвајам разговоре са мужем, преко скајпа или сличног сокоћала, нас двоје уз романтичну плавичасту сетлост монитора, виртуални голупчићи, јер ипак смо новопечени муж и жена ( - мачка печена! - имам утисак да ме на помен овога, Меги погледала осуђујуће, као да уме да чита). 
   Наравно, као свака индивидуа суочена са много слободног времена и недостатком саговорника, планирам и да се дам на вежбање уз двоцифрени број ди-ви-ди курсева аеробика, можда одувам и прашину са тегова и пилатес лопте, а ако ме умор не баци у кревет одмах потом, ту је и идеја о томе да дипломирам, а коју сам запоставила жестоко, због припрема свадбе и зато што сам лења, као лења пита. Ммм, лења пита. Ето колики ми је распон пажње. Идеалан пример. 
   Почињем сутра, обећавам! Само да одгледам нову епизоду Weeds... и True Blood... и можда Rizzoli & Isles, The Closer и Rookie Blue, свето тројство полицијских серија, које не треба раздвајати. Обећавам.


уторак, 02. август 2011.

Гадна сам кад попијем... кафу.

   500 година под Турцима нас је направило зависницима, не само од слаткиша, већ и од цигарета и кафе. Цигарете нису мој ресор, непушач сам, али муж ми је као оџак, већ двадесет година. Моја данашња тема је (као да већ нисте провалили по наслову) - кафа.
   Кратка, црна, продужена, с млеком, бела, с ледом, мока, еспресо (волим кад у кафићу неко наручи ''експресо'', увесељава ме то), с лешником, бадемом, ирска, турска, српска. Дневна доза кофеина, без које људи углавном не могу ни да прогледају, а камоли да проговоре, кажу ми да савршено иде уз прву јутарњу цигарету (верујем на реч).  Прва помисао М. чим се пробуди (можда могу да маштам да сам прва мисао ипак ја?). Избауља из кревета право до кухиње, па тек онда на умивање. Пије ону класичну, турску, мада, прочитах да Турци уопште не пију такву кафу, па је можда боље да је убудуће зовем српском. Дакле, српску, црну, са дебелим талогом на дну шољице и - горку. Ујутро и након обавезне поподневне дремке, свакога дана, без изузетка. Ако нема кафе у кући, укључује се аларм попут оног за ваздушну опасност, од њега је јачи и драматичнији једино онај уколико нема цигарета. Никада ми неће бити јасно како га не мрзи да у пола ноћи оде до киоска и купи паклицу.
   Није да никада нисам пила кафу - пила сам је, еспресо додуше, углавном у кафићу, пред крај гимназије. Била је најјефтинија на менију, а ми смо били клинци, са вишком времена и гомилом тема за разговор, али малим џепарцем. Кафа је била савршена за нас у том смислу. На факултету смо повремено ''обртали шољу'', али смо кафу пили управо из тог разлога, не из неког посебног задовољства, и не често. Можда бих је прихватила као дневну навику да сам студирала нешто стресно и захтевно, попут медицине, мислим да тамо сви редом пропуше, а на кафи малтене живе. Овако, нисам имала потребе, а постоји и још један разлог. Кофеин делује чудно на мене. Као да у шољици није миришљави, биљни напитак, него чисти speed. Знате већ, метамфетамин. Брзина говора и размишљања се повећа за бар 50%, почињем да гестикулирам као Италијани на зеленој пијаци, а ако повећам дозу, постајем нервозна, а руке ми дрхте. Што је још горе, не разбуђује ме. Могу да попијем литар и по најцрње кафе коју можете да замислите и да заспим као беба. Тек сад схватам да, као тинејџерка, нисам била нервозна и bitchy због хормона, него због јефтине кафе у ''Шанси''.
   Многи људи кафу пију због укуса, што донекле могу да разумем, мада се мени допада једино укус инстант кафе, и то у размери са млеком 1:8. Чак и тада ме удрогира. Изгубљен сам случај. На срећу и радост мог мужа (који углавном страда у случају да ми је неко потурио шољицу или две), почела сам да купујем ону без кофеина, мешавину јечма, ражи и цикорије, за нас којима од обичне кафе стварно расте реп (тиме су ме родитељи одвраћали од жеље да пробам кафу, када сам била дете), али ако хоћу да будем баш прецизна, рекла бих да ми пре расту рогови, ђавољи.
   Закључак је да, у недостатку порока, морам нечиме да испуним ту празнину у својој души, а пошто ми ни коцкање није привлачно, остаје само компјутер w/ интернет; то је мој омиљени и уједно друштвено прихваћени порок. Остаје само опасност од изненадног кафенисања (на препад) када одемо у госте, ипак је ово Србија, понекад ме чак и не питају пијем ли кафу уопште, подразумева се да је сви пију, али издржаће то мој муж, одужићу се чоколадним мафинима, дан касније, када дејство попусти.